Izvor: KMnovine.com, 16.Apr.2015, 22:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Procvat srpskog luteranstva
Ako se ko i bori, ne dobija vijenac ako se ne bori po pravilu. (Druga poslenica sv. ap. Pavla Timoteju 2.5)
Luter brani svoje stavove
Vreme tranzicije, kada su reformatori pokušali da demokratizuju i Srpsku Pravoslavnu Crkvu, donelo je nove fenomene na nebu svakodnevnog života Srba. Demokratizacija Crkve doživela je svoj kolaps koji, oni koji su je demokratizovali ne žele da priznaju da im ne bi nešto >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << zasvrbelo sopstveni ego. I onda su, umesto ličnog pokajanja, odlučili da kolaps produže u agoniju za sve vernike. Ta agonija traje toliko dugo, da je prirodno da izrodi svakojake nus-produkte, ili što bi se na srpskom reklo – duhovno smeće.
Počelo se sa demokratizacijom bogosluženja – da verni imaju pravo da se pričešćuju onoliko puta, koliko i sveštenici; da imaju pravo da čuju svešteničke molitve; da imaju pravo da vide sve šta se dešava u oltaru… a, završilo se pravom diktaturom.
Oni koji su se bunili i tražili da se bogosluženje ne banalizuje, dobili su flaster na ustima. Episkop Jovan Šumadijski ih je terao napolje, iako se bogosluženje vršilo na otvorenom, pa se, ajt’, snađi ako možeš.
Nije to najgore. Najgore je to što su vajni borci za Predanje Crkve bili ućutkivani jedan za drugim. U izboru između kameleonstva i života po Bogu, pa i po cenu stradanja, većina se odlučila za kameleonstvo. Primer prognanog i u velikoj meri marginalizovanog episkopa Artemija, nad kojim su na pravdi Boga oligarsi Beogradske patrijaršije izvršili kafkanski montirani proces u stilu najgorih diktatura, uterao je strah u kosti zbunjenim sveštenicima i vernicima 21. veka.
Pošto je oligarhija Beogradske patrijaršije donela novi dogmat i pravilo iskrivljene vere: „Istina – to smo mi“, koji je potpuno identičan rimokatoličkom dogmatu o nezabludivosti pape, bilo je prirodno da se očekuje nicanje i luteranstva. Pape redovno rađaju, svoja prirodna čeda. Samozaljubljeni papizam rađa samozaljubljeni luteranizam. Ako je papa božanstvo na zemlji, zašto bi to truležno božanstvo obožavao neko koji je dovoljno pametan da prepozna prevaru? Zašto ne bi takav proglasio samoga sebe za nepogrešivo božanstvo – upravo ono što je Luter učinio?
Kada se Luter otcepio od pape, imao je dva puta – da prikloni glavu pod moćnu ruku Hristovu i prihvati Hristovu pravoslavnu Crkvu za jedinospasavajuću, ili da sam smisli neku svoju religiju i tako postane lažni Hristos svoje religije. Luter nije odstupanjem od pape postao pokoran Hristu-Istini. Luter je razgovarao sa pravoslavnima o tome, ali mu je od pokornosti Istini lakša bila opozicija papstvu. On je odstupništvom od pape postao začetnik geometrijske progresije stvaranja novih papa, koji su po svom nahođenju stvarali nove religije. Tako, danas postoji oko 38.000 tzv. hrišćanskih protestantskih denominacija.
Neopapizam srpske crkvene oligarhije i čvrsta ruka iste, doneli su na svet nekoliko neoluteranskih pokreta. Srbi, koji su po definiciji nosioci pravoslavne vere, u uslovima zapadnjačke prosvećenosti koja diktira svoja pravila kroz školstvo i medije, često nisu stajali u zaštitu Hrista-Istine, već su svoju obezboženost i opoziciju Irinejevoj bahatosti našli u pokretima koji negiraju Crkvu. Time su postali slični Irineju i ljudima oko njega.
Jedina moguća crkvena reakcija u okviru kanona i učenja Crkve mogla je biti ona koju je učinio episkop Artemije. On je svoj položaj objasnio upotrebom 15. Kanona Konstantinopoljskog (dvokratnog prvodrugog) Sabora iz 861.god.
Svi ostali krenuli su Luterovim putem, te su se zbog pape (oligarhije personalizovane u liku 2 Irineja, m. Amfilohija i njima sličnih) odrekli čitavog Jevanđelja.
1. Prvi koje bi nazvali neoluteranima su pripadnici minorne grupe tzv. zilota-starokalendaraca. Mada njih ima malo, imaju aktivnosti u opoziciji Irineju i njegovima. Svoju opoziciju zasnivaju na tvrđenju da je SPC od neke godine pala u jeres i izgubila blagodat. Njihova osnovna zabluda se sastoji u tome što racionalistički i sholasticizmom Tome Akvinskog pristupaju tumačenju blagodati i učenja Crkve. Odstupanje blagodati ekvivalentno je odstupanju od učenja Crkve. Momenat kada je jedna pomesna crkva konačno izgubila blagodat i pala u jeres ne zavisi od akademskog sagledavanja stvari, već od realnog stanja na terenu. Ukoliko se kroz SPC ljudi vraćaju Bogu i napuštaju greh, isceljuju i dušom i telom, ne može se tvrditi da je blagodat potpuno odstupila od nje. Može, zbog odstupništva jerarhije, da se prestane opštenje do pokajanja te jerarhije, ali nije moguće formiranje fanatične grupe koja se odlikuje raskolom, cinizmom i ponekad kameleonskim obrtima od strogoće do smirenosti. Mali broj ide za njima jer Srbi nisu voljni da navijački pristupaju svojoj veri.
2. Ateisti – Kao što je govorio sv. Justin Ćelijski, ateizam je po svojoj prirodi brak između papske pohote i luteranske pameti. Ovaj verski neoluteranski pokret koji se trudi da racionalno odbaci Boga i Crkvu danas sve više jača odbacujući pohotu Irineja i bazirajući svoje stavove na racionalističkim sofizmima. Na taj način, ostvarujući zahteve sopstvene pohote, traži slobodu od uza kojim bi ih Irinejevo papstvo vezalo. Mada se broj njegovih poklonika uvećava, trenutno nije brojčano prevelik jer u njemu nalazi svoje utočište, pre svega deo intelektualalaca koji su zaljubljeni u zapadne vrednosti slobode bez odgovornosti.
3. Pagani-rodnoverci – Ovo je fenomen novijeg datuma. Za razliku od ateista, rodnoverci osećaju bliskost sa svojim narodom i njegovim ranijim istorijskim kultovima. Ova veroispovest, mada se tek formira, bazira se pre svega na odbacivanju hrišćanstva i njegovih uza, i pokoravanju uza svoje pohote. Iako se kultovi koje poštuju odlikuju bajkovitošću i infatilnošću, rodnoverci ih se drže zanemarujući razum i razbuktavajući strast varvarske privrženosti nacionalnom stablu. Da rodnoverstvo i ateizam nisu daleko, govori i primer Borka Stefanovića koji je u svoje vreme svirao u rok-grupi koja je promovisala rodnoverstvo, a kasnije postao Evropejac koji je dosta učinio na izdaji Kosova i Metohije. Rodnoverstvo nazivamo neoluteranizmom jer i ono dobija na snazi postupcima visoke jerarhije, tj. njenim učestvovanjem u izdaji Srbije i sprovođenjem Briselskog sporazuma.
Beogradski oligarsi, danas potpuno u pokornosti državnom aparatu, a sutra potpuno u pokornosti globalističkom ekumenizmu.
Na kraju, možemo da zaključimo da do svega ovoga ne bi došlo da u kancelarijama Beogradske patrijaršije ne sede raspikuće, tj. trudbenici saradnje sa režimom i nosioci jeresi ekumenizma. Državni režim i režimski mediji zbog svojih prizemnih razloga, vide veliku podršku u ovoj crkvenoj oligarhiji i podržavaju je. Zbog toga veći deo naroda i dalje formalno pripada SPC, ali se sve više suštinski udaljuje od nje, živeći po primeru oligaraha bez pokajanja i bez dostojnog učestvovanja u Svetim Tajnama i svetim vrlinama.
Još jedna podrška bezakonju oligaraha je prisutnost pacifista u crkvenim redovima, koji za svoj modus vivendi imaju toleranciju prema odstupništvu.
Sa druge strane, jedina prilika da se nešto učini kako bi se sprečilo luteranstvo među Srbima je lični podvig svakog od vernih članova Crkve i borba protiv odstupništva, ali po pravilima Jevanđelja. Gospod će pogledati na čitav narod ako se pojavi kritična masa pokajnika i čuvara svoje Vere. U tom slučaju bi se marginalizovani Hristos ponovo vratio na svoje mesto i postao glavna vodilja i u društvenom životu pravoslavnih.
Pogledajte na istu temu: „Ekumenizam i raskolnički zilotizam“
Tekst pripremila ekipa FB stranice «Pravoslavlje život večni»
