Izvor: KMnovine.com, 12.Jan.2016, 22:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priče iz Velikog rata: Saga o ratnom umiranju
Toga se dana događale neobične stvari… Vojnici su govorili da se onima koji će poginuti odjednom nešto ukaže, te postanu izgubljeni, zaneseni. U očima se pojavi mrtav kotur.
Napuštena artiljerija i mrtvi konji, Srbija - 1915. godina.
Pogled se ukoči. Potom im, za trenutak, lice iščezne u plamenu nevidljivih voštanica. Verovalo se mnogo u proroke, i pominjao naročito ”onaj iz >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << Kremana”. Mnogi su pravili krstiće od tisovine, svetoga drveta. To je, kažu, štitilo od kuršuma. Zato su ipak ginuli od granata. A toga dana im se nije znalo broja.
Sunce se pomračilo još za jutra, i više nije izlazilo. Bar za one koji su drhtali na kosi. Ni drhtali više nisu, jer se mišići premorili. Kosa je postala bregom ispaštanja. Gorela je žućkastim plamenom. Između smreka i glogova ležali su ljudi lica zarivenog u kamen. Mnogi je osetio, kako se od njega odvaja telo kao skuvano zmijsko meso sa kostura. Ljudi se topili i nestajali. Nalazili su tek posle udove po žbunju.
Ljudi kad ginu, na kraju postanu veseli. Možda i polude. Takve su valjda bile pijane prilike koje su lutale kroz dim i jauke.
Usijane cevi su sevale besprekidno. Čađava posluga kovitlala se kao sumanuta.
— …diopter… odstojanje… po šest kosi…
Gram—gram, gram—gram…
Komađe je udaralo i zvonilo o čelik štitova. Gotovo je veselo bilo videti kako se čovek prevrne kao srmvljena mušica, i zakoprca po zemlji. Naročito kad se gledalo izdaleka. Tako se artiljerac, koji je trčao ka kari okrenuo kao čigra na jednoj nozi, što mu je ostala. Razume se da je posle pao. To je bilo veoma zanimljivo. Već je i po neki od pešaka iz rezerve podigao glavu i gledao šta oni kod topova rade. Izgleda da su svega još dva pucala, jer su četiri imala smešne i neobične položaje. Jedan je čak izgledao kao pas kad mokri. Užas kada premaši jačinu ima sasvim neobičan učinak na živce. Tako se tada vojnici suludo kikotali. Ipak niko nije govorio. Možda se bojali da govor ne privuče granate. To je kao zatvaranje prozora i vrata kad gromovi udaraju.
A sve je bilo ludo i pijano, i u onoj strašnoj graji ljudi nisu znali kad umiru.
Po drveću su cvilele polomljene grane, kamenje je vrištalo, a nabrekla stabla prskala pomamljeno. Šume su poružnjale i postarile. Iz njih su izletale duge perjanice dima. Sekire su letele i lupale po kori. Grmljava je polomila senke, i one su ležale ranjene i iskidane.
Za granatom bukvom poginuo je kuvar Conja, koji je u mnogome zamenjivao ženu na frontu. Imao je rumeno lice, i meko se osmehivao. Kuglica ga je pogodila u glavu, dok je pekao na ražnju jagnje, i on je samo viknuo:
— Sanitet… nosila…
Posle je jagnje pregorelo, vatra se ugasila, a kuvara su našli mrtvog i osmuđenog u pepelu. Nije voleo da nosi šlem jer mu je žuljio glavu.
Posle je opet grmelo, sekire su opet udarale, a lišće kao suze padalo po zemlji. Na nebu su zlokobno pevala dva aeroplana.
U štabu na Čeganu sedeli su oficiri oko komandanta, koji je nudio konjakom samo još debelog artiljerijskog pukovnika, i svi gledali u karte. Telefon je pomamno drečao. Rumeni načelnik štaba je jednako govorio da se treba krenuti na osmatračnicu.
— Sad nikako, možemo položaj otkriti, — dokazivao je artiljerac, koji je uz komandanta jedini konjak pio.
Tamo su po šumama bubnjali maniti doboši i urlala čudovišta. To su u izveštajima nazivali upornim bombardovanjem, preprečnom vatrom i raznim imenima.
Naređeno je da se u štabu ne kuva ručak, jer dim obično navlači vatru.
— Po svaku cenu… da… da… mora se održati…
— … Da, znam da se gine… rat je, brate… ali do poslednjeg čoveka morate… alo, alo…
Komandant je bacio slušalicu jer na drugoj strani nije bilo više govornika. Granate su zbijale takve šale…
Pored štaba su na nosilima pronosili ranjenike. To su bili većinom ranjeni od zalutalih zrna po pozadini. Oni iz rovova kupili se noću.
Na zavojištu lekari su okrvavili kecelje i ljutito psovali. Opet dolaze ranjenici. A ni one od noćas nisu još odneli. Pa onda i kod njih blizo doleti po kakva pijana granata. A crveni krst je bio vidljivo istaknut. Besmisleno je bilo što donose teške ranjenike. Previju ih, ubrizgavaju im kamfor i morfijum, ovi krče, ide im pena na usta, i na kraju opet umru.
Stanislav Krakov, „Krila“, Filip Višnjić, Beograd, 1991.
Izvor: Priče iz Velikog rata
Izvor: Magacin :: © 2014 - 2015 :: Molimo za navođenje izvora
