Izvor: BujanovackiGlas.info, 15.Dec.2017, 03:06   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Priče iz Bujanovačkih kafana: U konaku

Šetam ulicama Bujanovca bez cilja. Pored mene prolaze ljudi, tek po koji učini mi se poznat. Promenio se svet. Davno je to bilo u ovom Bujanovcu kada sam poznavao skoro svakog stanovnika i oni mene.
Kako je brzo to vreme prošlo? Ja traćim treće doba života. A Bog je već uradio svoje, izvršio je smenu generacija. Nema više Slavka, Raleta, Diseta Čopa, Radeta Šopa, Miška i mnogih Devojaka iz naše generacije. Davno se preseliše u večnost. Nema više ni onih koji odoše u druga mesta u Srbiji. Iako ima još poznatih u Bujanovcu, on se za mene promenio i proredio. Hvata me neka blažena melaholija. Kakva su to vremena, Da me sada podsećanjem na njih, čine tužnim. U isto vreme srećan što sam se družio sa njima i što su mi ostali u srcu i pamćenju. Zato nekima kažem: – Neka vam je laka zemlja, a nekima srećan vam put.
U grlu me sve jače steže. Reših da odem do kafane. Kafane „Balkan“ više nema. Nestajala je postepeno izmorena teškim vremenima u Turskoj vladavini, Kraljevini Jugoslaviji i komunističkom samoupravljanju i u tranzciji nove demokratske vlasti. Ugasiše se njene lampe, gledam sada umesto lepih stolova i šanka za kojim su bili, Tače, Mile, Guta, Sava, Pede, Miša, Tonča i ostali, stoje tepisi i „moderne ponjave“. Šetajući nalazim mesto u jednoj maloj kafani. Sedam za sto u ćoški.
Ukupno četiri stola. Čaršafi prljavi, stolice iskrzane. Zidovi potamneli od dima. Na zidovima nekoliko slika u starom kafanskom stilu. ljubazni gazda pita me šta želim? Kažem mu: Jednu lozu sa manje metil alkohola, pa da krenem u budućnost. Pogleda me ovaj, ne razume baš ništa. Donese lozovaču. Cugnem i razmišljam da vreme prođe i da me odmori od uspomena.
Samo Bog zna do kada bih ovako meditirao da u kafanu ne uđe jedan otmen gospodin. Ugleda me i pozdravi. – Slobodno? – Da izvolite, rekoh. Počesmo razgovor. Gospodin dostojanstvenog držanja, okrenu se levo – desno u stolici i smesti se udobno. Kaže mi: Ovde uvek sednem, tu mi je zgodno, imam dobar pregled. Poznajem ga, iz sećanja, nosio je leptir mašnu. Sada mu je okovratnik otkopčan, a poveće parče sala pada na otvoreni vrat. Nema mesta više za mašnu, pomislih. Provedoh sa njim čitav sat u prijatnom razgovoru. Pozdravismo se i ja odoh dalje.
Svratpm usput u još jednu kafanu. Centar. Veliki promet ljudi. Skoro svi stolovi zauzeti. Uza sto – tik pored šanka ugledah stare prijatelje. Videše i oni mene. Sedoh. Dođe tura. Neko reče, nisu samo kafane Bujanovca, predlažem da promenimo lokaciju. Rešismo da sledeći put posetimo Konak u manastiru Sveti Prohor Pčinjski, koji je u zakupu banje „Vrelo“ iz Bujanovca. I dođosmo u Prohor. Grupa jaka, dva advokata, jedan doktor i ja. Opčinjeni prirodom i prekrasnim zdanjem manastira, setih se pesme Jana Miloša:
Došao sam ovde da odmaram pored Boga, da bežim od sveta, gde vazduh miriše na benzin.
Ulazim u salu restorana. Divna sala. Starovremski, veoma kvalitetan nameštaj. Zidovi ukrašeni narodnim rukotvorinama. Diskretno svetlo i laka muzika sa sintisajzera, dočarava savršeno spokojstvo. Naručismo piće i dve dame veoma lepe, pitaju da li je slobodno da nam se pridruže za stolom. – Vrlo rado, rekosmo. Brzo uspostavismo kontakt. One su Beograđanke i prvi put su ovde. Očarane su prirodom i žele da se bolje upoznaju sa ovim krajem.
Jedna se zvala Gordana, drugoj sam zaboravio ime. Počesmo sa šalama i dosetkama. Doktor poče priču iz Borine „Koštane“ uz tihu pesmu „Dude mori, Dude“ uz pratnju harmonikaša ćimšita Ramadanovića.
Raspoložno društvo naručuje piće i priča o Koštani se nastavlja. Pada mi na pamet kako su žene još u srednjem veku volele drušvo i pesmu. Tada, sa početkom pušenja nastao je i šampanjac, a to ide lepo jedno sa drugim. O tome piše i Kabrera Isfante u svoj oj knjizi „Sveti dim“:
I zbog tvoje ljubavi opasne da zgazim kletve jače i strasne, da ljubav moja s pram ženama zgasne, i dok me loviš iz potaje oči ti ženskom vatrom sjaje.
Uz pesme i šale i dobrom raspoloženju nismo osetili kada je došlo vreme za rastanak. Uspeli smo da sklopimo čvrsto prijateljstvo sa pomenutim damama. Na kraju rastali smo se sa pesmom „ Je li ti žao što se rastajemo“. Dogovorili smo se da se iduće godine nađemo ovde u prekrasnoj prirodi Staračke planine i Kozjaka, pored reke Pčinje.
Gordana nam je poklonila pesmu, koju je napisala za nas:
Da lije kriva Pčinja ili Porhor tek poneo nas je srca vihor i vino belo koje smo pili
I u istom žaru srca mi smo tada bili“
Na rastanku popismo još po jednu za srećan put, svako na svoju stranu, do sledećeg viđenja.

Nastavak na BujanovackiGlas.info...