Izvor: KMnovine.com, 27.Jul.2021, 13:51

Predrag Jakšić: Sport - zaštitnik sistema ili prostor otpora?

Predrag Jakšić: Sport - zaštitnik sistema ili prostor otpora?

Predrag Jakšić: Sport - zaštitnik sistema ili prostor otpora? "Da li smo zbog sporta postali bolje društvo, bolji svet, bolji ljudi? Možda neko smatra da jesmo, ja sam, pak, siguran da nismo."


















Piše: Predrag Jakšić



Nedavno je Ljubodrag Duci Simonović napisao članak u kom ponovo kritikuje savremeni >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << sport i njegove totalitarne i izrabljivačke mehanizme, naglašava njegovu uslovljenost i otvorenu povezanost sa kladionicama koje na kocku namamljuju veliki broj ljudi, te je ponovio svoju kritiku pojedinca, istaknutih sportista koji postaju idoli običnim ljudima, a institucije to koriste da bi još više učvrstile svoju poziciju vlasti. Jedan moj prijatelj je, verujem na ovaj Simonovićev članak, reagovao svojim, u kom je kritikovao ovakvo gledanje na sport, smatrajući ga isključivo levičarskim utilitarističkim gledištem koji u sportu vidi isključivo iskorišćavanje klasnih odnosa, negirajući da se ljudi sportom dovode u zabludu, te da su ljubitelji sporta svesni „totalitarnih odlika sistemskog organizovanja u profesionalnom sportu“.

Izuzetno poštujem stavove Ljubodraga Simonovića, smatram da je, posmatrajući sport kroz sekularističku vizuru, on u potupnosti u pravu. No, Duci kao ateista ne može videti ono iznad toga, a što bi njegovu kritiku savremenog sporta i sporta uopšte učinilo još snažnijom i tačnijom.


S druge strane moj prijatelj, koga takođe poštujem, i čije stavove po mnogim pitanjima smatram izuzetno vrednim, ovaj je puta u potpunosti promašio, što je pomalo čudno jer se, pre svega, ne radi o ateisti. Tako, reći da ljubitelji sporta „vole sport uprkos tim totalitarnim tendencijama“ i da je „taj prkos zalog nadrastanja mreže uticaja na kojima počiva svet kapitalizma i potrošačkog ropstva“ u potpunosti je netačna dijagnoza.

Sport jeste sport zbot tih totalitarističkih tendendicija. To je kao reći da greh voliš uprkos grehu. Voliš čoveka uprkos njegovom grehu, ne i njegov greh. Ali čovek mora biti svestan greha i težiti najiskrenije moguće i svim silama tome da ga (više) ne čini. Toga u sportu i „ljubiteljstvu sporta“ nema. Da li je sport, posmatrajući ga iz vizure vere, greh? Nesumnjivo. Sport upravo pojačava i raspaljuje strasti, gordost, egoizam, mržnju (bez obzira kako se ispoljava ili relativizuje), sport pravi podele oko ništavnih stvari, i ljude čine zagledanim u ove ništavne stvari (da parafraziram jedan od stihova iz Psaltira).

Koliko se puta u sportu desilo da, na primer, neki sportista ispravi sudijsku grešku učinjenu na njegovu korist kada je to zaista bitno? Možda možemo da nabrojimo nekoliko primera u čitavoj istoriji savremenog sporta (ja ne mogu niti jednog da se setim). Da li su ti primeri nešto promenili u odnosu većine sportista (da ne kažem, svih sportista) prema njihovoj želji da pobede po svaku cenu, nisu. „Najčistije“ posmatrano, čak i kada bismo zanemarili suludu zaradu kao jedan od motivacionih faktora za bavljenje sportom (i time za odustanak od obrazovanja i duhovnog uzdizanja), sport je priča o pobedniku i pobeđenom. I to je sve. Priča o tome šta si sve spreman da daš za tu pobedu i da pobediš drugoga (ne zato što je loš, zao, što te ugrožava ili ti želi zlo, već prosto tako da bi pobedio ti a ne on). A „veliki šampioni“ daju sve za tu pobedu. Čak i kada kasnije priznaju šta su radili na koji način su do pobede dolazili, koliko je „velikih šampiona“ koji su se odrekli takvih svojih pobeda? Moj prijatelj takođe navodi da dok gledaju velike igrače, kakvi su Džordan ili Mesi, u ljudima se budi „osećaj divljenja prema Igri“ i tako se u „tom istom gledaocu otvara put ka Detetu, a Dete ne može biti porobljeno“.




No, upravo se „Igra“ i menja kroz sport, jer prestaje da bude igra (sport odavno nije igre, ako je ikada i bio), a dete (jedno od onih čije je Carstvo Nebesko) opčinjeno sportom prestaje da igru doživljava kao igru i prestaje da bude Dete i teži da postane „šampion“ kao svoj sportski idol, teži da pobedi druge u bilo kojoj ništavnoj stvari i time zadivi svoje bližnje a sebe ispuni narcisoidnošću koju zove ponosom. Dete u nama, takođe, dobija pogrešan signal i gubi se u mreži svih ovih poroka (u oblicima istih shodno našim godinama) učvršćujući nas na širokom putu kojim se lako ide i „uživa“. Dete u nama tako zaboravlja na jedinu bitnu stvar da zaista ne bi bilo porobljeno – a to je pokajanje. Takođe, reći da su „geniji (sporta) (...) tu (u sportu) Proviđenjem“, te da oni „nisu tu da podupiru Sistem, već da još malo drže labavim njegove stege”, pogrešno je. Proviđenje nam daje talente, a to kako ćemo ih i na šta upotrebiti to je potpuno drugo pitanje. Da li smo zbog sporta postali bolje društvo, bolji svet, bolji ljudi? Možda neko smatra da jesmo, ja sam, pak, siguran da nismo. Da li su ovi geniji „olabavli stege Sistema“, nisu svakako, jer to je „labavljenje“ je nešto sasvim drugo. Čak, geniji su (koga god da uzmemo za primer) postali glavne marionete Sistema, upravo zato što su pristali na taj sistem.
 

Ako bismo zamišljali sport bez takvih „šampiona“ (što je suštinski nemoguće jer sport finckioniše baš putem stvaranja „šampiona“ i „pobednika“) tada bismo videli otvoreno svu njegovu porobljivačku bedu i besmisao. Zato „šampioni“ i postoje. Oni ne da ne labave sistem, već naprotiv oni sistem čine živim. Može nam poslužiti ovde metafora sa automobilskom gumu. Ako je prepumpate ili ako je ispumpate, nećete dugo moći da se vozite, ako je optimalno naduvana, malo „olabavljena“, vozićete i „voziće vas“ koliko hoćete (ili koliko hoće). „Labljavanje stega“ i služi da se na stege zaboravi i da se uživa u ropstvu, a ne da stege nestanu. Jer suština nije u pojedincu koji će pobediti u igri koju mu totalitarni sistem nudi (nameće), već u narodu koji će pobediti sistem neslobode koji mu je nametnut, bilo što će tu pobedu izvojevati uz pomoć genijalnog pojedinca ili ne. Toga u sportu nema. Genijalni pojedinci prolaze, „ostaju legende“ u svesti ljudi, ali sistem ostaje. Sistem i jeste takav da omogućava da se genijalni pojedinci pojave, jer sistem zna da će i taj pojedinac, pristajući ovoj igri, po pravilima sistema, kakve god da rezultete napravi, samo učvrstiti sâm sistem i na kraju će taj pojedinac proći a sistem će biti još čvršći, posebno jer će se narodu u svest utisnuti kako i u tom sistemu ima mesta za obične ljudi (i da je sistem tako „pobeđen“, a znamo da nije). I to je glavna zabluda. U sistemu ima mesta za ljude samo ako su u „sistematizaciji“. Učešćem u sistemu nema pobede nad sistemom, već samo sistematizacije. To što u sistematizaciji postoji kategorija „legende naroda“, ne znači ništa drugo do toga da je sistem vrlo snažno razvio mehanizme kojim će se zaštititi od propasti. Da je bilo mnogo više ljudi kao što su Duci Simonović ili Bobi Fišer (a ne samo njih nekoliko) koji su u trenucima velikih sportskih uspeha odlučili da se povuku iz sistema i krenu u borbu protiv njega, možda bi se nešto promenilo. Ovako, ostvarivanje velikih rezultata i rekorda u tom sistemu od strane „protivnika“ sistema, „pobunjenika“, „neposlušnih“, „nepopularnih“ ne menja ništa u suštini sistema. Ljudi to i ne žele, jer je lakše zadovoljiti sopstvene strasti time što ćeš biti srećan jer je „tvoj“ pobedio i „pokazao“ zlim ostalim (koji kog oni bili) da mu „ne mogu ništa“. Takva ostrašćenost je dovoljna sama sebi i ona ni ne može pobediti bilo kakav sistem, kamoli totalitarni sistem kakav jeste profesionalni sport.



Razume se, ovi mehanizmi mogu imati svoje specifičnosti u zavisnosti od društva do društva, od prilike do prilike. Oni su povezani i oružje su kako kapitalističkih, tako i levičarskih ideologija i poredaka (ako uopšte danas i postoji neka suštinska razlika među njima). Uzeću, zato, primer nama u Srbiji blizak, a koji govori o pogubnosti sporta kao takvog, sporta kao oružja za uništenje ljudi i ljudskih odnosa. Znamo da su komunističke Titove vlasti nakon Drugog svetskog rata sprovodile obimne i sistemske antisrpske mere koje su imale za cilj kako fizičko uništenje srpske populacije, tako i rasrbljavanje i duhovno uništenje Srba. Jedna od glavnih strategija je bila podela Srba. Stoga su preko administrativnih podela (republičkih i pokrajinskih) i uspostavili put za stvaranje lažnih nacija koje će vremenom, upravo zbog toga što ima se formalno servira određena „posebnost“, posebno da mrze upravo onu naciju iz koje su potekli. Plodove toga gledamo i živimo (i umiremo) kontinuirano već decenijama. No, jedna strategija sprovođena je i putem sporta. Sport je od strane titoističkih vlasti odmah prihvaćen kao odličan poligon za učvršćivanje komunističkog totalitarizma. U tom smislu jedna od prvih odluka bila je ukidanje sokolskih društava, društava koja su postojala ne samo širom Jugoslavije, već i u drugim slovenskim (i ne samo slovenskim) državama i koja nisu bila organizovana po takmičarskom sistemu. Ova društva delovala su, pre svega, po sistemu razvoja fizičke kulture kod svojih članova (u „sokolanama“ kao mestima za vežbe) i održavanja javnih sletova, časova javnih vežbi, na kojima su se širokim narodnim masama pokazivali benefiti fizičkog vežbanja, a za cilj su imali i iskorenjivanje alkoholizma i sličnih poroka. No, kako su se u ovim društvima organizovali i drugi različiti kulturni, zanatski, vaspitni i folklorni sadržaji, oni su bili odličan prikaz relacije zdravog duha i zdravog tela (fizičkog i moralnog vaspitanje), ali i stvaranja zajedništva ne suparništva (članovi su se međusovno oslovljavali sa „brate“ i „sestro“). To, naravno, nije odgovaralo titoističkoj oligarhiji, te su sokolska društva i zabranjena, a kasnije su ponovo aktivirana u svom čisto fiskulturnom obliku putem gimnastičkih društava, tzv. Partizana. Odeljenja Partizana bila su otvorena u mnogim osnovnim školama i ona jesu bila korisna za fizičku kulturu, no uglavnom su bila usputna stanica deci i mladima ka različitim sportovima i sportskim klubovima, a što i jeste bilo najvažnije titoistima. U ovoj svojoj antisrpskoj strategiji, komunisti su u Beogradu uradili još jednu stvar koju nisu učinili niti u jednoj drugoj republici. Naime, komunisti su u Beogradu ugasili najpopularnije fudbalske klubove i osnovali dva svoja – Crvenu Zvezdu i Partizan. To nisu uradili niti u jednom glavnom gradu u ostalim republikama (u Sarajevu su osnovali FK Sarajevo, ali je FK Željezničar koji je osnovan u dvadesetim godinama XX veka nastavio da postoji). Podela u narodu koja je u Beogradu napravljena osnivanjem ova dva kluba do danas se produbila u tolikoj meri da su Zvezda i Partizan kod nekih ljudi važniji od bilo čega drugog na svetu, uključujući čak i sopstvenu porodicu. Sećam se koliko sam se osećao poražen kada sam pre nekoliko godina čuo za smrt mladića u Banja Luci, nastradalog u dogovorenoj tuči  navijača Zvezde i Partizana. Zamislite to, u okupiranom društvu (a što Bosna i Hercegovina, time i Republika Srpska jesu), u kom su samo par decenija ranije ljudi ginuli ne bi li se izborili za slobodu, sada se ubijaju međusobno zbog Zvezde i Partizana.

Ovakvih primera je mnogo. To svi znamo. Takođe, u svim decenijama postojanja, ova dva zavaditelja srpskog naroda, koje zovemo Zvezda i Partizan, uvek su, ali uvek, bila podupirači vladajućih političkih struktura. Dešavalo se i da budu tobože „buntovni“, no uvek se radilo o igri ne bi li se nesmetano ostvario plan i nekom se političaru omogućilo da bljesne (ili se učvrsti), ne bi li (neki) drug Tito rekao da su „studenti u pravu“. Tako je bilo i za vreme Tita i titića koji su došli posle njega, tako je bilo i za vreme Miloševića i Dosovaca nakon njega, tako je i sada pod totalitarnim režimom Aleksandra Vučića. Putem Zvezde i Partizana, a sve koristeći istu matricu sporta, komunističke vlasti su prvo prekinule kontinuitet koji je postojao u srpskom društvu ukidanjem sokolskih društava, te osnivanjem novih sportskih klubova i zabranjivanjem starih, zatim putem ovih klubove (pre svega putem Partizana kao „vojnog kluba“) u Beograd doveli veliki broj antisrpski nastrojenih ljudi sa strane, čak i onih koji su bili „reprezentativci“ NDH, i time im preko noći, veštački, dali istaknuta mesta u establišmentu Beograda, uguravši ih na mesto onih pobijenih i za komuniste nepodobnih elemenata srpskog društva (čak je i za predsednika Partizana bio postavljen Franjo Tuđman, potonji ustašoidni otac genocida na srpskim narodom u Hrvatskoj devedesetih godina prošlog veka).
 
Osim što su na ovaj način gasili srpski duh u narodu, oni su suštinski podelili na neprirodnim osnovama glavni grad Srbije time i narod u tom glavnom gradu i u državi uopšte. Ova podela traje sve vreme i ona stoga i jeste „večita“ (kao što to kaže sintagma „večiti derbi“) jer je kao takva i planirana – da izazove večiti razdor u narodu oko ništavne stvari kakva je navijanje za fudbalski klub. Ova večita podela nestaće tek kada nestanu Zvezda i Partizan. Jasno je da se to neće desiti jer, čak i da pomislimo da bi u nekom hipotetičkom slučaju to dozvolili vlastodržci, to ne bi dozvolio podeljeni (i zavađeni) narod, jer to ta bolest navijača ne dozvoljava. Svako ko je ikada bio navijač, išao na utakmice, nervirao se zbog rezultata „svog tima“, zna vrlo dobro koji je stepen ostrašćenosti u pitanju. Čovek nikada ne može od toga da se izleči, nikada u potupnosti. Na ovaj način komunistička Titova vlast, koristeći totalitarne mehanizme sporta, razorila je srpsko društvo, a  ovaj proces još uvek traje i jači je nego ikada.




Sad, ovo je samo jedan primer, kap u moru svetskog sporta. Reći da su ljubitelji sporta svesni totalitarnih elemenata sporta, kako to navodi moj prijatelj, pomalo je neozbiljno. Svest o nečemu sama po sebi ne mora da znači ama baš ništa. Mnogi su bili svesni i zločina Hitlera ili Pavelića pa im nije padalo na pamet da išta kažu ili pokušaju da promene (šta god da su im bili razlozi za ovaj oportunizam ili kukavičluk). Pre se treba zagledati u ono što zaista jeste pred nama. To nije svest ljubitelja sporta o totalitarnim elementima istog, već pristajanje ljudi na letargiju i duhovno odumiranje putem „zabave“ – sporta, navijanja, kladionica, „podbadanja protivnika“, sve dok se društvo raspada i pretvara u amoralnu emulziju u kojoj se dave i ljubitelji sporta i oni koji sa sportom nemaju nikakve veze ali su kolateralne žrtve sistema koji sport koristi kao jedan vid anesteziranja. Pa to je barem vidljivo putem svakodnevnog nenormalnog sipanja narodnog novca od strane države u Zvezdu i Partizan, za dovođenje „bombi“ u prelaznim rokovima, dok se bolesna deca leče humanitarnim prilozima, a gladni hrane u „narodnim kuhinjama“ ili u samoći umiru od sramote u kućama u kojima je isključena struja. Jer šta je drugo funkcija sporta do skretanje pažnje sa stvari koje su zbilja važne u životu ljudi.

Zato je potrebno još jednom naglasiti, barem što se srpskog naroda tiče, da veliko zlo za naše društvo predstavljaju baš Zvezda i Partizan.
I sve mi je više muka od priče kako je Crvena Zvezda „simbol srpstva“. Koliki je Zvezda simbol srpstva, najbolje se vidi po tome na kom je stepenu i u kom blato to srpstvo danas. O Partizanu je suludo i pričati jer se to društvo i danas zove „Jugoslovensko sportsko društvo“!? Zamislite da se i dalje insistira na šminkanju mrtvaca? Da li je teško promeniti tu formulaciju u nazivu? Jasno je da nije, no to postoji baš zato da bi „zvezdaši“ prebacivali „partizanovcima“ kako su oni Jugosloveni, a, jelte, ovi su drugi onda Srbi. Oni će, pak, to da negiraju, a ovi će, pak, i dalje da „likuju“ i „srbuju“. Da li su i ovi i oni zaista toliko naivni? Jesu. Da li su svesni totalitarnih elemenata sporta? Eh... Da li mogu ičega biti svesni i da li im u krajnjem slučaju ta svest išta i znači ako su i dalje po sopstvenoom izboru samo „cigani“ i „grobari“? U kolikom smo glibu možda se najbolje vidi po tome što su i neki od vladika SPC javno iznosili svoje klubaško opredeljenje – mladići borovi i parni valjci u mantiji.  
 
Predrag Jakšić   
 


 * * *


Iza nas stojite jedino - vi! Ako želite da nastavimo da radimo, podržite nas. Ostalo je na nama.





 
Ukoliko Vam više odgovara neki drugi način, konakirajte nas na kmnovine@gmail.com





Pratite nas na FacebookTwiter ili Instagram



PROČITAJTE JOŠ:   
Predrag Jakšić: ''Tuđa krivica'' predsednika Srbije - KM NovinePredrag Jakšić: ''Tuđa krivica'' predsednika Srbije Predsednik Srbije izjavio je da on i Vlada Republike Srbije razmatraju meru da se ljudima u državnim organima koji nisu vakcinisani oduzme pravo na plaćeno bolovanje.


PROČITAJTE JOŠ:   
Predrag Jakšić: Borba protiv zla, o zločincima i zlotvorima - KM NovinePredrag Jakšić: Borba protiv zla, o zločincima i zlotvorima Iza svakog zla stoji zli. Nijedno zlo nije slučajno, niti stvar trenutka kog čovek nije svestan, zli koji stoji iza svega zna vrlo dobro šta tvori. I zato je svako relativizovanje zla izuzetno opasno.


PROČITAJTE JOŠ:   
Predrag Jakšić: Srbi i zlatno tele - KM NovineI eto, „ako to smeta autošovinistima i drugosrbijancima, onda mora da je dobro". Pogubna je to logika, jer mera ljudi Božjih nisu bezbožnici, već Bogočovek Hristos.





KM Novinama je potrebna vaša podrška - pročitajte zašto KLIK
Izvor: KM Novine    :: © 2014 - 2021 ::    Hvala na interesovanju


Nastavak na KMnovine.com...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta KMnovine.com. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta KMnovine.com. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.