Izvor: KMnovine.com, 03.Okt.2020, 09:01
Predrag Jakšić: Hrišćanstvo kao Džuboks
Pročitao sam tekst svoje stare prijateljice, objavljen na jednom mejnstrim sajtu, u kom ona, smatrajući sebe vernikom i hrišćaninom, iznosi stav da bi volela da budući srpski patrijarh bude mlad.
Ilustracija: KM novine
Piše: Predrag Jakšić
Ne bih reagovao da je takst napisao neki provereni drugosrbijanac, autošovinista, agresivni bogoborac ili NVO >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << plaćenik, no nju znam kao finu i pristojnu osobu, dobronamernu. Pretpostavljam da je i drugi koji je znaju doživljavaju kao takvu. Kada fini, pristojni, dobornamerni ljudi pišu ovakve tekstove to je opasno po više osnova. Neko takav tekst zaista može da uzme za ozbiljno baš zato što autora zna kao dobronamernu osobu. Ova moja prijateljica u tekstu, suštinski, ne iznosi nikakve smislene razloge za tu poželjnu mladost nekog narednog srpskog patrijarha, već opisuje (možda toga nije ni svesna) svoju želju da se pri susretu sa tim mladim patrijarhom (ili pri pomisli na njega) oseća kao da je srela Gospoda, ili, u najmanju ruku, nekog anđela ili sveca. Negde duboko mogu da razumem tu njenu potrebu za takvim otelotvorenim Bogom ovde na zemlji, na ovom otvorenom i neprekidnom ratištu, no, „blaženi (su) oni koji ne videše a verovaše.“ (Jn. 20, 29)
Ni ta njena maloverna želja ne bi možda bilo toliko strašno da, nažalost, shodno stranputici na koju su skrenuli svi jeretici iz prošlosti a koji su kasnije bespovratno i otpali od Crkve, nije izrazila sumnju i u Simvol Vere, u delu koji se odnosi na jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu. Sve po principu - ovo mi se sviđa u Simvolu Vere, u ovo verujem, ovo mi se ne sviđa, u ovo baš i
ne verujem. Hrišćanstvo nije džuboks da iz njega uzimaš šta ti se sviđa, da puštaš ono što želiš da čuješ, a preskačeš ono što te nervira i što ne voliš. Ono nije tu da te opušta, skriva neprijatnost i tupi um i srce, već da te budi i podseća na tvoj greh, svaki tvoj greh, ne bi li ti spasilo dušu.
Kaže, tako, moja prijateljica da ne veruje sadašnjem srpskom patrijarhu, ni srpskim vladikama. Ne verujem ni ja, ali pre svega zbog njihovog kukavičluka, jeresi i pristajanja na razne ovozemaljske kompromise. To opet ne znači da ću im dozvoliti da unište moju Crkvu i boriću se do smrti da je povratim i odbranim. To posebno ne znači da ću da sumnjam u JEDNU, SVETU, SABORNU I APOSTOLSKU CRKVU, jer hrišćanin bez Crkve nije ništa. Ja bez Crkve nisam ništa. Niko od nas hrišćana nije. Crkva je naša veza sa Gospodom, i sve drugo je moguće i jedino ima smisla samo kroz i uz Crkvu. Nema nikakve prečice ili zaobilaznog puta. Ko misli drugačije, opasno greši. Negde je to možda jasno i njoj jer naglašava potrebu hrišćana za zajedništvom, no opet izražava sumnju u Crkvu. Hrišćansko zajedništvo jeste Crkva, jer bez Crkva – a što je Bog – nema hrišćanstva, a ni zajedništva jer je svako drugo zajedništvo samo slučajni susret ostrašćenih koji misle o sebi.
I reče moja prijateljica još da ne veruje ni svešteniku jer je nije pričestio zato što je bila u pantalonama, a sve stavljajući to u kontekstu te jedne, svete, saborne i apostolske Crkve, a to je tek promašena tema. Zašto te svetšenik nije pričestio, da li je pogrešio ili nije, može da bude pitanje. Da li je morao da prepozna da si imala tešku nedelju, verovatno jeste, ali to nema veze sa pričešćem. Nemaju li je svi koji se ispovedaju i pričešćuju? Da li je odbio da te ispovedi zato što si bila u pantalonama, e to je tek možda pravo pitanje. No, postavlja li neko pitanje zbog čega postoje pravila u Crkvi, pa i pravila oblačenja, pravila u vezi posta, pravila u vezi molitve. Ima li to nekog suštinskog značaja ili je to „folklor“? Jasno je da su suštinskog značaja i pripremaju čoveka za najvažniji čin u Crkvi, za pričešćivanje telom i krvlju Spasa našeg, Gospoda Isusa Hrista. Ko to ne razume, teško da išta razume. Kad se pričešćuješ ne razmišljaš o teškoj nedelji i ona ti nije i ne može biti na umu, jer je nevažna. Ne kaže se bez razloga da svaku svoju brigu ostaviš kada pristupaš Svetoj Liturgiji zato što se na Liturgiji javlja Živi Bog, kakve onda na umu da budu brige, teške nedelje i bakrači. Pričešće je za smirene, nije pričešće pilula za smirenje. Možda je postojao razlog što sveštenik nije pričestio moju prijateljicu, možda je osetio da ne treba da bude pričešćena, sve je to po dopuštenju Božijem, čak i to da ju je možda nekada pričestio kada nije trebalo da se pričesti i kada nije bila spremna. Postoji, znači, razlog zašto u hram idemo obučeni na određeni način. Niko te neće terati puškom da se tako oblačiš, no stvar je do tebe i do samokontrole, do smirenja, poslušanja. Priprema za pričešće, poštovanje pravila postoje ne zbog pravila već zbog tebe samog i tvojih strasti. Možda bi trebalo postaviti pitanje i malo drugačije, da li si tokom ispovedanja, a koje prethodi pričešću, ispovedio sve što si ti smatrao da je za ispovedanje ili ono što si morao i što Crkva smatra da je greh. Drugim rečima, da li si ispovedio sve što Jevanđelje nalaže ili ono „u šta ti veruješ“ da je za ispovest? Možda je sveštenik pogrešio što moju prijateljicu nije pričestio, ali joj je verovatno učinio uslugu, jer neuporedivo je gore pričestiti se nespreman nego ne pričestiti se. No, posebno je strašno ako zbog toga, znači zbog sopstvene loše nedelje, dovodiš u pitanje svrhu jedne, svete, saborne i apostolske Crkve. Kakve li oholosti i samoživosti. Uz to, moja se prijateljica poziva na (ne)dostojnost sveštenika, i delimično ima pravo jer se mnogi ponašaju nedostojno, no kada se pričešćuješ veruješ da se pričešćuješ telom i krvlju Isusa Hrista i to nema ama baš nikakve veze sa dostojanstvom sveštenika koji pričešćuje i sa crkvom - pravoslavnim hramom u koju ideš. Ako bismo gledali ko je zaista dostojan da se pričesti, niko se nikada ne bi pričestio. A šta je sa svetim ljudima, može neko da pita. Pa oni su prvi od svih znali da nisu dostojni tela i krvi Hristove i da se pričešćuju samo zahvaljujući bezgraničnoj milosti Boga Živoga i neprekidnoj molitvi Bogorodice. I kada tako postavimo stvari – ko je dostojan da pričešćuje i ko je dostojan da se pričešćuje?
Još jednu je mnogo strašnu stvar napisala moja prijateljica: kako bi ona srpsku crkvu menjala „iz korena“. Možda je samo stvar stila pisanja, no ona je pisac, dramaturg, profesionalac koji se bavi rečima i zna njihovo značenje i način tumačenja, te ovo „iz korena“ ima svoje jasno mesto. Šta znači promenici srpsku crkvu „iz korena“? Naše korenje su svi oni svetitelji koje pominjemo na kraju Svete Liturgije, od Svetih praroditelja Joakima i Ane do Prepodobne majke Angleine, Matrone Moskovske, Blažene Ksenije Petrogradske, đakona Avakuma, ave Justina i patrijarha Pavla, naše korenje su i Vasilije Veliki i Grigorije Bogoslov i Jovan Zlatousti, naše korenje su Svete mučenice Ljubav, Vera i Nada, i njihova majka Sofija, naše korenje su srpski sveti kraljevi i carevi, Sveti knez Lazar koji je dao zavet Bogom, načino nas zavetnim narodom, i koji je u bio veliki zaštitnih isihasta koji su neprekdinom umno-srdačnom molitvom molili Boga za čitav svet, i to rade i danas, naš koren je Sveti Save, ali i Sava Osvećeni koji je prozorljivo i najavio dolazak našeg Save Srpskog. Naš koren je Bogorodica – mater Boga našega, naš koren su Dvanaestorica, naš koren je stena Petar na kom je Hristos rekao da će Crkva biti izgrađena, naš koren je „kamen koji su zidari odbacili a postao je kamen ugaoni“ – Isus Hristos. To je naš koren. Da li taj koren treba menjati „iz korena“? Zamislite srpsku crkvu promenjenu iz korena, bez korena? To je bezmna želja za promenom onoga što mi pripadnici Srpske pravoslavne crkve, time i Crkve Božije, zaista jesmo. Posebno je opasno kada se neko usudi pa kaže baš to „JA BIH to manjao (menjala) iz korena“. TI?! Ako zaista veruješ u Boga, jedino što moraš iz korena da menjaš si ti sam.
Da je ovaj tekst moje prijateljice nesmotren i da brka različite aktivističke i humanističke ideje (od kojih je većina, iskustvo nas je tome naučilo, antiteistička), vidi se u paušalnom nabrajanju grehova ljudi u mantiji i ćutanju crkvenih poglavara. Ko je šta, kako i da li je učinio i zašto se nadleženi u Srpskoj crkvi ne oglašavaju, jeste ljudsko pitanje. No ni to nema veze sa Crkvom. Da li se u tekstu apostrofira možda pitanje teodikeje, pitanja postojanja zla u svetu, pa time i u crkvi, a koje je stvorio Bog? Nisam to pitanje tako shvatio, ali teodikeja je upravo pitanje vere. Ili je imaš ili je nemaš. Ako je slaba, onda je jačaš ili propadaš. A ako se radi o prostom ljudskom razočaranju zbog „ćutanja crkve“ zbog evenutalnog greha nekog vladike, onda je to profani problem koji se ne tiče Crkve Hristove kao takve. Pa ako pričamo o profanom, ni ja, kao dramaturg, nisam bio oduševljen kada je čitava pozorišna zajednica (glumci, reditelji, pisci, dramaturzi, upravnici, kritičari, pozorišni ljudi generalno) ćutala i nije osudila seksualni napad poznatog glumaca na šesnaestogodišnjaka, kada je ćutala i u trenutku pravnosnažnog utvrđenja tog seksualnog zlostavljanje maloletnika i kada je taj poznati glumac skandalozno „kažnjen“ desetomesečnim kućnim pritvrom bez nanogise sa pravom da 2 sata dnevno izlazi bez nadzora i sprema pozorišne predstave. Ne samo da pozorišna zajednica nije reagovala, već je nastavila rad sa ovim glumcem iako on nije pokazao ni trunku kajanja. Razume se da to nije značilo da pozorište kao instituciju treba sravniti sa zemljom. Njega je samo zaposela ekipa loših ljudi. Daće Bog da će se to promeniti. Ako se to i ne desi, to ne znači da ovi današnji neljudi mogu ponište stoleća pozorišne istorije. Sve što oni mogu je da brukaju sami sebe i prljaju sopstvenu dušu.
I još je jednu opasnu stvar iznela moja prijateljica. Reče ona da „misli ne mogu biti prljave, kao što ni ljubav ne može biti prljava“. Naravno da misli mogu da budu prljave, i u ogromnom procentu i jesu, od misli sve i počinje, zbog toga je i borba na ovoj zemlji, borba sa samim sobom, borba za sopstvenu dušu toliko teška, nekada se čini i neizdrživa. Da nisu problem misli, već samo reči ili postupak pa bilo bi nam kao da samo stalno na plaži, pod palmama. A o ljubavi, e to je tek drugo pitanje. Ako je reč o Ljubavi, a što je sam Bog, tada je sve tu i sve je dobro, ako je reč o ljubavi, o nečemu što neko naziva ljubavlju, pa čak i da to zbilja oseća kao „ljubav“, to je već nešto sasvim drugo. Uvek tu pomislim na promotivne plakate danas sve otvorenijih i snažnijih lobista pedofilije, da je „sve ljubav“ i da je „svaka ljubav - ljubav“, pa i seksualni čin između deteta i odraslog čoveka. Teško da normalan čovek, onaj koji veruje barem u one „nesporne“ delove Simvola Vere, za ovakvu „ljubav“ može reći da nije prljava.
A ta potreba za otelotvorenim Gospodom na zemlji? Pa, svaki bližnji ti može biti Gospod ako Ga vidiš u bližnjem. To ne znači da treba da ćutiš ako je bližnji na stramputici, ako bogohuli ili je u otvorenom sukobu sa Bogom i nasrće na svoju braću.
Predrag Jakšić / KM novine
I za kraj, da li taj budući patrijarh mora da bude mlad? To su zbilja gluposti koje ljudi mogu da izgovore u materijalnom svetu koji smatraju ciljem života a ne iskušenjem na putu pokajanja. Mladost ne postoji, fizička mladost je opsena, kao i čitav ovaj život. Večno i mlad i star je Gospod, večno i mlad i star je svaki tvoj bližnji ukoliko u njemu vidiš Gospoda. Drugačija mladost od te ne postoji, drugačija starost od te ne postoji, van tog postoji samo smrt. Ne kaže Gospod uzalud – „hajde sa mnom, a ostavi neka mrtvi ukopavaju svoje mrtve“ (Mt, 8, 22). Bez Boga nema starih, nema mladih, samo mrtvih. S Bogom su svi istovremeno i mladi i stari i živi.
Praštaj mi, drugarice moja, što sam ovo rekao javno, ali javno će iovako postati sve što je tajno. Praštaj ako misliš da ima još šta za praštanje, no ovo što si napisala potpuno je pogrešno. Pazi da ne postane i pogubno po tebe kad dođe Čas. A doći će svima nama.
Predrag Jakšić, FB
Pratite nas na Facebook, Twiter ili Instagram
PROČITAJTE JOŠ:
Predrag Jakšić: Antikovid spotom Vlada Srbije promoviše satanizamVideo spot Ministarstva zdravlja kojim se preporučuje da - ne prilazimo ljudima koje volimo, mnogi su pogledali i prilično se zgrozili njime. Sadržaj koji je duboko protivan ne samo ljudskoj već i prirodi uopšte, uznemirio je sve koji su ga pogledali. Jezivo je saznanje da, "tamo negde" u Srbiji postoje ljudi koji upravo takve ideje žele da promovišu.
PROČITAJTE JOŠ:
Predrag Jakšić: Prihvatljivo dobro Digla se galama, da baš ne preteram, ne galama, više je u pitanju podignut glas, tu i tamo, zbog zagađenog vazduha. Maltene u čitavoj Srbiji zagađenje da ga možeš nožem seći. Zagađeno sve, ne može da se diše, da se gleda.
PROČITAJTE JOŠ: Predrag Jakšić: Teško je pisati a ne pisati o Kosovu i MetohijiElektronsko glasilo srpskog naroda Kosova i Metohije
KM Novinama je potrebna vaša podrška - pročitajte zašto KLIK
Izvor: KM Novine :: © 2014 - 2020 :: Hvala na interesovanju
