Izvor: KMnovine.com, 20.Avg.2016, 17:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povodom dokumentarca “Težina lanaca“: Težina zabluda
Povodom dokumentarca “Težina lanaca“: Težina zabluda
Režimski mediji lažirali Bajdenov govor u Prištini U oba nastavka ovog filma Borisa Malagurskog, jedino što je neupitno pozitivno jeste Titova Jugoslavija.
Gledaoci Radio-televizije Srbije konačno su imali priliku da vide dokumentarni film Borisa Malagurskog “Težina lanaca“, i to drugi deo. Malagurski je sutradan napisao >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << kako je film videlo 100.000 ljudi, pošto je bio emitovan na Drugom programu. On tom cifrom svakako nije zadovoljan, jer prvi deo “Težine lanaca“ samo na Jutjubu ima skoro milion pregleda, što je verovatno rekord u kategoriji srpskih dokumentaraca na ovom kanalu.
Boris Malagurski je rođen u Subotici 1988. godine, u porodici jednog od rukovodilaca preduzeća “Sever“, koje je spadalo u gigante socijalističke Jugoslavije. Poput mnogih, “Sever“ je uništen “demokratskim“ reformama posle puča od 5. oktobra 2000. godine. Porodica Malagurski našla se u reci izbeglica iz Srbije, završivši 2005. godine u Kanadi, gde je Boris odrastao i posvetio se filmu. Kasnije se vratio, vodio je emisiju “Revolucija“ na TV “Hepi“ i uspešno producirao nekoliko deokumentaraca, među kojima je najzapaženiji “Težina lanaca“. Kao scenarista, režiser i producent odradio je odličan posao, dižući standarde srpske filmske produkcije.
Odličan posao – sem u jednoj stvari.
Naime, Malagurski je “srpski Majkl Mur“, tako da su i vrline i mane njegovih filmova na istim mestima kao kod američkog uzora.
Majkl Mur je u param-parčad rasturio “dinastiju Buš“ i američke republikance, uključujući i njihov biznis sa Bin Ladenovim arapskim saveznicima, ali i američku ulogu “svetskog policajca“. Međutim, dok kritikuje Buša i Republikansku partiju, Majkl Mur to čini kao levičar, sa pozicije simpatizera Demokratske partije i “dinastije Klinton“, što je apsurdno. Jer, sve ono za šta se u Murovim filmovima kritikuju republikanci, zapravo je posledica politike demokrata, koju su, doduše, republikanci u jednom momentu silom prilika počeli da slede. Kroz istoriju, republikanci su bili tzv. izolacionisti, a demokrate tzv. intervencionisti. Dakle, Amerika je postala “svetski policajac“ zbog demokrata. Ta njena uloga dovela je između ostalog i do porasta terorizma, pa je tako falična analiza koja sve to pripisuje republikancima.
Kao Majl Mur Bušove, Boris Malagurski efikasno secira tzv. Demokratsku opoziciju Srbije, na čelu sa Đinđićem, Koštunicom i Tadićem, a posebno njene “finansijske eksperte“ Đelića i Dinkića. Čak je uspeo da izvuče Dinkićevu izjavu kako “cena nije važna“ – cena prodaje državnih preduzeća. Važno je, reče Dinkić, samo da se zadrži visoka zaposlenost, na što je Malagurski poentirao podacima o stalnom padu zaposlenosti u tim preduzećima prodatim budzašto.
Takođe, Malagurski na nesumnjiv način dokazuje kako su vladari Srbije posle 5. oktobra 2000. godine zapravo bili plaćeni strani agenti. Njihov dolazak na vlast finansirali su Soroš fond i razne druge zapadne, pre svega američke, agencije, kako bi oni posle mogli da odrade prljavi posao na štetu Srbije, a u korist zapadnih korporacija. Iste te agencije rade to već decenijama širom sveta. U filmu “Težina lanaca“ svedoči i Amerikanac Džon Perkins, autor knjiga “Ispovest ekonomskog ubice“ i “Nove ispovesti ekonomskog ubice“. Novo izdanje ove knjige se više od 73 nedelje nalazi na listi bestselera “Njujork Tajmsa“. U intervjuu za novi broj “Geopolitike“, Perkins kaže:
“Mislim da je pošteno reći da su ekonomske ubice iskreirale svet prve globalne istinske imperije, i radi se više o korporativnoj, nego o američkoj imperiji, iako je svakako podržana od američke vlade, Pentagona, CIA-e i drugih takvih organizacija. Zahvaljujući nama, prva globalna imperija stzvorena je je bez primarnog angažovanja vojske. Putovao sam u Afriku, Aziju, Evropu, Latinsku Ameriku i na Srednji istojk. Moj posao je svuda bio isti: da pokušam da preuzmem prirodne i ljudske resurse u tim zemljama za potrebe američkih korporacija i američke imperijalne politike…“
Po logici stvari, izjave Džona Perkinsa trebalo bi da dominiraju “Težinom lanaca“, ali one su u drugom planu pred izjavama brojnih levičara. “Težina lanaca“ počinje intervjuima građana Titove Jugoslavije, snimljenim nekada, verovatno za državnu televiziju, koji daju izjave poput ove: “Ja Jugoslaviju smatram kao nešto što svima može da pružio sve“.
Sledi, uz afirmativnu muzičku podlogu, naracija Borisa Malagurskog o socijalističkoj Jugoslaviji: “Ja ne mislim da je moje detinjstvo u Jugoslaviji bilo tako loše. Uvek sam dobijao mnogo poklona… Sve više sam se radovao letu, kao i svaki Jugosloven. Jednomesečni odmor uz platu… Mi Jugosloveni smo to imali svake godine“.
Uz ovu naraciju ide slika lepih devojaka na nekoj plaži na Jadranu, a onda sledi niz izjava američkih i kanadskih levičara:
“To je bila kultura u kojoj su ljudi bili upućeni jedni na druge, brinula ih je dobrobit ljudi oko njih. Toga u Americi, recimo, više nema“ (Gregori Elič).
“Jugoslavija je bila poseban slučaj jer je uspostavila sopstveni model socijalističkog modela ekonomske aktivnosti, tj. mešavina privatnog preduzetništva i industrije u državnom vlasništvu sa radničkom kooperativom“ (Beri Letuči).
“Smatrala se uspešnom pričom socijalističkog tržišta“ (Majkl Čosudovski).
Najveće iznenađenje za domaće gledaoce svakako su izjave režisera Olivera Stouna, koji bez mere hvali i Tita i socijalističku Jugoslaviju.
Sam Malagurski ove izjave potkrepljuje sledećim podacima: “Tokom decenije pre 1980-tih Jugoslavija je prosperirala sa godišnjim rastom BDP-a od 6,1%. Zadovoljavajući standard života, besplatno zdravstvo i obrazovanje, garantovano pravo na posao, pristupačni javni prevoz, stanovanje i komunalije…“
Da li je to bilo baš tako, ili je bilo po onoj čuvenoj dosetci Duška Radovića, uživo sa vrha “Beograđanke“, iz tog istog perioda: “I ove godine na more idu Nemci, Italijani i domaći izdajnici“? Pod “domaćim izdajnicima“ Duško Radović je podrazumevao klasu, bolje reći kastu, koja je činila upravljački sloj Titove Jugoslavije. Jer, kao i u svakom represivnom sistemu, neko uživa zato što se drugi pati, a ti koji uživaju su izrazita manjina.
Do potresa u privilegovanoj socijalističkoj klasi/kasti u Jugoslaviji nije došlo s padom Berlinskog zida 1989. i uvođenjem višestranačja 1990, već sa pučem od 5. oktobra 2000. godine. Deo privilegovanih nije mogao ili nije želeo da se prilagodi novim uslovima, ali deo, i to veći, itekako jeste, i on i dalje na vlada. I premijer Aleksandar Vučić i Boris Malagurski hvale Tita i socijalizam iz istih razloga. Oni pamte lepe uspomene, ali pri tome ne ulaze u to kakve su uspomene većine stanovništva na te godine. One većine koja nije mogla da kupi ni mnogo jeftinije stvari od filmske kamere (Malagurski u filmu koristi i snimke porodične filmske kamere). I koja je dala mnogo veći talas izbeglica od onog uzrokovanog ratovima 1990-tih i razornom politikom stranih agenata posle 5. oktobra 2000. godine. Tog najvećeg, milionskog talasa izbeglica, pokrenutog otvaranjem granica 1965. godine, u filmu nema, jer se ne uklapa u priču o “Titovom raju“.
Naravno, nema ni prvog talasa izbeglica, merenog stotinama hiljada, onog koji je spašavao gole živote pred komunistima. Malagurski, i saradnici koje je on birao, uopšte ne posmatraju Tita kao masovnog ubicu a socijalizam kao surovu diktaturu, što je, blago rečeno, nemoralno, čak i ako bi podaci o uspesima u privredi do 5. oktobra 2000. godine bili tačni. A naravno, nisu tačni, jer je svaki nedemokratski socijalistički sistem inferioran u odnosu na svaki demokratski kapitalistički sistem.
Tri momenta su ovde bitna.
Prvo, internacionalni socijalisti izborili su se u celom svetu za mnogo bolju poziciju nego njehovo desno krilo – nacionalni socijalisti. To se vidi već po tome što je za svakog ko hvali glavnog lidera nacionalnih socijalista – Hitlera, svima odmah jasno da je nacista. Dok ovi što hvale lidere internacionalnih socijalista, poput Tita, podrazumevaju da nisu komunisti.
Drugo, uočava se mešanje unutrašnjeg demokratskog uređenja jedne države sa njenom imperijalnom spoljnom politikom, koja je po prirodi stvari nedemokratska. Pri tome se podrazumeva da su osvajačke samo demokratske zemlje, dok se prećutkuju i minimiziraju osvajački pohodi socijalističkih država, poput Sovjetskog Saveza. Svakako, vidimo da su demokratske zemlje mnogo veći osvajači, ali to je u osnovi zbog toga što su one mnogo jače i uopšte superiornije od nedemokratskih država. Upravo socijalistička, a ne kapitalistička, teorija, podrazumeva osvajanje celog sveta. Ali, socijalisti ne samo što nisu u mogućnosti da osvoje vlast u celom svetu, već su toliko destruktivni da ne mogu da je očuvaju ni u soptvenim zemljama (razume se, trenutno uz nekoliko izuzetaka).
Treće, uočava se mešanje termina, i inače tipično za levičare. Oni prosto svaku negativnu pojavu proglase desnicom, a sve dobro, napredno, humano, i sl, levicom, mada stvari u osnovi stoje suprotno. Tako, sistem uspostavljen u Srbiji posle 5. oktobra 2000. godine i Boris Malagurski naziva neoliberalizmom, tj. kapitalizmom, mada on to nije. Neoliberalizam podrazumeva minimalno mešanje države u biznis i maksimalno razvijene demokratske mehanizme. U Srbiji, međutim, ne samo što se država presudno meša u ekonomske tokove, već često to čini i jedan čovek, od Dinkića nekada do Vučića danas, dok o razvijenim demokratskim mehaniznima, kojima bi se na primer minimizirala korpucija, nema govora.
Dakle, i posle 5. oktobra 2000. godine Srbijom vladaju, kako ih je krstio Milomir Marić, “deca komunizma“. A vladaju u osnovi na isti način kao i njihovi očevi i dedovi: socijalistički, tj. nedemokratski. Zato je postpetooktobarskoj Srbiji apsurdno suprotstavljati socijalističku Jugoslaviju, već to treba činiti ili sa demokratskim kapitalističkim državama, kakve su danas zapadne države, ili kakve su nekada bile Kraljevina Jugoslavija i Kraljevina Srbija. Pored svega ostalog, u tim našim starim kraljevinama nisu mogli da vršljaju strani agenti, poput ovih od 5. oktobra 2000. godine do danas.
Miloslav Samardžić, autor
I zapadne države, naravno, prolaze kroz periode kriza i svakojakih iskušenja, ali one se nikada ne mogu porediti sa Titovom Jugoslavijom, Kubom, Severnom Korejom, ili ma kojom drugom državom tzv. realnog socijalizma. U vezi sa krizama zapadnih demokratija, zanimljiva je i ova opaska Džona Perkinsa:
“Razlog zbog kog sam napisao `Nove ispovesti ekonomskog ubice`, 12 godina nakon objavljivanja prve knjige, jeste taj što se sistem proširio sa onoga što smo zvali zemlje u razvoju na SAD, Evropu i ostatak sveta, i postao je daleko gori. U SAD, na primer, mnogi od naših političara su u stvari ekonomske ubice. Naši senatori i Predstavnički dom Kongresa rade gotovo ekskluzivno za velike korporacije. Možda su oni izabrani od strane javnosti u SAD, ali jednom kada su izabrani, oni su lojalni prema ljudima koji im daju pare za kampanje, a takođe im daju veoma lukrativne poslove konsultanata i lobista i kada prestanu da se bave politikom“.
PIŠE: Miloslav SAMARDžIĆ
(Sloboda, glasilo SNO u Čikagu, 10. jul 2016)
Režimski mediji lažirali Bajdenov govor u Prištini
Režimski mediji lažirali Bajdenov govor u Prištini
Režimski mediji lažirali Bajdenov govor u Prištini
Izvor: Pogledi :: © 2014 - 2016 :: Hvala na interesovanju
