Izvor: KMnovine.com, 10.Jun.2023, 16:28

Pismo [o] prečistačima srpske pameti

Pismo [o] prečistačima srpske pameti "Slom srpske nauke počeo je ubrzo pošto su Srbi pali u komunističko ropstvo"


   
Dragoljub Petrović

   




Dragi Miro,
Žao mi je što se nećemo sresti na predstavljanju Remetićevog priređivačkog podviga kojim si nas sabrao na ovaj razgovor, nešto sam o tome napisao i dostavio gospođi Biljani, a tebe ću zamoliti da se uključiš i u još >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << jedan „poslić“ koji smatram vrlo značajnim za sudbinu nauke o srpskom jeziku, odn. o srpskoj knjizi, srpskoj kulturi, srpskom etosu, srpskom imenu.

SANU se poslednji put oglasila kao Akademija kad i onaj njen Memorandum, posle toga bila i uprljana i osramoćena, pridigli je oni njeni članovi koji su znali sve osim da misle, malo je „glacnuli“ i od nje napravili — Zanatsku komoru: imali su odgovor na svako pitanje osim na ono čemu ti njihovi zanati služe. A najbolje su znali da potpisuju svaki ministarski (tj. državni) zločin nad srpskom prosvetom i srpskom naukom, tj. nad srpskim narodom i njegovim imenom.

Posledice tih zločina mogu se označiti kao nepopravljive, ali bi nosioce te pameti imalo smisla makar upozoriti na to da bi se mogli prizvati razumu i da ne moraju razoriti baš sve na šta su se namerili. Tako su oni, recimo, propisali i mere naučne pameti time što su je raširili „od M1 do M11“ pa člančić u „njihovom M9 donosi više »bodova«“ nego monografija u najreprezentativnijem srpskom naučnom časopisu. Ili se samoovlastili da propisuju „dinamiku“ prispevanja rukopisa za naučne časopise i da time određuju pravila po kojima se naučnici moraju ponašati: sveska / knjiga / godište jednog časopisa „mora biti“ u rukama ministrove sekretaruše „do određenog dana u podne“ ili se on više „neće finansirati“. Pa će se dogoditi da će časopis koji je za 120 godina izlaženja preživeo pet ratova i mnogo više okupatora i objavljen tek u 70 godišta — prestati da izlazi po odluci ministarskog duduka i neznalice i njegovih portira i sekretaraka.

Kad tako govorim, imam na umu sasvim konkretan primer: Srpski dijalektološki zbornik (SDZb) kao povremeni časopis, pokrenut je 1905, za prvih 70 godina objavio tek 20 knjiga / svezaka; kad je njegovo uređivanje preuzeo Pavle Ivić, uz „sekretarsku podršku“ Sl. Remetića, taj se časopis ustalio kao godišnjak, posle Ivićevog upokojenja, najpre zajedno s A. Mladenovićem, a posle i sâm kao glavni urednik, Remetić je produžio „ivićevski ritam“, a u nekolika maha čak objavio i po dva toma godišnje! Dogodilo se, međutim, da je srpska dijalektologija počela da tone zajedno sa Srbima, „stari dijalektolozi“ se proredili, mlađi počeli da se „preračunavaju“ i sad smo se našli tamo gde smo bili pre 50 godina: pitanje je hoće li biti tekstova da se „sklopi“ knjiga za ovu godinu?

Malo je u tom pogledu „čistija“ situacija u kojoj se nalazi Južnoslovenski filolog (JF); i on je (1913) pokrenut kao „povremeni spis“, stekao visok ugled i sad on i Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku (ZMSFL) imaju reputaciju vodećih srpskih lingvističkih časopisa. I to zna svaki njihov saradnik i čitalac i ministarske neznalice o tome ne mogu nikoga ni poučavati ni nagoniti na to da se oni „odmeravaju“ sa drugim časopisima: birokratski idiotizam teško se može razumeti u bilo kojoj oblasti društvenog života, a najmanje u onoj koja se tiče tumačenja naučnih činjenica: tim se „poslom“ može baviti jedino naučnik. I on je na to makar dvostruko obavezan: svoja tumačenja on potpisuje svojim imenom i overava sopstvenim naučnim obrazom i nikakve ga administrativne naredbe ne mogu oprati ako mu se dogodi da se potpiše ispod neke birokratske budalaštine ili ispod naloga neke brbljive ministarske mudrice čija bi pamet zasluživala i težu kvalifikaciju.

Slom srpske nauke počeo je ubrzo pošto su Srbi pali u komunističko ropstvo, prva naznaka sloma bila je ona da se doktorske disertacije ne mogu braniti u Akademiji i da se „prenesu na fakultete“, a razlog za to bio vrlo prost: tamo su se lako nalazili naučni doušnici koji su obezbeđivali „kontrolu i tema i kandidata“ i onemogućavali sve ono što je moglo biti „nepodobno“ i što se nije moglo uskladiti s nalozima komunističkih zlikovaca, ali je zanimljivo da se oni nikad nisu „dosetili“ da propisuju pravila po kojima se moraju tumačiti naučne činjenice. Ta se pojedinost lepo usklađuje s navodom visokog partijskog funkcionera da je Srbima „bilo lako dok su ih terorisali kršteni komunisti“ i da će definitivna srpska propast početi kad ih zajašu — nekršteni.

I oni im naišli sa petooktobarskim demokratskim slomom, kad je iz svih srpskih kloaka isplivao najgori ljudski talog i Srbe usmerio na definitivni sunovrat: iz Kardeljevog samoupravnog satiranja Srba, posle pokolja srpskih ostataka po Hrvatskoj i Bosni i „terapije osiromašenim uranijumom pod krilima »Milosrdnog anđela«“, Milošević im je „izneo“ moćnu ekonomiju, industrijske i poljoprivredne gigante, velike trgovinske firme, 800.000 industrijskih radnika, čvrste finansije, makar delimično očuvano školstvo, nauku, kulturu. I potpuno sačuvanu vojsku — uprkos neprekidnim sedamdesetosmodnevnim demokratskim bombardovanjima NATO-alijanse.

Sve je to komunistička nekrst zatrla tokom deset-petnaest meseci svoga demokratskog pustošenja Srbije, a ja ću nadalje pokušati da pokažem kako su u tim razaranjima uništeni školstvo i nauka.

Ministri-razarači svoj su posao počeli od uništavanja najvažnije srpske nacionalne institucije — Zavoda za udžbenike: uveli ga u spisak „javnih preduzeća“, tj. sveli ga na rang ulične tezge (da ne kažemo Gradske čistoće ili nečega drugog, takođe, „Javnog“ — klozeta, recimo), na njegovo mesto doveli nacističko-ustašku Klett-Žužul-Žderić-falangu, isturili se za njene promotore i omogućili im da trima genocidima koje su ti falangisti, uz žestoku komunističku podršku, izvršili nad Srbima u HH veku dodaju i četvrti — nad srpskom decom, a proslavljaju se i time što im je mnogo jednostavnije da za svoje udžbeničko đubre menjaju recenzente (i to čine sve dok za njih ne nađu one najjevtinije), a ne pada im na pamet da bi đubre s udžbenika mogli makar pokušati i da operu. I kad su to „oposlili“, krenuli da kroje naučnu pamet: propisali da rad od pet stranica u „njihovom“ časopisu donosi više „bodova“ nego monografija od 500 stranica u SDZb; ili da početnik koji ne zna ništa i u nauci se nije ni „orijentisao“ mora naći nekoga koji zna još manje i nametnuti mu se za — „mentora“; ili da mora učestvovati na naučnom skupu koji organizuje „profesor“ koji tek što je kupio diplomu na nekom od onih „prestižnih univerziteta“ na kojima se „studira“ do — poslednje rate… Pri čemu u najuspešnije razarače srpske pameti treba uvesti onoga ministra koji se proslavio time što je osnivao privatne škole i ovde i „u regionu“ — često „s visokim procentom vlasništva“; ili onoga koji je Arapima prodao OŠ „Sveti Sava“ — pa valja očekivati da sad nekome ponudi i „Ribnikara“; ili onoga koji je opustošio Zavod za udžbenike, a sad su ga neke „državne sile delegirale“ da mu pridruži i Službeni glasnik — kao potonju nacionalnu instituciju koja je Srbima još preostala.

Nastojanje ministarskih neznalica i njihovih portira-savetnika da u školi i nauci sve „propišu“ po merama sopstvene sužene svesti (i/li proširenog želuca) dovelo je do potpunog sloma i školu i nauku. I toliku meru njihove obespamećenosti overile im one „akademijske zanatlije“ za koje rekosmo da znaju sve osim da misle. Pa i to da ministru-neznalici overe „formulu“ po kojoj pet stranica [teksta] ili pet dana [dokolice] može biti isto što i pet stotina stranica [monografije] ili pet godina [argatovanja]. Pamet se može ubiti, ali se ne može sapeti; izreka »meri mu pamet« ostala je u narodu kao oznaka one ličnosti koja se beznadežno posvađala s razumom. I koja se od beslovesnog stvora može razlikovati jedino po tome što se ova potonja može naći na ražnju, a ona prva — u ministarskoj fotelji. I otud poučavati Teslu i Milankovića o pravilima po kojima se naučni kočići moraju razmeštati po seoskim komunicama.

Mere srpske naučne pameti određivali su Tesla, Pupin, Milanković, Cvijić i njihova sabraća. I dok su to oni činili, Srbi su imali i školu i nauku. I bili — Narod. A kad su takve potisli ministri-neznalice (zajedno sa svojim savetnicima-portirima i savetnicama-sekretaruljama) i počeli svojoj pameti da uprepodobljuju i pamet svojih asistenata iz reda „akademika-zanatlija“, Srbi su stigli — dovde.
*
„Zaglušam te“, dragi Miro, ovom pričom, ali to činim svesno i s poganom namerom: pozdravi mi Matiju, Jovana, Zlatu, Acu, Jasminu, Tešu, Ljubinka (a vidi ima li još ko „živ“ u Odeljenju za istoriju, u Odeljenju za društvene nauke i u Odeljenju umetnosti — malo ih je tamo koje lično poznajem). I predloži im da se raspitaju kod ministara-duduka i njihovih drugarki ministraljki-dudukoša, ali i njihovih asistenata iz reda akademika-zanatlija: dokle misle sramotiti i Srbe i zdrav razum, tj. držati predavanja Milankoviću — o nebeskoj mehanici, ili Miki Alasu — o matematici, ili Beliću i Iviću — o srpskoj dijalektologiji? Ili svima njima propisivati pravila po kojima se moraju uređivati naučni časopisi?

Degradacija srpske nauke najbolje se ogleda upravo na sudbini triju najvažnijih srpskih naučnih časopisa koji sabiraju svedočanstva o najrazličitijim aspektima jezika na kome su utemeljeni i Srbi i njihovo sveukupno postojanje, tj. njihov etos: Belić je SDZb zasnovao kao časopis u kome će se objavljivati, pre svega, monografije o srpskim dijalektima ili opsežnije rasprave o svakovrsnim aspektima dijalektološke problematike. I trebalo je da prođe više od 70 godina, da se za to vreme u njemu objavi tek dvadesetak svezaka / godišta i da se stvore uslovi da se časopis ustali kao godišnjak; ovo potonje dogodilo se kad su ga preuzeli Ivić i Remetić i za pedeset godina priredili više od pedeset tomova (neki od njih, pod Remetićevom rukom, „narastali su“ i na preko 1.000 stranica), Ivić se iz tih poslova „isključio“ tek koji mesec pre nego što je na srpsku jezičku nauku nahrupila razaračka ministarska pamet poduprta, kako rekosmo, asistentima iz redova „akademika-zanatlija“ i pripremila obesmišljavanje svakog ozbiljnijeg napora da se razaranje srpske nacionalne suštine makar uspori ako se već zaustaviti ne može: Remetić je za SDZb učinio mnogo više nego što je Ivić mogao i pomišljati, njihov časopis „vraća se“ na one grane s kojih su ga oni preuzeli pre pedeset godina, ali to ne može biti tapija ministru-razbojniku da jedan veliki srpski nacionalni spomenik sruši i da 120 godina istraživanja srpske jezičke istorije zabatali i proglasi nepostojećom. Časopis će se ugasiti, ali ne zato što ga ministar-razarač neće finansirati nego zato što neće biti rukopisa koji bi se u časopisu mogli objaviti: ratne prilike udešavale su da se časopis godinama ne pojavljuje, a te nam je prilike ministar, opet, najavio pre nekoliko nedelja.

Južnoslovenski filolog i Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku ministar i njegove sekretareše terorišu zahtevom da se, kako to rekosmo napred, sveska / knjiga i račun moraju dostaviti do određenog „dana u podne“, pod pretnjom da se časopis neće finansirati ako se taj rok za minut prekorači. Time su Rajna i Jasmina često prinuđene da više vode računa o ministarskom plitkoumlju nego o naučnim problemima s kojima se susreću u svojim uređivačkim poslovima, često više moraju misliti o tome hoće li im saradnica otići „na trudničko bolovanje“ ili saradnik ostati bez noge na pešačkom prelazu pre nego što rukopis „poprave po primedbama recenzenata“ ili o tome hoće li štamparija imati prečih (tj. isplativijih) poslova od štampanja njihovog časopisa. Sakata država ovlastila je sakatog ministra-neznalicu i njegovog portira da svojim neznanjem sakate i prosvetu i učitelje i nauku i naučnike.

Ljudi u SANU koji nisu zaboravili da misle svoje zaboravne porednike iz reda onih ministarskih asistenata-akademika moraju na to makar upozoriti. Ili ih podsetiti na to da je Družtvo srbske slovesnosti (DSS — kao začetnik potonje Akademije) osnovano s ciljem da se bavi „rasprostranjavanje[m] nauka na srpskom jeziku i obrazovanje[m] i usavršavanje[m] jezika“, a isto je to upisano i u zadatke njegovog slednika Srpskog učenog društva (SUD — „baviti se naukama i veštinama ukoliko se one ponajviše odnose na Srpstvo“).

Umesto brige o srpskom jeziku i „naukama i veštinama“ koje se na tome jeziku utemeljuju, SANU je krenula u bitku i protiv srpskoga jezika i protiv njegovih nosilaca i u tim se poslovima razmahnula naročito u poslednjih dvadesetak godina, tj. posle oktobarskog demokratskog sloma, tj. kad su je preuzeli akademici-zanatlije, tj. kad su počeli da uređuju „tragičnu sudbinu »Rečnika srpsko-hrvatskog jezika«“. Na ponešto od toga što se s Rečnikom događalo može se gledati i s rezervom, ali odgovori na neka „prostija“ pitanja koja se od SANU očekuju mogli bi pokazati da se ona izvrgla ne samo u borca protiv srpskog jezika, nego i u borca protiv elementarne pameti. Neka o tome posvedoči i mnogo puta pomenut podatak da je korpus toga Rečnika premaši[va]o šest miliona kartica, a da ih je do digitalizacije stiglo tek četiri miliona i dvesta hiljada: SANU jedina može odgovoriti na pitanje šta se s onom ogromnom razlikom dogodilo (a u pitanju je malo manje od trećine korpusa!); ili kako su nestajale zbirke iza kojih su ostajale samo „kutije“ u kojima su se nalazile ili registri u kojima je (za)beleženo da su zbirke od priložnika preuzete, a posle nikad nisu pronađene; ili objasniti kako je „nestao“ orman sa sto hiljada kartica iz jednoga njenog sektora; ili kako su iz Akademijinih podruma iznošena i bacana (ili „na kilo“ prodavana) sva stara naučna izdanja; ili koja je „sila uredila“ da se („u podrume donje“) skloni i zabaci ona „tehnička spravica“ u kojoj se („u elektronskoj formi“) našlo onih napred pomenutih četiri miliona i dvesta hiljada kartica; i da li se sve to može označiti drukčije nego kao zločin nad srpskim jezikom i srpskom kulturom; i da li je slučajno da je sve to stradanje počelo kad su iz Akademije prognati Instituti — da bi se po njihovim kabinetima mogli raširiti akademici-zanatlije, tj. beskućnici do čije svesti nije dopirala reč onih poslenika koji su „naučne radionice“ (tj. „kabinete“) imali u svojim domovima, a u Akademiju dolazili kao u „pričaonicu“ (ili, istinitije rečeno, „brbljaonicu“). Da bi u tim kabinetima, prečišćeni od elementarne pameti, mogli početi da čekićaju i po srpskom jeziku i po njegovim nosiocima, po istim onim pravilima po kojima su to (tokom XVII–XVIII veka, recimo) činile tri generacije katoličkih popova sabirajući iz svih evropskih biblioteka, arhiva, crkava sva svedočanstva o Ilirima, preneli ih u Muzej Ilirika u Bolonji i tamo im se – izgubio svaki trag.

Kao što se u SANU zatura svaki trag srpskoj pameti, a priprema prostor za onu Klausa Švaba — koju će služinčad Ane Brnabić iz redova akademika-zanatlija uneti u podrume SANU, pri čemu bi u takvu služinčad valjalo uključiti makar dvadesetak onih iz reda „medicinskih besmrtnika“. S tim što bi se za njihovu pamet morao zainteresovati i javni tužilac (i to „po službenoj dužnosti“) i pripitati ih kakve su to „protokole“ oni doturili dr Konu i njegovom ministru zdravlja i ovlastili ih da u kovid-bolnicama (za 730 dana „ratovanja“) postreljaju 147 lekara i ne zna se koliko (hiljada?) pacijenata, ovlastili ih da pacijentima buše plućne maramice i dijafragme, da otvaraju telefonske linije za cinkarenje lekara (i apotekara) koji su, „u domaćim uslovima“, bez intubiranja i respiratora, sasvim lako lečili svoje pacijente; i kad će neko za sva ta ubistva biti osuđen makar kao za „zločin iz nehata“ (ako se već teško može verovati da „medicinski besmrtnici“ — nisu znali šta rade).

Njima bi se, uz sve to, mogli dodati i neki drugi „specijalci-besmrtnici“, a ja ovde izdvajam one iz „geo-nauka“ i „ekologije“ (ovo drugo ponegde se označava i kao „zaštita životne sredine“). Ti su majstori, recimo, poučili neuku ministarku „za zaštitu životne sredine“ da utvrdi da je Srbija („u tom smislu“) postala „evropska kaljuga“, da ima najzatrovanije vode u Evropi (do srpske ekološke svesti još nije stigla vest da se „tamo negde“, uz prečistače pameti, mogu pronaći i prečistači otpadnih voda), da Srbija ima 3.500 (registrovanih!) divljih deponija i, zato, najzatrovanije zemljište u Evropi (a najveća od tih deponija našla se, eto još jednog čuda, na najvažnijem evropskom arheološkom nalazištu — u Vinči, pri čemu ona baš i nije „divlja“ i samo joj se događa da pokadšto malo podivlja).
I da će, zbog svega toga, Rio Tinto, Ziđin i Dandi malo šta moći nabaciti na Srbiju kao na najveće evropsko — đubrište. Priređeno po Aninom i Zoraninom projektu, uz blagoslov njihove Trilateralne komisije i uz recenzije srpskih „geo-/eko-akademika-zanatlija“.
I sve to — zarad očuvanja „zelene Evrope“.

*
Dragi Miro, vele mi ljudi da si se na mene malo ljutnuo, ali bi, procenjujem, bilo mudrije da si pokušao da o ponekom problemu o kome je ovde reč progovoriš makar razložnije od onoga kako ih ja posmatram. Ti si me pozvao da nešto kažem o Pavlu Iviću, ja rekao da je njega uzdigla škola koju su, u međuvremenu, razarači srpske pameti „izvrgli u školu koja je ubila njegovog unuka“. I da se to desilo „tek koji dan“ pre nego što je mali Kosta (kao „veliki“) postreljao svoje drugare u „Ribnikaru“, to učinio revolverom koji mu je doturio ministar, a ruku mu pridržavali ministarski asistenti iz reda akademika-zanatlija.

I da, dragi Miro, ne zaboravim jednu sitnicu: kad otkriješ gde se zaturilo onih milion i osam stotina hiljada kartica građe za Srpski rečnik, proveri da li će se za njih naći mesto u starom prostranom Belićevom kabinetu.

I mogao bi se raspitati kod nadležnika kako bi se dokoni akademici mogli zamoliti da se isele iz svojih kabineta. I da se u njih vrati — nauka koju su iz njih prognali.

Dragoljub Petrović / Vaseljenska





* * *

Iza nas stojite jedino - vi! Ako želite da nastavimo da radimo, podržite nas. Ostalo je na nama.





 





Pratite nas na Facebook, Twiter ili Instagram


Izvor: Vaseljenska    :: © 2014 - 2023 ::    Hvala na interesovanju

Nastavak na KMnovine.com...