Izvor: KMnovine.com, 21.Jan.2021, 08:35
PREPORUČUJEMO: Mihajlo T. Makić - Još jedna američka podvala: ''Vi ste svet''
PREPORUČUJEMO: Mihajlo T. Makić - Još jedna američka podvala: ''Vi ste svet'' Više od dve godine, američka ambasada na našim ekranima emituje hvalospeve u vidu spotova za zasluge istaknutih Srba koji su dali nemerljiv doprinos Americi i svetu. Spotovi nose naziv „Vi ste svet“.
Iz spota "Vi ste svet - Borislav Pekić"
Tekst Mihajla Makića, >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << koji je pred Vama a napisan je eksluzivno za KM novine, predstavlja obiman ali potpuno kompletan prikaz podmuklog podmetanja tuđih reči slavnom srpskom piscu Borislavu Pekiću od strane američke Vlade, odnosno njihove ambasade u Beogradu. Izgleda da Pašić kada je rekao "učite decu da mrze Engleze" nije dovoljno poznavao Amerikance. Da jeste, ne bi propustio da uz Engleze pomene i njih. Redakcija KM novina Vam preporučuje ovaj tekst jer zaista, da bi ste pobedili neprijatelja, morate da ga upoznate. Barem onoliko koliko su oni, Amerikanci, upoznali srpski narod čiju su teritoriju, Kosovo i Metohiju, okupirali nakon brutalne vojne agresije 1999. godine a čiji se genocid nastavlja kroz desetina hiljada obolelih od kancera usled tona i tona bačenog radioktivnog materijala, osiromašenog uranijuma, koji tu bolest uzrokuje. Pročitajte tekst i upamtite još jednu američku podvalu:Piše: Mihajlo T. Makić
Prvi spot je prikazan 13.7.2018. godine pod nazivom „Kada za državu možemo da kažemo da je velika... Možda bi velika država trebalo da se meri onim što njeni građani daju svetu... Nabraju se srpski naučnici Nikola Tesla, Mihajlo Pupin, Milutin Milanković, reditelj Mira Trailović, nobelovac Ivo Andrić, košarkaš Vlade Divac i teniser Novak Đoković„. Drugi spot je počeo sa prikazivanjem 23.7.2018. godine i odnosi se na zasluge Mihajla Pupina. Treći spot od 1.3.2019. godine se odnosi na reditelja Miru Trailović. Četvrti spot od 26.6.2019. godine se odnosi na predstavu „Kosa“ u režiji Mire Trailović. Peti spot od 3.7.2019. odnosi se na APOLO -85 sec. Šesti spot od 20.8.2019. godine odnosi se na APOLO 7 - Sedam veličanstvenih Srba ukoji su učestvovali u misiji Apolo 11 koji je sleteo na mesec,: David Vujić, Milojko Vučelić, Danilo Bojić, Pavle Dujić, Milosav Šurbatović, Petar Galović i Slavoljub Vujić. Sedmi spot od 6.9.2020. pod nazivom Spomenik za sećanje i ponos i osmi spot od 6.12.2020. pod nazivom Borislav Pekić, koji glasi „Jedan od vas iza sebe je ostavio prošlost. Nagrade i priznanja književnih, dramskih i filmskih kritičara iz celog sveta. Poređen je sa najvećim piscima svih vremena. Iza sebe je ostavio nepravdu, mladost provedenu u zatvoru. Samo zato što je želeo pravo da slobodno misli.
"U zemlju iz koje su ga proterali, vratio se da bi oni koji su ostali osvojili slobodu. Borislav Pekić. Iza sebe je ostavio zaveštanje. Treba gledati pravo. Jer, da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo, nego kuda idemo„.
Istaknuti srpski pisac Borislav Pekić nije ostavio zaveštanje na koje se poziva američka ambasada u svom spotu. U predgovoru svoga dela pod naslovom „Kako upokojiti vampira“, Borislav Pekić navodi da je dobio od profesora Hilmara Vagnera rukopis, koji čini dvadeset šest pisama. Gospodin Vagner je zamolio Borislava Pekića da ova pisma objavi. Navedena pisma je profesor Vagner dobio od profesora Konrada Rutkovskog, bišeg poručnika SS brigade, koji je saučesnik u dva ubistva. Borislav Pekić je samo priređivač ove knjige, to je ono što gospoda iz ambasade treba da znaju. Tekst, koji se u spotu odnosi na Pekićevo zaveštanje, kako tvrdi američka ambasada, u stvari je deo teksta u dvadeset šestom pismu, koje je napisao Konrad Rutkovski. Dakle, Borislav Pekić nikad nije izgovorio niti ostavio zaveštanje, koje mu neosnovano pripisuje američka ambasada u svom spotu. Konrad Rutkovski je poginuo u saobraćajnoj nesreći na povratku u svoju domovinu dana 6. oktobra 1965. godine. Okolnosti pod kojima je poginuo nikada nisu rasvetljene.
Konrad Rutkovski je rođen 1916. godine u Bavaništu kod Pančeva od oca Johana (Johan George Rutkowski), farmera srednjeg imovnog stanja i majke Magdalene, kao treće dete u porodici. Kršten je u evangelističkoj crkvi. Završio je gimnaziju u Pančevu. Studirao je istoriju na Univerzitetu u Heidelbergu, gde je doktorirao 1940. godine sa tezom nemačko-poljski odnosi pre reformacije. Nakon izbijanja drugog svetskog rata odbija poziv za mobilizaciju
Bavanište, panorama
Jugoslovenske vrhovne komande. Proglašen je dezerterom. Odmah po ulasku SS trupa u Srbiju, postaje član SS i službenik RSHA, to jest njegovog IV Odeljenja, Gestapoa. Dobija čin narednika a zatim čin poručnika. U toku rata učestvovao je u dve izvanredne akcije van Beogradskog područja i to na Jadranu i Sloveniji. U jednom periodu se razboleo. U bolničkim protokolima je zabeleženo da je bolovao od „teške živčane iscrpeljenosti“. Kao SS oficiru mu je suđeno. Izrečena mu je presuda i kažnjen je takozvanom „radnom rehabilitacijom“ u trajanju od godinu dana. Posle kraćeg vremena, njegov profesor ga poziva u Hajdelberg i postavlja za svog asistena. ( Deo treći „Primedbe priređivača“,strana 342.)
PISMA KOJA JE PROFESOR RUTKOVSKI POSLAO DOCENTU ZA ISTORIJU DVADESETOG VEKA HILMARU VAGNERU OKTOBRA MESECA 1965.GODINE DOK SE NALAZIO NA ODMORU NA JADRANU
Pismo prvo
ZAŠTO JE PROFESOR KONRAD RUTKOVSKI LETOVAO U D.-U ILI MEDITACIJE
Pismo drugo
DVOSTRUKO PUTOVANjE ILI MATERIJA I MEMORIJA
Pismo treće
SS STANDARTENFUHRER HEINRICH STEIN-BRECHER ILI TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA
Pismo četvrto
KAKO JE GOVORIO STEINBRECHER ILI PRINCIPI PRIRODE I MILOSTI
Pismo peto
KAKO JE GOVORIO STEINBRECHER ILI RASPRAVA O METODI
Pismo šesto,
VEČERA U GROBNICI ILI UVOD U PSIHOANALIZU
Pismo sedmo,
NASLEĐENI ZATOČENIK ILI SVET KAO VOLjA I PREDSTAVA
Pismo osmo,
JEDNA GRANITNA LEGENDA ILI ZNAČENjE ISTORIJE
Pismo deveto,
DRUGI ŽIVOT ADAMA TRPKOVIĆA ILI FENOMENOLOGIJA DUHA
Pismo deseto,
OPŠTINSKI DELOVOĐA-LIČNO ILI ECE HOMO
Pismo jedanaesto,
GUSTAV FROLIŠ,ŠPIJUN IZ MANHEIMA ILI OGLEDI O LjUDSKOM RAZUMU
Pismo dvanaesto,
POGLED NA SVET SS STANDARTENFUHRERA HEINRICHA STEINBRECHERA ILI PROPAST ZAPADA
Pismo trinaesto,
PROFESOR KONRAD RUTKOVSKI OBJAVLjUJE RAT FAŠIZMU ODNOSNO FEDON ILI O DUŠI
Pismo četrnaesto,
NEČASTIVA BIOGRAFIJA I MALEFICIJE JEDNOG MUŠKOG KIŠOBRANA ILI LOGIČKA ISTRAŽIVANjA
Pismo petnaesto,
KAKO JE ADAM TRIPKOVIĆ LEGAO U KREVET GOSPOĐICE LILLY SCHWARTZKOPF ILI POHVALA LUDOSTI
Pismo šesnaesto,
STEINBRECHEROV GAMBIT ILI APOLOGIJA
Pismo sedamnaesto,
IZ KOJEG SE VIDI DA MALIH KOMPROMISA NEMA ILI RASPRAVA O LjUDSKOJ PRIRODI
Pismo osamnaesto,
SOTONIN POKLISAR ILI SIC ET NON
Pismo devetnaesto ,
GOLGOTA U D.-U ILI RAZUM I EGZISTENCIJA
Pismo dvadeseto,
DESNO I LEVO ILI BIĆE I VREME
Pismo dvadeset prvo,
SMRT I PREOBRAŽAJ ILI BIĆE I NIŠTAVILO
Pismo dvadeset drugo,
NEOBIČNA BOLEST PROFESORA RUTKOVSKOG ILI STVARALAČKA EVOLUCIJA
Pismo dvadeset treće,
VOLŠEBNI OPORAVAK ILI CIVITATIS DEI
Pismo dvadeset četvro,
PRVI KRSTAŠKI RAT PROTIV KIŠOBRANA ILI POBUNjENI ČOVEK
Pismo dvadeset peto,
KONOPAC I TRONOŽAC ILI BEDA FILOZOFIJE
Dvadeset šesto pismo prenosim u celosti (strane 275 do 285), kako bi se čitaoci uverili da pisac Borislav Pekić nije sastavio navedeno pismo u kome se nalazi izmišljeno zaveštanje, već su to reči profesora Rutkovskog koje izgovara u trenutku ispovedanja.
„Pismo dvadeset šesto
KAKO JE PROFESOR RUTKOVSKI PRODAO DUŠU ĐAVOLU ILI S ONE STRANE DOBRA I ZLA
Mediteran,5.okt.1965.
Dragi moji, Sabina i Hilmare,
Primio sam i drugi telegram. Uručen mi je za vreme očaravajuće obnove elana, posle kraćeg klonuća kome sam bio izložen. Neizmerno Vam hvala na brizi. Naročito Hilmaru, dragom, dobrom Hilmaru za požrtvovanu odluku da od svoje knjige oduzme nekoliko dragocenih dana i protraći ih na mene. Na sreću, uz ponovljenu blagodarnost, kadar sam odreći se te usluge. Nema nikakve potrebe da ovamo dolazite. Pri punoj sam kontroli svojih moći, o čemu moje poslednje pismo treba da vam pruži dokaz. Osim, naravno, ne nameravate, da se pridružite mojoj akciji, ali pošto o njoj još ništa ne znate, to je jedva verovatno. A i vremena ne bi bilo. (Račun sam u pansionu izmirio, kola odvezao u garažu na pregled - u tom pogledu nemajte brige -i spakovao se. Krećem za Nemačku oko sedam sati pred veče. Putovaću noću zbog vrućine, ali i iz nekih drugih razloga, koji će vam blagovremeno biti objašnjeni.)
Osećam se izvanredno. Skoro kao prvi čovek prvog dana. Kao da mi je se sva krv preko noći izmenjena, i da, umesto one posustale, zaražene i otrovne bare, žilama teče sama struja života. Ne pamtim da sam se ikada osećao tako čio, preduzimljiv i siguran. Nemam za ovo stanje nikakvih poređenja. Ali ako se Hilmar seća kako nam je jednom prilikom tumačio neizrecivo osećanje totalnog utapanja u zajednicu po duhu, što ga je obuzimalo i opijalo kad god bi učestvovao na Hitlerjugend-revijama ili slušao Firerove govore, dobićete približnu predstavu o mom stanju. Sa bitnom razlikom, razume se, što moja uznesenost potiče od potpunog spajanja sa idejom, a ne sa ljudima kao njenim posrednicima.
Znate koliko sam oduvek patio od hroničnih nedoumica, dilema, oklevanja, kolebanja i odlaganja. Koliko sam bio sklon kompromisima. Sada o njima više nema govora. Ciljevi su mi jasni, njihova dokazanost potpuna, a spremnost da ih ispunim nesalomljiva (29). Očigledno, neki se presudni faktor u meni promenio, i to u času kada su svi preostali već bili spleteni u omču što je visila o kuki za luster. Ne verujem čak ni da biste me poznali. Dok ove redove pišem, posmatram se u ogledalu, i sa čuđenjem, sa radosnim uzbuđenjem pre nego strepnjom, konstatujem da sam se promenio. U čemu se promena sastoji, ne bih umeo da kažem. U fizičkom pogledu nje nema. Možda mi je naglo mršavljenje dalo izoštreniji lik, obris sečiva, plavoseni odsjaj čelika koji se viđa kod proroka i uopšte ljudi ubeđenih u svoje pozvanje, kao što su Jovan Krstitelj, Savonarola ili šef RSHA Reinhard Heydrich. Možda se taj utisak može pripisati zeelenkastoj acetilenskoj grozničavosti u očima, jedva prigušenoj visokom dioptrijom naočara. U svakom slučaju, promena se ne može iskazati poznatim pojmovima, ili ja za te pojmove ne znam.
Ono u šta sam siguran, međutim, i što mogu rečima iskazati, ispunjava me pouzdanjem i izvesnošću. Kao rukom odnesene, sve tegobe su nestale. Apetit moram zauzdavati, premda mi se čini da on više izražava žeđ za životom nego glad za zemaljskim hranama. Misao mi se čudesno razbistrila, a moć rasuđivanja dobila neverovatno ubrzanje. Kao da sam postao sposoban da do ispravnih zaključaka dolazim bez ijedne logičke premise, bez ikakvog posredstva empirije i iskustva. Gotovo bih se usudio reći: OTKROVENjEM. Preterano upoređenje koristim da bih istakao izvanrednu brzinu u donošenju odluka i njihovu skladnost sa celokupnim bićem. Sposobnost sećanja sasvim se restaurirala. Na sreću, nipošto u starom, pokajničkom, demoničnom vidu, koji je bio na dobrom putu da me duševno razori i fizički uništi, već upravo obrnuto: kao spoznavanje potpune nebitnosti prošlosti za naše autentične živote. (Osećanje slobode ravno onome što ga ima davljenik kada ponovo dođe do vazduha!) Bez prošlosti opet sam bio slobodan! Jedan proces u međuvremenu učvršćuje ovaj odnos. Događaji iz rata se i prožimaju u melasu, iz koje je sve teže nešto razabrati. Neki datum izolovati, lik izdvojiti, scenu obnoviti. Čak i takve ličnosti kao pukovnik Steinbrecher gube individualnost i pretvaraju se u bujice nepovezanih misli, ideja i reči. Kao da je stavljena na tihu vatru, prošlost isparava: oslobađam se. Moje dileme su isčezle. Jesam li to uopšte bio ja, čovek sa perom u ruci i ugašenih očiju, koji se na samoubistvo spremao? Je li to čudovište koje je proždiralo kišobrane bilo uopšte Konrad Ratkovski? To čudovište građanske savesti, koje je od najdivotnije sprave na svetu pokušalo lažnim optužbama da napravi đavolski trozubac? Je li to bio Konrad Rutkovski koji se dvadeset dve godine posle rata ubijao tobožnjim krivicama u njemu? Otkuda mu uopšte ideja da je za nešto kriv? Zašto bi on bio kriv? Ta on je bio tek nepodmazani - šta velim? - napukli šraf nemačke ratne mašine. Niti je šta učvršćivao, niti šta pokretao. Svuda gde je bio ušrafljen, sve je popuštalo i sve razdešavalo...
Zaboravimo prošlost. Odbacimo je kao smrdljivu ritu koja nas uništava. Prihvatimo nevinost, što nam se tim odricanjem nudi. Neka senka ne prlja predeo kojim ćemo, zasenjeni udaljenim sjajem cilja, ubuduće koračati. Znajmo: zaboravljanje, odbacivanje, uništenje prošlosti bitna je odluka novog stanja u kome govorim i u koje vas bratski pozivam!
Pitate me kako je do njega došlo, da biste mu se i vi mogli pridružiti? Došlo je kao munja, kao grom. Onako kako će i vama doći, kad kucne vaš čas. Razvoj je izostavljen, istorija izostala. Probudio sam se kao nova ličnost, kao što ćete se i vi jednom probuditi!
Bio sam već namakao omču na vrat kad se čulo kucanje. S početka se nisam obazirao. Kucanje se uporno ponavljalo. Bio sam neodlučan. Ako ne otvorim, posetiocu se to može učiniti sumnjivim. Podići će se uzbuna, vrata će biti provaljena i ja sa konpca skinut. Razbor je nalagao da se učtivo otresem uljeza ma ko bio. Biće to, najzad, tek kratko odlaganje. Odškrinuo sam vrata: u hodniku nije bilo nikog. Izgledalo je da sam se prevario i da se kucalo na nekim drugim vratima. Zaključao sam vrata i i opet namakao omču. Još jednom me je kucanje prekinulo.
Grub i zapovednički drven udar ovog puta beše jasan i uporniji. Nije bilo sumnje da dopire sa vrata. Otvorio sam ih, ponovo ne zatekavši nikog. Ali sada sam primetio pored vrata veliki muški kišobran. Bio je naslonjen na levi ragastov, mora biti odavno, samo ga ja u uzbuđenju nisam zapazio. Odmah sam ga prepoznao: Adamov nečastivi saveznik. Bio sam užasnut i potresen. Nisam razumeo smisao ovog uznemiravanja. Pretpostavljao sam da je to vid Adamovog pritiska. Smirio sam se pa čak i nasmejao, shvatajući, u kontekstu omče, uzaludnost ovakvih steinbrecherovskih pritisaka. Nije više mogao da mi nanese zlo, niti da me uvuče u zločin. Bio je bespomoćan pred smrću. Najpre sam pomislio da ga ostavim gde je, a onda shvatio daće on nastaviti lupanje a to će uznemiriti goste ili osoblje. Mogli bi doći da intervenišu i da me ometu. Osim toga, nisam želeo da umirem uz muziku demonskog kuckanja. Uzeo sam ga, uneo u sobu, zaključao vrata. Kišobran naslonio na zid i vratio se vešalima. Od tog časa pa do jutra ne sećam se ničeg više. A ujutru sam se probudio u novom stanju, u kome je žudnja za smrću bila zamenjena obiljem životne energije i zahvalnošću prema Kišobranu koji me je spasao, navodeći ime, očigledno, da samoubilačku odluku još jednom svestrano razmotrim.
Ostavimo Kišobran njegovoj crnoj, kaluđerskoj ukočenosti,a mi se vratimo svojoj misiji.
Ona se u prvom redu odnosi na RAZORENjE PROŠLOSTI I UNIŠTENjE NjENOG ČEDA - ISTORIJE. Istorija je braćo moja u duhu, vodenični kamen o vratu života. Aladinova čarobna lampa, iz koje izlazi nakazni duh kajanja i griže da nam ogadi svaku budućnost. Leteći ćilim, na kome, ošamućeni od sećanja, lažnim nebom istorijskih lažnih predstava, žurimo u pakao. Odbacimo je! Na đubre odnesimo sve njene izvore. Sve pisane anale, pisma, državna dokumenta, memoare, istorijske čitanke, epitafe, sve što je ikad bilo o čemu pisano! Srušimo sve spomenike prošlosti, sve na čemu bismo se mogli učiti novim promašajima! Čak i drevne ruševine sravnimo sa zemljom, po kojoj ćemo slobodno i slavno gaziti kao preko ravni bez prepreka! Vratimo stvarima njihovu božansku nevinost i neizvesnost! Jer ja vas, braćo, učim nevinosti! Vrlini neobaziranja! Osvrće li se kamen kada se kotrlja niz brdo, rušeći sve pred sobom, da bi na dnu zauzeo svoj srećni položaj? Tako se i vi ne osvrćite! Iza vas nema ničeg što vas zaslužuje! Iza vas je samo izrovana putanja pada! Budite Orfej koji se nije okrenuo! Imajte oči i srce samo za ono što je ispred vas! Budite Nadljudi!
Jer šta je ta istorija kojoj se toliko divimo i od nje toliko želimo da naučimo? Šta je to o čemu nas izveštavaju Sveto pismo - ukoliko je to lažna istorija jevrejskog naroda - Herodotus, Polybios, Sallustius, Livius, Tacitus, Svetonius, J. flavius, Plutarchus? O kojoj nam bajke pričaju Carlyle, Thierry, Gibbon, Mommsen, Ranke, Spengler, Toynbee? Jesu li to činjenice? Jesu li to istine? Nipošto, braćo moja u duhu! To su tek pretpostavke razuma. Ortopedske analogije. Krečne, fantomske senke nekadašnjih činjenica. Dokazni postupak je dobar, ali počiva na lažnoj optužbi. Logika je besprekorna počev od prve premise, ali prva premisa je lažna. Dokumentacija je iscrpna, ali služi pogrešnoj pretpostavci. Čovečanstvo izvlači zaključke iz svoje prošlosti isto kao kad biste iz puke činjenice mog sedenja za stolom pokušali da izvučete zaključak o čemu pišem, oslanjajući se jedino na činjenicu da sam istoričar i na moje raspoloženje. Bili ste u zabludi. Verovali biste da restauriram istoriju, tamo gde je razaram. Pa i kada pročitate ova pisma, mislite li da ćete me razumeti? Da ćete mirne savesti moći reći: sad znam ko je bio Konrad Rutkovski? Kako se strašno varate! Ono što opažate tek je refleks senke sa ogledala. Ono što nisam kazao, a znam o sebi, znatno je manje od onoga što o sebi ne znam, niti ću ikada saznati. Pa šta je onda istorija? Beživotna avet bivanja namesto bivanja. Galimatijus pretpostavki, laži, obmana, interpolacija, falsifikata, omašaka, pa čak i štamparskih grešaka, na osnovu kojih stvaramo istorijske predstave. Tradicija, na kojoj smo kao intelektualci gradili misao o budućnosti, permanentan je nesporazum sa prošlošću. Došaptavanje gluvih, nemih i slepih kroz vekove. Na živom pesku zabluda izgrađujemo budućnost. Zar je neobično što nam se uliva poverenje i što svaku promenu dočekujemo sa strahom?
No, ne budite nestrpljivi, braćo moja u duhu! Ja nisam umorni kukač nad lažnim idolima! Ja sam graditelj istinitih! Našavši vašu ranu, našao sam i lek za nju! I kao što vas je Hrist izbavio istočnog greha-uzalud, jer sve se odbacuje lakše od stida-ja ću vas izbaviti Zapadnog: greha razumnosti, logičnosti, uzdržavanja, prosečnosti, računa i kompromisa!
Ako me poslušate i postanete jači od svoje prošlosti, a ravni svojoj budućnosti, ako se odbacivanjem čovečnosti možete uzvisiti s onu stranu dobra i zla, mesto u poslednjem automobilu koji će prolaziti Berlinom biće vam obezbeđeno (30). A to vam jemči onaj koji propoveda da sve počiva na životu i da bez njega nema ničeg vrednog. Odbacimo prošlost! Uništimo je gde god nas robi u nevinosti i stvaralačkom neznanju! Razorimo biblioteke! Spalimo državne arhive! Odrecimo se uspomena, tog brloga malih ljudi, i sećanja u kojima smo obrasli kao u drač te ličimo na avetinjska strašila u žednom polju! Pocepajmo i ona besmislena stara pisma koja će nam jednom srušiti tavan na glavu! Zaboravimo kad smo, gde smo i od koga rođeni! Neka fotografije, filmski i diktafonski snimci pođu za njima u propast! U prah smrvimo lažne zvezde Gutenbergove ropske galaktike! Zabranimo svaki ljudski trag u pesku, a poravnajmo sve koji se nađu iz taštine ili kukavičluka pred smrću! Zaustavimo štamparije, ukinimo štampu! A ako nam se za početak ova doslednost čini i suviše smelom, pravimo je od samorazorne materije! Ujutru pročitane novine neka se uveče same spaljuju! Neka se preko dana razmenjena korespodencija uveče u prašinu raspadne! Neka kasete za filmove eksplodiraju odmah posle prikazivanja!
I kad me pitate kako ćemo u tome uspeti, kako ćemo stresti kamen prošlosti sa svojih leđa, ja vam kažem da ste pitanje pogrešno postavili i da uspeti nećete dok ga na naopak način postavljate. Da je prošlost tek kamen na našim leđima, mi bismo ga osećali kao teret, i davno bismo ga sa sebe stresli kao nešto što je izvan nas. Da je u nama, davno bismo je izbljuvali ili umrli, jer ili otrov izbacite ili vas ubije. Ne, braćo moja u duhu, nema prošlosti u nama, nego smo mi u prošlosti, kao u vreloj i zagušljivoj močvari. Izvući se iz nje možemo jedino ako sami sebe za kosu potegnemo, kao što je postupio baron Munchhausen kad se u blatu zaglavio.
Sve dok osećanje prolaznosti ne postane duboko koliko sama prolaznost, prošlost neće biti uništena. Da je pobede, ljudi moraju da se naviknu na smrt. Jer mi sada ne umiremo. Mi se samo pretvaramo. Otičemo krišom u močvaru koja guši potomstvo. Izuzmimo se! Budimo veliki u odricanju kao što smo nemilosrdni u prisvajanju! Dok ne ubijemo prošlost, nećemo roditi budućnost! Umesto nje, rađaćemo posmrčad!
Tek kad nestane prošlosti, svaki čovek će postati stvaralac i graditelj. Svako će biće stvarati svet iz početka. Ja vam pružam nauk najveće hrabrosti: ja vas učim umiranju! Ljudskoj smrtnosti i nadljudskoj večnosti! Sve ostalo je dim i sen senke!
Vi kažete, šta tu ima naročitog, neobičnog i novog? I ranije je bilo velikih i slavnih razoritelja. Razoritelja je bilo, braćo moja u duhu, ali nijedan koji je uništavao kao stvaralac. Jer rečeno je da su vrata svuda niska i da će proći i oni koji su veliki, ali se moraju sagnuti. A ja vam velim da mi nećemo da se saginjemo. Mi hoćemo da ostanemo veliki. Mi ćemo srušiti sva vrata i po svojoj meri napraviti druga. I bilo je takođe rečeno da treba razbiti što se o naše istine razbiti može. A ja vam velim: razbijte sve! Samo se iz haosa rađaju zvezde!
Od kakve je koristi bio Aleksandru što je zapalio Persepolis, kad nije razorio Atinu? Šta su imali Antioh ili Vespazijan od rušenja velikog jerusalimskog Hrama, kad je Učenje ostalo? Šta se izmenilo time što je solju posuta Kartaga, kad je sladak ostao Rim? Od kakvog je značaja za budućnost bilo spaljivanje alekandrijske biblioteke, kada su ostale sve druge ?
Rečeno je da ideš putem veličine i da iza tebe više nema puta, jer ga je uništila tvoja noga. A ja vam kažem:p uta nikada i nije bilo; put je krčevina tvoje gvozdene noge!
A zatim je rečeno da od svega što je ikada zapisano vredi samo ono što je utisnuto krvlju i da će se samo još od jednog stoleća pisaca i čitalaca duh sasvim usmrdeti. A ja vam kažem: smrdi taj već odavno! Smrdi od prvog udarca klina u kamenu ploču , od prvog severnog jelena omađijanog na stenama Altamire !
Odajmo za to slavu martirima uništenja, svecima razaranja, jer se nisu bojali budućnosti kad su na prošlost ruku dizali: ćutljivim usamljenicima u svetu reči, koji su prvi razumeli da je reč podmukli kompromis sa nedelom, a ovo još podmukliji sa ništavilom. Usudili su se da upale prvu vatru slobode i da je do danas održavaju, uprkos poniženjima i nepravdama kojima su stolećima bili izloženi. A naročito začetnicima među njima, koji su spalili Protagorine knjige. Odajmo poštu papi Inoćentiju II, sv. Bernardu, Opštinskom veću Soissonsa i Sensa što su spalili sve Abelardove knjige, kao i većnicima Konstance, koji su se obračunavali sa Janom Husom i delima mu. Ne zaboravimo ni Gradsko veće Vormsa, koje je prvo potpalilo lomaču pod Luterovim spisima, one što su drugoj vatri predali Paskalove Llettres a un Provincial, a naročito dični Parlament Pariza koji je odoleo pritisku neznanja i uništio kopije EmileJ.J.Rousseaua. Istome Parlamentu pripada čast da je 18. avgusta 1770. spalio, između ostalog, tri barona Holbacha, jednog Boulangera i jednog Voltairea. Oprostimo im trenutnu slabost prema poslednjem. Ona je kasnije ispravljena, te ništa, što je stari licemer napisao nije izbeglo očišćavajućem plamenu. Blagodareći istom graditeljskom duhu, oslobodili smo se – barem privremeno - D ‚ Aubegnea, Beaumarchaisa, Helvetiusa, Marivauxa, Miltona (Defensio), Marlowea, Raleigha, (Histori of the World,svezak I), Lockea, Hobbesa (Leviathan), Swifta, Defoea tolikih drugih proizvođača reči i duvača oblaka. Mada je za izvesno žaljenje što su u težim slučajevima, zajedno sa svojim knjigama, goreli i autori, a u onim lakšim, njihove stolice za pisanje. Ovakve mere smatramo i smatraćemo opravdanim jedino kada paljenjem izvesnih dela nemamo dovoljno garantije da ih pisci neće restaurisati po sećanju ili namesto njih druga sačiniti. A pri svemu tome, nemojmo iz skromnosti, koja je odbrana slabih, propustiti da spomenemo nezaboravni 10. avgust 1933. Kada je u našoj otadžbini počelo ritualno spaljivanje knjiga na univerzitetima. (Tamo su pravedno izgoreli oba Manna, Zweig, Gide, Proust, Heine, Remarck, Zola, Shav, London, Freud, itd.) Tim pre što prvi put u odgovornom poslu učestvuju pretežno intelektualci – studenti sa profesorima. Ranije se intelektualci behu ograničavali na podizanje optužbe i izricanje presude. Sam čin prepušten je slugama. I ja vam kažem: dosta im je trebalo da uvide da se prostim nečitanjem, načinom kojim se služio narod, knjiga ne može ubiti.
Ne zadovoljimo se divljenjem. Jer je rečeno da težimo krepostima kamenog stuba i da, što se više uzdižemo i u visine penjemo, postajemo lepši i nežniji, a iznutra tvrđi i otporniji. Da iz otrova svojih melem sebi smešamo. Jer tada nikakvo zlo neće izići iz nas, osim zla iz borbe naših vrlina. Usavršavajmo đavole ako ih imamo. Tako ćemo postati laki, letećemo, samo sebe pred sobom videti, i u nama će igrati Bog. Ne brinemo se je li nešto dobro ili zlo, jer ne znamo ni šta je dobro ni šta je zlo. To znaju samo stvaraoci koji uviđaju cilj (jer samo prema njemu nešto može biti dobro ili zlo) a zemlji daju smisao i budućnost (jer samo prema njoj može biti i dobra i zla). Tako je rečeno. A ja vam kažem: nema ni dobra ni zla,sve dok na cilj ne stignemo .
A da ne mislite da su to opet brbljarije strašljivog mudraca iz građanske mišje rupe, evo vam velim da je veliko pranje od zabluda, veliko spremanje sveta, već počelo i da sam ga počeo ja.
Nacisti neposredno pred paljenje knjiga.
Najpre sam izaslao poruku sv. Ocu povodom njegove Biblioteke Apostola Vatikana (800 000 svezaka). Pozvao sam ga da to smeće bez odugovlačenja ognju preda. I premda na delo Crkva nikad nije brza,ni premda je ograničena dogmama i kanonima, ja se uzdam da će, inspirisana iskustvom sa Index Librorum Prohibitorum (Kopernik, Dante, Gibbon, Hume, Mill, Stern, Kant, Lawrence, Stendhal i bezbroj drugih) dati primer koji će se primiti srcu.
Pisao sam i Rusima. (U 400.000 biblioteka preko 25.000,000.000 knjiga!) Svestan sam žalosne činjenice da oni ništa neće preduzeti bez dogovora sa Amerikancima (oko 100,000.000 samo u tri tuceta najglavnijih ) pa sam istovremeno i istim rečima apelovao i na Predsednika Sjedinjenih država. Drhtim pred mogućnošću da neki magarac iz OUN predloži osnivanje kakvog potkomiteta, u kome bi se stvar beskonačno zavlačila - rafovi bi se u međuvremenu punili – i gde bi se, umesto da se raspravlja o tehničkim problemima lomače, kako je to nekada činio gospodin Herbert Flos u Treblinki raspredalo o defanzivnim i ofanzivnim knjigama, knjigama ovakvog ili onakvog intelektualnog punjenja i dometa.
Da se ne bi osećali zapostavljenima, obratio sam se i Francuzima, pozivajući se na slavne tradicije Pariskog Parlamenta. Mojoj zemlji poslao sam kratak telegram koji je glasio: POČNITE! Smatram da će to biti dovoljno, jer kad tamo nešto ima da počne, zna se šta je to.
To će biti prva revolucija bez ljudskih žrtava. (Može poginuti neki tvrdoglavi noćni čuvar, recimo u Rejkjaviku - svega 180 000 svezaka.) Ali se ne plašim krvi. Ne plašimo se krvi, braćo u duhu, ako je ona nužna. Rečeno je da ciljevi, u ime kojih se proliva, posvećuju krv. A ja kažem: krv je ta koja posvećuje, posvećuje sve stvari.
Zato ovako hoću da se muškarac i žena: muškarac sposoban za rat, žena sposobna za rađanje. A oboje za igru i glavom i nogama. Tako je rečeno i tako neka ostane!
Znajte da je samo haos stvaralački. Samo se iz njega svetovi rađaju. Zemljotresi zatvaraju stare, a otvaraju nove izvore. Tako je rečeno, a ja vam kažem: Ne čekajte zemljotres! Budite zemljotres ! Samo trule voćke padaju, ako se drvo ne trese. I što je grublje i nemilosrdnije tresete, sve više plodova pada.
Gledajte pravo. Jer da se htelo da gledate iza sebe, dobili biste oči na potiljku. Ljubite zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazite nego kuda idete.
Ne grozite se dna. Volite dno. Svako najdublje saznanje predstavlja dno. I ne pitajte koliko je. I na pedlju dna može se stajati. I nema dna s kojeg se ne vidi sjaj zvezde.
Odbacite sve kao što ja odbacujem:
Odbacujem Zakone, jer su to lanci kojima me vezuju oni što misle da su dobri, a samo su nemoćni: biram bezakonje Volje, koja prema sebi uređuje svet! Jer sam stvaralac, jer mi je dano, i jer mi se može! Odbacujem njihove Ploče i razbijam ih o svoju Volju, kao što je učinio Mojsije sa sinajskim!
Odbacujem Pravdu, jer čini svaki put širokim, te njime idu i vredni i bezvredni, i koji su potrebni i koji nisu, oni što znaju i što ne znaju kuda put vodi!
Odbacujem Jednakost, jer svaki put čini tesnim, i od svakog koraka čini rat, ratove treba čuvati za borbu sa sobom i svojom čovečnošću!
Odbacujem Dobrotu, jer kada sam putem išao i kojim god sam putem išao, zadržavala me je, zavodila i slabila: saginjao sam se u saučešću nad palima, koji su mi, umesto zahvalnosti, obavijali ruke oko vrata i vukli me zemlji da sa njima patim i umirem !
Odbacujem Grižu i Stid, jer me teraju da obaram glavu i oči zemlji, lišavajući me uživanja da gledam visoko u svoj cilj! Da je savest uvek pobeđivala, zemljom bi danas vladali majmuni!
Odbacujem Mudrost, jer je vlastita ludost uzvišenija od svake tuđe mudrosti!
Odbacujem Ljubav, jer ne ume da bira: biram mržnju, jer ume i nikada ne greši. Odbacujem je, jer znam da i Bog ima svoj pakao i da je to njegova ljubav prema ljudima !
Odbacujem Patnju i ne dajem razloge: ko ih ne uviđa sam, rođen je za smrt i nije dostojan da živi!
Odbacujem Slobodu, jer me je opila i učinila da padnem sa puta, na kome su ostali oni što su se pokorno za ruke držali: Oni što su znali da se na krov sveta čovek ne penje sam, da jedan drži kompas, drugi zabija klinove, a treći nosi prtljag, ali da se isto tako već u podnožju mora znati ko će na vrh pobosti zastavu i čije će ime planina poneti!
Odbacujem Prošlost, jer me stvorila ovakvim kakvim jesam i prihvatam budućnost koju stvaram onako kako ja hoću; jer se samo od svog deteta može biti trudan; i jer želim da imam sat na samom početku svog vremena, a ne da mi se uruči na kraju, kada nemam više šta da merim!
Odbacujem Čoveka i čovečnost, jer sam za natčoveka i natčovečnost!
Lutao sam, tražio i našao. Duh mi pomaže da napišem smelo:
U POČETKU BEŠE DELO. Najzad jednom svoj, a ne vaš, KONRAD RUTKOVSKI 31.„
DA LI JE AMERIKA GENOCIDNA TVOREVINA ?
Amerika je svoj prvi ustav donela 1787. godine. Emil Vlajki u svojoj knjizi „Američki teror – o naciji koja nije prestala ratovati od početka svog postojanja“ na 31. stranici, piše da je svojevremeno američki predsednik Ruzvelt uzviknuo: “Nijedan trijumf mira ne može biti ravan trijumfu rata.“ Autor dalje dodaje „Rat je način egzistencije Sjedinjenih Država. Nakon svog osnivanja, ova zemlja nije prestala ratovati: ratovi protiv Engleza, ratovi za proširenje teritorija (na račun Španije i Meksika), ratovi protiv Indijanaca, kolonijalni ratovi (Kuba, Filipini ), dva svetska rata, antikomunističke i „humanitarne„ vojne ntervencije. Samo nakog Drugog svetskog rata Amerika je izvela oko 300 vojnih intervencija. U ovom kontekstu, Amerika liči na ogromnog vampira koji ne može živeti bez krvi svojih žrtava. Za nju ratovi predstavljaju u prvom redu održanje nivoa konzumacije; Amerika sa 5% svetskog stanovništva troši svake godine oko 30% onoga što se u svetu proizvede. Ratovima Amerika održava vlast nad sirovinskim izvorima (posebno nad naftom) i na važnim geostrateškim punktovima. Američko uništavanje bombama i embarzima neke zemlje, naknadno omogućava SAD - rekonstrukciju iste zemlje, što održava kapital i značajno rešava pitanje nezaposlenosti.“ (strana 32 i 33.)
Amerika je činila ratne zločine iz takozvanih „humanitarnih razloga“. Emil Vlajki, dalje piše: “Ratni zločini su sastavni deo američkog „prosvetiteljskog“ delovanja. U dvadesetom veku, ubili su (in)direktno, i iz „humanitarnih razloga“, više miliona ljudi!
(Vijetnam, Laos, Kambodža, Indonezija, Irak, itd.) Ali, već smo rekli da njihovi zločini ne podležu međunarodnim sankcijama; za njih međunarodno pravo ne vredi!„ (strana 40.)
Amerika svakako ima i svoje unutrašnje probleme, o kojima svetska javnost malo zna. Emil Vlajki na strani 279. piše „Problemi SAD-a su ogromni i raznovrsni. Zemlja je prepuna skrivenog rasizma, oko 70% omladine uživa drogu, stopa kriminaliteta je jedna od najviših u svetu, preko 20% stanovništva živi ispod egzistencijalnog minimuma, preko 40 miliona ljudi nema nikakvo socijalno osiguranje, više desetina miliona ljudi praktično ne zna da čita i piše, itd. A iza svega stoji duh profitno orijentisane racionalnosti, neoliberalističke strukture društva i socijaldarvinistička pravila igre zasnovana na geslu preživljavanja najsposobnijih i najjačih.“
AMERIKA OD SAVEZNIKA U DVA SVETSKA RATA DO NEPRIJATELjA SRPSKOG NARODA
Sjedinjene Američke Države su bile saveznik srpskom narodu u Prvom i Drugom svetskom ratu. Vođene svojim interesima, napustile su srpskog prijatelja i priklonile se neprijateljima srpskog naroda. Svesrdno pomagale Muslimane i Hrvate u Bosni i Hercegovini i krenule u medijsku ofanzivu protiv srpskog naroda. Zoran Petrović – Piroćanac, u svojoj knjizi „Izbrisati srpski virus“, na strani 30, citira Američki dnevnik od decembra 1992. godine, gde stoji „Kao i Adolf Hitler pre njega, Milošević misli da je demokratija suviše dekadentna da bi mu se suprotstavila.“ Američki dnevnik „Vašington Tajms“, 24. oktobra 1992. godine, piše „Ne može se razgovarati ni pregovarati sa rasističkim nastrojenim Srbima.“ Američki dnevnik „Vašington post“, 20. septembra 1992. godine, piše,“ Srbi su soj za sebe. Oni su strana koja laže i vodi rat.“ Bivši državni sekretar SAD Džejms Bejker, juna meseca 1992. godine za Američku TV, izjavljuje „Vodićemo rat protiv Srba - diplomatski, politički, propagandni i psihološki.“ (strana 35.) Don M. Snajder, američki novinar, dana 13. oktobra 1992. godine izjavljuje „Zaaustaviti Srbiju! Bombardovati Srbiju!“ Džozef Bajden, bivši predsednik SAD, dana 1. 8. 1993. godine u svojim izjavama na Si-en-en-u navodi „Srbi su nepismeni, degenerici, silovatelji, ubice beba, kasapini i agresori.“ ( strana 50) Dana 3. 8. 1993. godine govori u američkom Senatu „Krajnosti srpske bestijalnosti... silovanje u Bosni i mahniti srpski fašizam iza njega...Srpski varvarizmi“ (strana 46.) Bivši američki državni sekretar Madlen Olbrajt je dana 22. 1. 1997. godine, kako piše Asošiejted Pres, na pitanje demonstranata ispred zgrade UN u Njujorku: “Zašto ste tako odvratni prema Srbima ?“, kazala: Zato što su oni odvratni“ (strana 84.)“. Albert Gor, bivši američki potpredsednik SAD, je izjavio dana 26. marta 1999. godine u Vašingtonu „Milošević je poslednji diktator u Evropi, čije su ruke do lakata u krvi“. (strana 113) Ser Majkl Rouz,general NATO pakta je aprila 1999. godine u svom tekstu „Nemojmo proigrati mir“, objavljenom u Engleskoj izjavio „NATO je spreman da Srbe bombardovanjem vrati u kameno doba“ (strana 115.). NATO je bombardovao srpski narod u BiH. Zaključen je Dejtonski sporazum na štetu srpskog naroda.
ORUŽANA AGRESIJA NATO PAKTA NA SR JUGOSLAVIJU
Ali, krvožedni američki monstrum nije zadovoljan. On sa još osamnaest država preko NATO pakta bez dozvole Saveta bezbednosti UN počinje oružanu agresiju na SR Jugoslaviju 24. marta 1999. godine, koja je trajala 78 dana i okončana Rezolucijom 1244 SB UN kojoj je nekoliko dana pre usvajanja francuski ambasador Alen Dežame podmetnuo nepotpisani sporazum uz sagglasnost Amerike. Podmetnuti nepotpisani sporazum je označen u Rezoluciji 1244 SB UN šifrom „S/1999/648 i predstavlja po svojoj suštini ultimatum koji su SR jugoslavija i Srbija odbile 23.marta 1999. godine. O podmetanju nepotpisanog sporazuma, Prof. dr. Panajotis G. Haritos je napisao naučni rad, pod nazivom „Međunarodno pravo i srpske tapije na Kosovu i Metohiji“, koji je predstavljen na međunarodnom naučnom skupu održanom od 16. do 18.marta 2006. godine u organizaciji SANU. Na ovu temu je portal KM NOVINE objavio moj feljton maja i juna meseca 2020. godine pod nazivom „Tajna šifra „S71999/648“ u Rezoluciji 1244 SB UN – podmetanje i posledice njene primene-„.
Oružana agresija NATO pakta na SR Jugoslaviju (Srbija i Crna Gora) imala je krvave posledice. Poginulo je preko 2500 ljudi, povređeno preko 6000 osoba, od toga oko 2700 dece. Porušeno je oko 110 crkava i manastira na Kosovu i Metohiji, proterano preko 250.000 Srba i drugih nealbanaca. Materijalna šteta se procenjuje na oko 100 milijarde dolara. Nato bombarderi su bacili na SR Jugoslaviju više tona osiromašenog uranijma. Posledice su vidljive i sada posle dvadeset godina. Svake godine od karcinoma umire oko 20.000 osoba. U određenom broju slučajeva uzrok karcinoma je osiromašeni uranijum.
Nameće se logično pitanje gospodi u američkoj ambasadi. Kako to možemo mi Srbi, da budemo, po Vašem mišljenju, istovremeno varvari i narod za primer koji je zadužio svet?
Vi želite da poverujemo u falsifikovano zaveštanje u Vašem spotu. Sugerišite nam da zaboravimo istoriju, da zaboravimo našu kolevku srpske državnosti Kosovo i Metohiju, samo zato da bi nas Vi tapšali po ramenu. Amerika je priznala takozvanu državu Kosovo. Srbija nije i nikad neće. Srpski narod je istorijski. Sveti Sava je 1219. godine doneo Nomokanon pod nazivom „Zakonopravilo“, kojim su regulisani društveni odnosi, kako crkveni tako i građanski. Po svojoj sadržini i obimu regulisanja društvenih odnosa, Zakonopravilo je predstavljalo prvi srpski ustav u to doba. Car Dušan je doneo zakonik 1349. godine koji je dopunjen na saboru 1354.godine.
Podsećam gospodu iz američke ambasade, da su Srbi na današnjoj teritoriji Kosova i Metohije oduvek bili starosedeoci, a da su Albanci kasnsporobnostije počeli da se doseljavaju, kada je ova oblast ratovima okupirana od Turaka. Prema Turskom popisu (defteru) iz 1455. godine na teritoriji današnjeg Kosova i Metohije bilo je 12.840 domova Srpskih, 75 Vlaških, 46 Šiptarskih, 17 Bugarskih, 5 Grčkih, 1 jevrejski i 1 katolički. Srpska pravoslavna crkva je stara 800 godina.
U Despotovcu,dana 29.12.2020.godine
Mihajlo T. Makić
Literatura:
1. Borislav Pekić: Kako upokojiti vampira,izdavač NOLIT, Beograd, 1982. godine,
2. Emil Vlajki: Američki teror-o naciji koja nij prestala ratovati od svog postojanja, izdavač „Filip Višnjić“,Beograd,2013.godine,
3. Prof. dr. Panajotis G. Haritos: Međunarodno pravo na srpske tapije na Kosovu i Metohiju. Naučni rad predstavljen na međunarodnom naučnom skupu održanom od 16. do 18. Marta 2006. godine u organizaciji SANU. Srpsko izdanje zbornika: Kosovo i Metohija - prošlost, sadašnjost, budućnost, SANU, Beograd, 2007. godine.
4. Zoran Petrović – Piroćanac, „Izbrisati srpski virus“, izdavač Jugoistok- Beograd, 1999. godina
* * *
Iza nas stojite jedino - vi! Ako želite da nastavimo da radimo, podržite nas. Ostalo je na nama.
Ukoliko Vam više odgovara neki drugi način, konakirajte nas na kmnovine@gmail.com
Pratite nas na Facebook, Twiter ili Instagram
Autor: Mihajlo Makić
Posle osnovne škole, završio gimnaziju u Gnjilanu, diplomirao na Pravnom fakultetu u Nišu. Bio zaposlen u organima uprave u Gnjilanu. Od juna 1984. do marta 2018. radio kao sudija u Opštinskom, a kasnije Osnovnom sudu u Despotovcu gde je obavljao funkciju predsednika Opštinskog suda (2001 - 2005). Aktivni je član strukovnog udruženja Društva sudija Srbije od osnivanja, gde je u dva mandata bio član Upravnog odbora. Bio je prvi predsednik Odeljenja Društva sudija Srbije za područje Okružnog suda u Jagodini. Član je pokreta "Svetlo", član Narodnog pokreta "Ustavobranitelji"
Objavio tri stručna rada iz oblasti javnog beležništva na Kopaoničkoj školi prirodnog prava, koju je osnovao akademik prof. dr. Slobodan Perović. Pisanjem počeo da se bavi od 1996. Ove godine navršava se dvadesetpet godina od kako je objavljen prvi njegov tekst u listu "Novi put " u Jagodini, pod naslovom "Sudstvo mora ostati samostalno".
Rođen u selu Gornje Kusce kod Gnjilana, živi u Despotovcu. Oženjen, otac dvoje dece. Aktivno se bavi pisanjem hronika, studija i istraživačkim radom.
PROČITAJTE JOŠ:
Mihajlo Makić: Hej Srbine, stavi prst na čelo, pa sačuvaj svoje rodno selo! - KM NovineMihajlo Makić: Hej Srbine, stavi prst na čelo, pa sačuvaj svoje rodno selo! Narodni mudrac je kazao „Ako je selo snažno i jako, onda je i država snažna i jaka ". Srpski seljak je oduvek bio čovek za sve prilike. Nekada je na selu živelo više naroda nego u gradovima.
PROČITAJTE JOŠ:
Mihajlo T. Makić: Sudija Nebojša Simeunović ne sme biti zaboravljenUskoro se navršava 20 godina od ubistva sudije Nebojše Simeunovića za koga se kaže da je - najpošteniji sudija u Srbiji. Tim povodom KM novine objavljuju otvoreno pismo i zahtev da on ne bude zaboravljen. Predsednica Društva sudija Srbije Predsednica Udruženja tužilaca Srbije Predsednik Udruženja sudija i tužilaca Srbije Predsednik Foruma sudija Srbije Predsednik Alumni kluba Pravosudne akademije Nestanak sudije Nebojše Simeunovića 7.
PROČITAJTE JOŠ:
FELjTON: Tajna šifra „S/1999/648" U Rezoluciji 1244 SB UN - podmetanje i posledice njene primene - l deo - KM NovineFELjTON: Tajna šifra „S/1999/648" U Rezoluciji 1244 SB UN - podmetanje i posledice njene primene - l deo #Kosovo #Metohija #Srbija #Rezolucija1244 #Podmetanje #Mržnja #Amerika #Vatikan #Nemačka #Mihajlo_Makić #Trilaterala #Trilateralna #komisija "Zavera SAD, Vatikana i Nemačke protiv pravoslavlja, pa prema tome i protiv srpskog naroda, dogovorena je 1976., 24.
KM Novinama je potrebna vaša podrška - pročitajte zašto KLIK
Izvor: KM Novine :: © 2014 - 2021 :: Hvala na interesovanju
.jpg)
