Izvor: KMnovine.com, 05.Avg.2023, 13:57
Oluja i svetlo
Oluja i svetlo
"Uzdiše se, popila se jedna rakija mesto vode, gleda se u prozor, sivo nebo i put juga, tamo odakle je sve počelo."
Kadar iz igranog filma "Oluja"
Piše: Biljana Kovačević
Bog je milostiv i veliki ‒ muku priredi detetu, da kad se ona zbiva, ne >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << razume šta se zbiva, misli kako ide u veliki grad nakratko, i svetla metropole obasjaće žice i gudala, sviraće čudesnu ariju koja zvoni uz marš pogrbljenih vojnika.
Nije prvi put da se čuju sirene, zvuče kao neprijatni budilnik u zoru, podsećaju na petlov krik i praskozorje. Jednom sam ‒ dok mi je mama navlačila užurbano zimske čarape u toploj sobi ‒ levu namestila umeto desne, pa smo se smejale, čudile se šta radimo kad ćemo se spustiti u podrum, među dedine flaše starog vina, u potkućicu što je davno ostavljena za stvari, ne za ljude. Baka je bila strašiva, plašila se i po vedrini, samo jednom pitala komšiju po povratku s ratišta ‒ Reci mi, Davore, kad te pogodi granata, to ne boli, je li, ne oseti se ništa?
‒ Ništa, teta Dano, ne brinite se, samo se dogodi kratak prasak i bude začas kraj.
‒ E, dobro, sad mi je lakše.
Svetlo je nebo, zvezde kô da su se namerno upalile i obasjavaju put mufljuzima ‒ ne pristaje mi da kažem nešto drugo ‒ koji iz svojih baza topovski sevaju. Gledaju nas oštro, zenice im iskočile od sirove radosti, pripiti kruže ispod našeg svoda i granatom pogode Jeleninu profesorku baleta, rastrgnu joj grudi i svest, a Jelena ne plače, mala je, ne razume šta znači umreti, kako se može nestati u takvim pokretima.
Kadar iz igranog filma "Oluja"
Neka jutra kao da ranije svanu. To nije u nauci dokazano, ali se čuje ‒ ječi i zavija, po stoti put; prestaće. Dolazi tetak Veljko ‒ kasnije su ga zatvorili na granici ‒ i govori kako se mora poći.
‒ Pusti, staće, nije ovo prvi put.
‒ Uzmite stvari, najvažnije, morate krenuti, hajmo!
‒ Šta ti je, ta proći će.
‒ Neće, ide se, kasarna je prazna.
Kako prazna, šta pričate, staro je pravilo da kapetan poslednji napušta brod, njegova je posada, poput pilota, izlazi kad više nikog nema, mora sačekati da deda i baka nameste krevet, zategnu plahtu, ostalo je malo prašine oko stočića, da se ne nakupi kad se vrate, i pršut da se ponese do prve okuke na vražjoj strani.
U dugačkoj koloni pogureni sede, prestali da misle, dišu, plitko ‒ pa duboko, između rebara stenju, drže pesnicu skupljenu da se oko ne zatvori i medved iz šume ne utekne, a neće medved, on je pitoma životinja.
‒ Vidi, kiša pada, a toplo je. Nigde oblaka.
‒ Nije to kiša, Dano, lezi, spavaj, brzo ćemo stići.
‒ Gde su deca?
‒ Eno ih tamo, ne vidiš, umorna si, lezi, točkovi su bučni, samo se smiri, biće dobro.
* Stigli su na obalu Dunava ‒ kô što je onaj puk Vuka Isakoviča, štrokav i bolestan ‒ na gradsku pijacu gde se nekad stoka razmenjivala, i prepoznaju se lica ispod prašine i prljavštine, vlaže od suza, od grudnog jecaja. Jedna tetka ima stan na Limanu, dolaze joj u posetu lutalice, da se umiju i napiju vode, imala je starog hleba, skoro uplašena ne zna kud da pogleda od sramote.
Uzdiše se, popila se jedna rakija mesto vode, gleda se u prozor, sivo nebo i put juga, tamo odakle je sve počelo. Mama pali ‒ ko zna koju po redu ‒ cigaretu, a nikad nije pušila, ruke joj drhte, pada joj šnala na pod, da je vrati, ponovo da je stavi u kosu i taman da sveže rep ‒ cigareta dogoreva ‒ odustane.
Zaplače se.
Za stolom ‒ muk, svi ćute.
(Šta se zbiva, proći će, utihnuli smo, to mora biti dobro, ne čuju se sirene.)
* * *
Zbog cenzure i blokiranja svih medija i alternativnih pogleda, pratite naš Telegram kanal
KM novine su jedini nezavisni srpski medij sa Kosova i Metohije koji se u potpunosti oslanja na podršku svojih čitalaca
Pomozite naš rad
Pratite nas na Facebook, Twiter ili Instagram
Izvor: Biljana Kovačević :: © 2014 - 2023 :: Hvala na interesovanju
