Izvor: JUGpress.com, 24.Jan.2022, 17:10
Neoliberalizam ili šta nas je snašlo?
LESKOVAC
Kao ekonomska doktrina i ideologija globalizma, neoliberalizam je smišljeni odgovor krupnog kapitala i najmoćnijih finansijskih organizacija na državni intervencionizam i konzervativizam i na kenzijanski pristup u upravljanju nacionalnim ekonomijama. Koncept neoliberalizma, a zatim postneoliberalizma, nosi niz kontradikcija i protivrečnosti, kako za nerazvijene zemlje, tako i za razvijene. Početkom 1970-ih, sa prvim znacima rasta troškova života (inflacije), počela je >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << da se eksponira ideja neoliberalizma, koja je već bila prisutna u nekim krugovima, a 1973., sa naftnim embargom arapskih zemalja OPEC-a i opštim rastom troškova, neoliberalizam je imao pogodnu klimu da, bez otpora, postane dominantno ekonomsko mišljenje, i to bez naročito analitičkog pristupa i obrazloženja. „Predsednik Nixon uspostavio je (1971) ‘Savet za troškove života’ koji je imao zadatak da kontroliše dnevnice i cene u čitavoj ekonomiji.“ To je bila mera monetarne politike kako bi se inflacija držala pod kontrolom i kako bi količina novca pokrivala robe u prometu (robno pokriće). To je bila jedna od poslednjih kenzijanskih mera u zapadnim zemljama. Kritikujući ovu meru, korporativne sile istovremeno su počele sa akcijama suzbijanja snage sindikata tvrdeći da sindikat ima štetan, monopolski položaj na tržištu rada. „Za neoliberale je tržište trebalo da bude apolitičan, decentralizovan sistem i da nijedan pojedinac ili organizacija ne može da ga kontroliše.“ Tržište ne treba da kontroliše politika, ni vlada, a budući da ga kontroliše svojim merama, onda i proizvodi inflaciju. Tako je birokratska sporost i komplikovanost institucionalne kontrole bio glavni argument prvim neoliberalima.
Neoliberalizam je otpočeo agresivno da se primenjuje prigrabljujući odmah internacionalne pretenzije, podrivanjem i intervencijom u Čileu, rušenjem demokratski izabranog predsednika Salvadora Aljendea uz pomoć CIA-e i ustoličenjem Pinočea. Doktrina neoliberalizma potvrđena je deklarativno i konkretnije 1973. „Vašingtonskim konsenzusom“, kao konceptom, ili zbirom ekonomskih mera, ili ekonomskih politika (nije sigurno ni jasno o čemu se tačno radi!), čiji su potpisnici SAD, države Južne Amerike i Kanada:
Fiskalna i budžetska disciplina (sprečavanje inflacije i platnog deficita),Usmeravanje (preusmeravanje) javne potrošnje prema stvaranju uslova za ekonomski razvoj (infrastruktura) i pomoć najsiromašnijima,Poreska reforma (sniženje stopa),Liberalizacija kamatnih stopa (ukidanje kontrole kamatnih stopa),Konkurentni devizni kurs (eliminisanje precenjenog deviznog kursa domaće valute),Liberalizacija spoljne trgovine (ukidanje ili smanjenje poreza i carina na uvoz),Liberalizacija, otvaranje za strane investicije,Privatizacija državnih preduzeća i uključivanje u tržište,Deregulacija – ukidanje zakona i propisa koji ograničavaju prirodne monopole i slobodno tržište (i omogućavaju državnu intervenciju), eliminisanje državnih subvencija, uz jačanje regulative za podizanje tehničkih i drugih standarda,Zaštita vlasničkih prava.
Ovaj dokument, koji je uputstvo za ponašanje u praksi u okviru neoliberalne doktrine, podržale su, pre svega, tri najmoćnije finansijske institucije: MMF, Svetska Banka i Ministarstvo finansija SAD, što u startu može nagovestiti čiji su interesi ključni. Čak i naizgled pozitivna mera – pomoć najsiromašnijima (koje je sistem stvarao) značio je iscrpljivanje nacionalnih budžeta i povećanje kupovne moći stanovništva u korist multinacionalnih korporacija. Vrlo brzo, širom Latinske Amerike pre svega, dramatično su narasle političke nestabilnosti, promene režima i uglavnom neuspešne (a iznuđene) socijalne revolucije. Iz centrala moći i finansijskih institucija, na sve vrste ekonomskih i socijalnih problema nuđeno je isto rešenje i odgovor: deregulacija, privatizacija, slobodno tržište. Uporedo s tim korporacije su, budući da je imperativ „konkurentnost na slobodnom tržištu“, nastojale da sve troškove koje se mogu smatrati njihovom društvenom obavezom, eliminišu. Korporacije su bile slobodne da same uređuju dnevnice uz oslabljeni sindikat, ili da ekološke probleme koje prave prebace na teret čitavom društvu i državi, a pogotovo državama u kojima su investirale. Od tada do danas ekološki problemi su strahovito narasli jer država koja je spustila poreske stope kapitalistima ne može imati dovoljno novca da rešava probleme koje nemilosrdno prave pre svega korporacije.
Jedna od karakteristika (i način) deregulacije je decentralizacija državne moći i prebacivanje infrastrukturnih problema na lokalne zajednice (gradove) kojima je sugerisano da se uključe na tržište kroz javno-privatno partnerstvo, odnosno da se bore za privatne investitore, što su korporacije jedva dočekale jer su i sponzorisale takvu politiku. Kreirane su nove vizije gradova, menjani su urbanistički planovi, smanjivane zelene površine i zaštićene zone, čime se stvarao prostor za stambene ili privredne investicije. U takvom ambijentu i komunalne usluge ustupane su privatnicima. „Dok su ‘urbanizam’ i ‘neoliberalizam’ dva ideološka pojma, ‘urbanizacija’ i ‘neoliberalizacija’ su materijalni i diskurzivni procesi koji dovode do stvarnih konstelacija kroz koja se reprodukuju kapitalistička društva“. Urbanizacija i neoliberalizacija su dve odlike istog procesa u poslednjih pedeset godina, i označavaju dinamiku i praksu ubrzanog instaliranja i materijalizaciju novog poredka. U tom izlivanju lavine privatnog kapitala, na ustupljenim površinama, na bivšim periferijama, nikle su industrijske zone, nove stambene četvrti, novi urbani centri. Cvetali su poslovi i korupcija, trgovina uticajem, od demokratije ostala je samo privid i puka forma. Ako je u početku trebalo da se takvom industrijalizacijom i akumulacijom unutar zemlje supstituiše uvoz, na kraju se sve odigralo tako da su se kapitalisti najrazvijenijih zemalja u stvari pripremili za globalnu ekspanziju u uslovima deregulisanog globalnog tržišta. Stvari su se odvijale dramatično, regrutovali su se novi radnici i sa ruralnih područja, privredna i socijalna struktura se preko noći menjala, kreirani novi hipotekarni krediti za novo zaposlene, u investicione fondove uključene su i štednje građana i penzije… Sindikati su potisnuti, marginalizovani su ljudi i civilni interesi, svako je sam „birao“ i pregovarao, a u deregulisanoj državi (SAD), najrigoroznija je bila regulativa očuvanja reda i mira – disciplinovanja, i poštovanja hipotekarnih ugovora. Niko više nije mogao da kontroliše te procese, odnosno, glavne smerove društva determinisalo je pre svega, finansijsko tržište, i gramzivost. Nakon nekoliko decenija, 2008. sve je, najpre na finansijskom tržištu, izmaklo svakoj kontroli.
„Vašinktonski konsenzus“, i praksa koja se internacionalno brzo raširila na osnovu njega i drugih dokumenata, nije ostavljao gotovo nikakav slobodan prostor nedovoljno razvijenim zemljama za samostalne ekonomske inicijative. Ključne mere – potpuna privatizacija, deregulacija, eliminisanje državnih subvencija, potpuna otvorenost tržišta (uz visoke tehnološke i tehničke standarde), uz uslovljeno finansiranje nerazvijenih zemalja, obezbeđuju nadmoć multinacionalnih kompanija na svakom domaćem tržištu nerazvijenih zemalja. Pokazalo se da su, u ovim uslovima, navodno oslobođene individualne preduzetničke slobode, iluzija, a ne potencijal i temelj razvoja društva i ostvarenja blagostanja. Zemljama u razvoju preporučuje se uglavnom finansiranje infrastrukture i razvijanje malih preduzeća koja će se uključiti u lance snabdevanja velikih korporacija. Neograničene slobode su date samo za najkrupniji kapital i multinacionalne kompanije. Narodu, ili građanstvu data je uključenost (inkluzija) umesto pluaralizma. Inkluzija je nešto što po prirodi stvari (iz pozicije moći) odobrava neko „odozgo“; pluaralizam kreiraju zainteresovane grupe koje „odozdo“ učestvuju u kreiranju konsenzusa o politikama i ostvarenju svih interesa. Na globalnom nivou, to je značilo da je, ne samo socijalnim grupama odobreno uključivanje, već i državama, i to kad problem eskalira u sukobe i građanske ratove a razvijene zemlje se zauzmu za „učvršćivanje“ demokrateije i promene režima. Umesto mogućnosti razvoja za sve, neoliberalizam je na površinu izneo nadmoć krupnog kapitala i korporativnih interesa i najrazvijenijih zemalja, nad sve kontrolisanijim zemljama u razvoju, sa svim njihovim resursima. Iz toga je proizašla (ili snažno potvrđena) definicija sveta: „razvijeni sever i nerazvijeni jug“. Svetska banka i MMF su u skladu sa ovim načelima odobravala uglavnom skupe, navodno rizične, namenske kredite, sa striktnom kontrolom, za izgradnju fizičke infrastrukture ili za budžetsku stabilnost i pokrivanje deficita, kako bi međunarodne kompanije nesmetano radile, umesto da se značajno finansira i kreditira barem obrazovanje ili posebno školovanje menadžera u nerazvijenim i zemljama u razvoju. Najuočljivije posledice su bile strukturna dezorijentacija privreda ovih zemalja, niske stope BDP-a i dalje zaostajanje, prezaduženost, rast korupcije. Kina, Indija i druge istočno azijske zemlje, tada nisu prihvatile Vašingtonski sporazum i u narednih nekoliko decenija dokazale da su bile u pravu. Politika hegemonije (a ponegde i imperijalizma i vojne intervencije) pokriva i kontroliše sve aspekte ekonomskog i društvenog života zemalja u razvoju: MMF kontroliše monetarnu i fiskalnu politiku, Svetska banka nudi šargarepu brzog razvoja kroz kreditiranje sugerisanih projekata infrastrukture koji više služi korporacijama, a STO (Svetska trgovinska organizacija) kontroliše međunarodnu razmenu.
Primenom „Vašingtonskog konsenzusa“ od 1980-ih do danas, neoliberalizam je pokazao (razotkrio) svoje ružno lice, uprkos proklamovanim ciljevima slobode kapitala i pojedinca, uravoteženog rasta trgovinske razmene na globalnom nivou, i pogotovo rast BDP-a. „Čak i najvažnije pristalice neoliberalizma sada priznaju da je rast bio ispod očekivanja u mnogim delovima sveta u razvoju (izveštaj Svetske banke za 2001). Tokom vladavine neoliberalizma od 1980. do 1998. godine, sveukupno Latinoamerički BDP je porastao za razočaravajućih 6 procenata u poređenju na zapanjujućih 75 procenata u periodu od 1960. do 1980. Dakle, Latinska Amerika pod neoliberalnom vlašću je daleko zaostala iza njenih ekonomskih performansi u odnosu na period 1960–80, pod sada uglavnom diskreditovanim modelom industrijalizacije radi supstitucije uvoza.“ Takođe, nije ostvarena finansijska, budžeska i fiskalna disciplina, već zaduženost, trgovinski i budžetski deficiti, reprogramiranje dugova, delimična otpisivanja, dalja privatizacija državne imovine i državnih resursa, i konačno, dalje širenje jaza između siromašnog juga i bogatog severa. Od neoliberalnog perioda do post neoliberalnog perioda stvari i dalje idu u lošem pravcu. Na početku neoliberalne krize, „1982, Meksiko je proglasio moratorijum na svoje dugove prema inostranstvu. Proglašavanje bankrota označilo je početak onoga što je upamćeno kao dužnička kriza trećeg sveta. Tri decenije kasnije (2012), imamo dužničku krizu prvog sveta. Umesto Meksika čitajte Grčka. Umesto američkih, britanskih i japanskih banaka, koje su ogromne profite proizvođača nafte tokom 1970-ih reciklirale dajući sub-prime (ne obezbeđene) kredite vladama Latinske Amerike, (sada) čitajte američke i evropske banke koje su davale sub-prime hipotekarne (nepovoljne, i hipotekarno obezbeđene) kredite… Drakonski uslovu ovih zajmova za posledicu su imali decenije visoke nezaposlenosti, povećanje siromaštva i smanjenje BDP-a“ Pokazalo se i 1980-ih i 2010-ih da ni (značajan) otpis dugova ne pomaže – sistem bez odgovornosti i ravnopravnih pozicija, bez dugoročne perspektive, i konačno, bez morala – „ne radi“.
Ali, bogati se bogate još brže.
U vreme krize 2008., 2009., koju je izazvala neliberalna doktrina, Barack Obama je prstom ukazao na glavne krivce globalne krize: „…pohlepa i neodgovornost nekih ljudi i kolektivni neuspeh ljudi u donošenju teških izbora (odluka) da pripreme sebe za novu eru… Ne postavlja se pitanje da li je slobodno tržište sila za dobro ili za bolest. Njegova moć stvaranja bogatstva i širenja slobode je neuporediva. Ali ova kriza nas je podsetila da bez budnog opreza, tržište može izmaći kontroli.“ Dakle, tržište je pod kontrolom (a ne slobodno), pa je ipak izmaklo kontroli, zbog gramzivosti i bezobzirnosti, jer korporacije su izašle iz krize sa još većim kapitalom. Štetu je platila srednja klasa u razvijenim zemljama, i siromašne zemlje koje supostale još siromašnije.
Ovde nije pomenut Milton Fridman koji se smatra tvorcem doktrine neoliberalizma. U svakom slučaju to nije konzistentna teorija ili koncept, već (kontradiktorna) doktrina. Fridman je ipak najsponzorisaniji promoter, a tvorac neoliberalizma personalno i ne postoji.
dr Miodrag Cvetković
I ovo Vam može biti interesantno
