Izvor: KMnovine.com, 19.Apr.2017, 00:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne živeti u laži!
Nekada nismo smeli čak ni šapatom da šuškamo. A sada evo pišemo i čitamo Samizdat, a što se tek jedan drugome, našavši se u prostoriji za pušenje Naučno-istraživačkih instituta, svojski izjadamo: kakve sve ludorije neće izvesti, kuda nas samo ne vuku!
I nepotrebno kosmičko hvalisanje uz propadanje i siromaštvo kuće; i ojačavanje udaljenih čudnovatih režima; i raspirivanje građanskih ratova; i nepromišljeno su >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << odnegovali Mao Ce Tunga (našim sredstvima) – i opet nas na njega teraju, i moraćemo ići, ne možemo izvrdati, i sude koga god hoće, i zdrave uteruju u maloumne – sve „oni“, a mi smo nemoćni.
Već nas skoro do duvara doteraše, već je sveopšta duhovna propast sve nas pritisla, i fizička samo što nije buknula da spali i nas i našu decu – a mi se kao i pre sve kukavički smeškamo i bobonjamo:
– A čime da osujetimo? Nemamo snage. Tako smo beznadežno raščovečeni da ćemo za današnje skromno nameštenje dati sva načela, dušu svoju, sve napore naših predaka, sve mogućnosti za potomke – samo da ne poremetimo svoje jadno bitisanje. U nama nije preostalo ni čvrstine, ni ponosa, ni srčanosti. Čak se ni sveopšte atomske smrti ne bojimo, trećeg svetskog rata se ne bojimo (možda ćemo se u pukotini sakriti) – samo se bojimo građanske odvažnosti! Samo nam je do toga da se ne odvojimo od stada, da ne načinimo korak sami – i odjednom ostanemo bez belih vekni, bez gasnog bojlera, bez prijave boravka u Moskvi.
Kako su nam tuvili na političkim kružocima, tako je i uraslo u nas, udobno živeti, čitavog veka dobro: sredina, socijalni uslovi, iz njih se ne može iskočiti, bitak definiše svest, a kakve veze tu imamo mi? Mi ništa ne možemo.
A mi možemo – sve! – ali sami sebe lažemo da bismo sebe umirili. Nikakvi „oni“ nisu krivi za sve – već mi sami, samo mi!
Prigovoriće: ali ta uistinu se ništa ne može smisliti! Začepili su nam usta, ne slušaju nas, ne pitaju. Pa kako da ih primoramo da nas poslušaju?
Nemoguće je razuveriti ih.
Prirodno bi bilo izvršiti njihov reizbor! – ali u našoj zemlji nema reizbora.
Na Zapadu ljudi znaju za štrajkove, protestne demonstracije – ali mi smo isuviše utučeni, nama je to strašno: kako to odjednom -odbiti da radiš, kako to odjednom – izaći na ulicu?
Pa ipak, drugi kobni putevi, tokom poslednjeg veka isprobani u gorkoj ruskoj istoriji – tim pre nisu za nas i uistinu – ne treba! Sada, kada su sve sekire dosekle svoje, kada je sve posejano niklo – vidimo kako smo zalutali, kako su začađavljeni oni mladi, samouvereni, koji su mislili da će terorom, krvavim ustankom i građanskim ratom zemlju učiniti pravednom i srećnom. Ne, hvala, očevi prosvećenosti! Jer, sada znamo da se gnusnost metoda rasplođava u gnusnost rezultata. Naše ruke – neka budu čiste!
Onda se krug zatvorio? I izlaza – stvarno nema? I preostaje nam samo da pasivno čekamo: možda se nešto i sâmo desi?
Ali nikada se ono neće sâmo odlepiti, ako ga svi mi svih dana budemo priznavali, slavili i jačali, ako ne odbacimo makar njegovu najosetljiviju tačku.
A to je – laž.
Kada nasilje nahrupljuje u miran ljudski život – lice mu plamti od samouverenosti, ono i na zastavi nosi, i viče: „Ja sam Nasilje! Razilazi se, razmakni se – satrću!“ Ali nasilje brzo stari, koja godina – i ono više nema samopouzdanja i, da bi se održalo, da bi dolično izgledalo – neizostavno za saveznika poziva Laž. Jer: nasilje se nema čime prikriti osim laži, a laž se može održati samo nasiljem. I nasilje ne stavlja svakog dana niti na svako rame svoju tešku šapu: ono od nas zahteva samo pokornost laži, svakodnevno učešće u laži – i u tome je sva podanička vernost.
I upravo tu leži najprostiji, najdostupniji ključ za naše oslobođenje, koji prenebregavamo: lično neučestvovanje u laži! Pa neka je laž sve pokrila, neka laž svime vlada, ali u onom najmanjem se uskopistimo: neka ne vlada kroz mene!
I to – prorez u tobožnjem prstenu naše pasivnosti! – i jeste ono najlakše za nas i najrazornije za laž. Jer kada se ljudi odvrate od laži – ona naprosto prestaje da postoji. Ona kao i zaraza može postojati samo na ljudima.
Ne odazivamo se, nismo dozreli da idemo na trgove i gromoglasimo istinu, iskažemo ono što mislimo – i ne treba, to je strašno. Ali makar odbijajmo da govorimo ono što ne mislimo!
Upravo to i jeste naš put, najlakši i najdostupniji za naš proklijali organski kukavičluk, znatno lakši od (strašno je izgovoriti) Gandijeve građanske neposlušnosti.
Naš put: ni u čemu svesno ne podržavati laž! Spoznavši gde je granica laži (svako je još različito vidi) -da uzmaknemo od te gangrenske granice! Da ne prilepljujemo mrtve koščice i krljušti Ideologiji, da ne krpimo trule dronjke – i bićemo zapanjeni kako će brzo i bespomoćno laž otpasti, i ono što treba da je golo – to će se pred svetom pojaviti golo.
Dakle, zbog naše bojažljivosti neka svako izabere: da li će ostati svestan sluga laži (o, dabome, ne iz sklonosti, nego da prehrani porodicu, da vaspita decu u duhu laži!), ili mu je već vreme da to strese i ostane častan čovek, dostojan poštovanja i dece svoje i savremenika. I od ovog dana on:
– ubuduće neće napisati, neće potpisati, neće odštampati ma na koji način niti jednu frazu koja po njegovom mišljenju izvrće istinu;
– takvu frazu ni u ličnom razgovoru, ni mnogoljudno neće izreći ni u svoje ime, ni sa ceduljice, ni u ulozi agitatora, učitelja, vaspitača, ni u pozorišnoj ulozi;
– slikarski, vajarski, fotografski, tehnički, muzički neće prikazati, neće propratiti, neće preneti niti jednu lažnu misao, niti jedno izvrtanje istine, koje uoči;
– neće navesti ni usmeno ni pismeno niti jedan „rukovodeći“ citat da bi ugodio, za svaki slučaj, radi uspeha svog rada, ako citiranu misao u potpunosti ne deli ili ako ona upravo tu ne spada;
– neće se privoleti da ode na demonstraciju ili miting, ako je to protiv njegove želje i volje; neće uzeti u ruke, neće podići transparent, parolu koju u potpunosti ne deli;
– neće podići ruku da glasa za predlog sa kojim iskreno ne saoseća, neće glasati ni javno ni tajno za onoga koga smatra nedostojnim ili sumnjivim;
– neće dati da ga uteraju na sastanak gde se očekuje prinudno, izopačeno razmatranje pitanja;
– smesta će napustiti sednicu, sastanak, predavanje, predstavu, prikazivanje filma, čim od govornika čuje laž, ideološku koještariju ili bestidnu propagandu;
– neće se pretplatiti niti će u prodaji kupiti one novine ili časopis gde se informacije izvrću, najbitnije činjenice skrivaju.
Naravno da nismo pobrojali sva moguća i neophodna izbegavanja laži. Ali onaj ko počne da se čisti – očišćenim pogledom će lako razaznati i druge slučajeve.
Da, u prvo vreme će ispasti grbavo. Neko će privremeno ostati bez posla. Mladima koji žele da žive pošteno, to će u početku otežati njihov mlad život: ta i gradivo koje odgovaraju nabijeno je lažima, treba odabirati. Ali ni za koga ko hoće da bude pošten, tu nema izvlačenja: nijednog dana niko od nas čak ni u najmanje opasnim tehničkim naukama neće izbeći makar jedan od navedenih koraka – prema istini ili prema laži; prema duhovnoj nezavisnosti ili duhovnom ulagivanju. I onaj kome uzmanjka smelosti čak i za odbranu sopstvene duše – neka se ne ponosi svojim naprednim pogledima, neka se ne razmeće time što je akademik ili narodni umetnik, zaslužni poslenik ili general – nego nek kaže sebi: marva sam i kukavica, samo da mi je sito i toplo.
Čak ni taj put – najumereniji od svih puteva otpora – neće biti lak za one među nama koji su se usedeli. Ali koliko je samo lakši od samospaljivanja ili čak gladovanja: plamen neće zahvatiti tvoje telo, oči ti neće prsnuti od jare, i makar crni hleb sa čistom vodom uvek će se za tvoju porodicu naći.
Veliki narod Evrope koji smo izdali, koji smo obmanuli – Čehoslovaci – nije valjda da nam nije pokazao kako čak i protiv tenkova istrajavaju nezaštićene grudi, ako je u njima dostojno srce?
To će biti težak put? – ali najlakši mogući. Težak izbor za telo – ali jedini za dušu. Težak put – ali kod nas već ima ljudi, čak na desetine njih, koji godinama izdržavaju sve ove tačke, žive u skladu s istinom.
Dakle: nećemo prvi krenuti tim putem, već ćemo se priključiti! Tim će lakši i tim kraći svima nama taj put ispasti, što složnije, što gušće krenemo njime! Bude li nas na hiljade – i neće postići da bilo kome išta učine. Bude li nas na desetine hiljada – i nećemo prepoznati našu zemlju!
Ako se pak prepadnemo, onda dosta više jadanja kako nam neko ne dâ da dišemo – to mi sami sebi ne damo! Sagnimo se još, pričekajmo, a naša braća biolozi će pomoći da se ubrza čitanje naših misli i prepravljanje naših gena.
Ako se i u tome prepadnemo, onda smo – sasvim bezvredni, i na nas se odnosi Puškinov prezir:
Šta vredi stadu dar slobode?
U nasledstvu se njemu vode
Tek jaram, zvončići i bič.
12. februara 1974.
S ruskog prevela Sava Rosić
(iz knjige SOLŽENjICIN: NE ŽIVETI U LAŽI! Izdavač: Catena Mundi)
Izvor: FB Reporter :: © 2014 - 2017 :: Hvala na interesovanju
