Izvor: JUGpress.com, 03.Dec.2023, 23:32

Nagrada “Nikolaj Timčenko” Predragu Todoroviću

LESKOVAC

Na ovogodišnjim „Danima Nikolaja Timčenka“ nagradu za najbolje srpsko delo iz oblasti nauke o književnosti (kritika, ogled, istorija i teorija literature) dodeljena je Predragu Todoroviću, istoričar i teoretičar književnosti za knjigu „Zenitodadaizam u srpskoj književnosti“. Knjigu je krajem 2022. godine objavio „Institut za književnost i umetnost“ u Beogradu. Predrag Todorović je istoričar i teoretičar književnosti, naučni savetnik Instituta za književnost >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << i umetnost. Rođen je u Beogradu 1958. godine. Studije Opšte književnosti i teorije književnosti završio je 1985. na Filološkom fakultetu u Beogradu. Magistrirao je na Odseku za, romanistiku istog fakulteta 1990., a doktorirao 2010. godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavio je više monografija, kao i Antologijeu srpskog dadaizma. Uredio je tematske brojeve časopisa „Treći program“, „Vidici“ i „Književna istorija“ posvećene delu Samjuela Beketa i „Zenitu“. Priredao je hrestomatiju radova Beket (2010). Autor je brojnih radova o srpskoj i svetskoj književnosti, avangardi, dadaizmu, zenitizmu, Beketu, filmu, muzikologiji, teoriji žanrova, bilingvizmu, trivijalnoj književnosti, pop-kulturi, stripu, umetnosti performansa, pozorippu – kako na srpskom, tako i na francuskom i engleskom jeziku. Radovi su mu objavljivani u zbornicima, časopisima i na sajtovima u Sjedinjenim Američkim Državama, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Poljskoj, Ukrajini, Francuskoj. Prevodi sa engleskog i francuskog jezika. Štampao je knjigu poezije Ime zveri (2005), kao i dnevničku prozu Cirkus Korona (2022). Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije, član Međunarodnog udruženja teatrologa, pripadnik Radne grupe Samjuela Beketa. Živi i rada u Valjevu.

ODLUKA ŽIRIJA

Žiri Zadužbine „Nikolaj Timčenko“ – Leskovac, koji je radio u sastavu: Dragan Žunić, Biljana Mičić i Jovan Pejčić (predsednik), ovu odluku doneo je jednoglasno, u obrazloženju se kaže da knjiga „Zenitodadaizam u srpskoj književnosti“ rasvetljava vezu dadaizma i zenitizma, njihovu uzajamnu spregu koja je poprimila obeležje dimenzije pravog pokreta. Autor se u knjizi precizno, jasno, argumentovano i razložno bavi različitim manifestacijama zenitodadaizma u srpskoj književnosti – književnim, likovnim i grafičko-tipografskim, nastojeći da razruši brojne mitove, demantuje neistinite tvrdnje, površne ocene i pogrešne zaključke koji decenijama opstaju u srpskoj književnosti, uspostavljajući na taj način drugačiji poredak avangardnih tekovina, utemeljen u literaturi, u činjenicama i relevantnim podacima, bez nanosa vanliterarnog taloga koji je jako dugo sliku srpske književne avangarde činio iskrivljenom i mutnom. Autor se bavi vezama i pokretima koji su prethodili dadaizmu, njegovom recepcijom u svetskim okvirima, doprinosom i uticajem ovog pokreta koji se oseća u umetnosti do danas. Zenitizam je sagledan kao jedini autentičan i samosvojan pokret srpske avangarde, zajedno sa Zenitom, našim najznačajnijim avangardnim časopisom. Veze dadaizma i zenitizma osvetljene su kroz predstavljanje ljudskih sudbina i stvaralačkih pregnuća trojice glavnih aktera dva pokreta: Ljubomira Micića, Branka Ve Poljanskog i Dragana Aleksića. Svoje mesto u knjizi našle su i druge značajne ličnosti vezane direktno, posredno ili jednim periodom svoga rada za pravce čiju razbokorenost, uticaj i značaj Todorović osvetljava: Boško Tokin, Anuška Micić, Moni de Buli, Rade Drainac, kao i tzv. pseudodadaisti: Bo Paležanski, Sava Rajković i Bogoslav Konjevod. Posebno poglavlje posvećeno je srpskim dadaističkim časopisima, almanasima i lecima, od kojih se neka glasila (Zenit, Da-da-Tank i Dada-Jok) nalaze u korpusu svetske avangarde kao nezaobilazna za njeno proučavanje. U potrazi za istinom, vodeći se mišlju da je „bitno stalno iznova ponavljati da suneke opšteusvojene mantre pogrešne i lažne”, te da se „bezbrojnim ponavljanjima prihvataju kao istina, datost, kanon”, Predrag Todorović beskompromisno, dosledno, ponekad oštro, ali uvek jasno, britko i utemeljeno ide za prevrednovanjem značaja i

doprinosa određenih stvaralaca srpske književnosti avangardnog doba. Premrežena fotografijama, ilustracijama, delima stranih dadaista objavljenim u Aleksićevim revijama i u Zenitu, knjiga Zenitodadaizam u srpskoj književnosti odražava svu širinu i značaj kako teme koja se obrađuje, tako i izuzetnog istraživačkog poduhvata Predraga Todorovića.“

BESEDA DOBITNIKA

Zahvaljujući na ovoj nagradi u svom obraćanju Predrag Todorović kaže da je, zahvaljujući trudu Jovana Pejčića, dobio više Timčenkovih knjiga, koje je objavila Zadužbina „Nikolaj Timčenko“.

„Moram priznati da sam i sam bio iznenađen dubinom i širinom Timčenkovih tema. Njegovo polje dejstva, bilo teorijskog, bilo kritičarskog, kako u domenu srpske/jugoslovenske tako i svetske književnosti, veoma je široko i raznoliko. Ono što nas obojicu na neki način zbližava, jesu neka zajednička interesovanja. Bilo da se radi o periodu kojim se ja angažovano i već dugo bavim, onim koju zovemo istorijska avangarda (nekad je bio ustaljen pojam moderna), i o kome je reč i u ovoj mojoj nagrađenoj knjizi „Zenitodadaizam u srpskoj književnosti“, bilo o periodu poratne naše književnosti. Neki pisci o kojima Nikolaj piše, bili su i u fokusu mojih istraživanja: Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Dušan Matić, Moni de Buli, Marko Ristić, Krleža, Momčilo Nastasijević, Vinaver, kad govorimo o prvom spomenutom periodu. Iz onog novijeg izdvajam Vaska Popu, Miodraga Pavlovića, Živojina Pavlovića. Od stranih tu su Rable, Žerar de Nerval, Tristan Cara, Apoliner, Sandrar, između ostalih. Osim ovih pisaca ono što me je lično dirnulo jeste i Timčenkovo bavljenje delom nekih od mojih omiljenih profesora sa Katedre za Opštu književnost Filološkog fakulteta, koju sam pohađao. To su Nikola Milošević, o kome je on napisao nadahnutu knjigu, objavljenu kao i većina njegovih knjiga, posthumno 2009. godine, zahvaljujući predanom radu Zadužbine, Melanholija i hermeneutika; zatim Svetozaru Petroviću i, konačno, Zoranu Gavriloviću. O pojedinima od njih sam i sam pisao, jer su ostavili dubok trag u mom razvijanju u književnog poslenika.“

Todorović dodaje i da se odavno uverio da u životu postoje i neke nevidljive, neobjašnjive i, često, nepojamce sile, koje uređuju odnose živih i mrtvih ljudi.

„Znači, ja sam prvi put u Leskovcu, nedavno sam se upoznao sa delom Nikolaja Timčenka, dobio nagradu koja je po njemu nazvana. I, kako stvari, stoje, nas dvojicu su upravo takve sile povezivale, povezale i mislim da će nas i dalje povezivati! Kako je jedna moja prijateljica na vest o dodeljenoj nagradi rekla: „Sad si i opoveljeni disident“! misleći naravno na Timčenkovu sudbinu skrajnutog i odstranjenog pisca i kulturnog poslenika, i na moje angažovanje na tumačenju srpske književnosti, polemičko i beskompromisno, koje nije ostalo bez posledica po mene. I tu dolazimo do još jedne tajne veze između nas dvojice: ja sam se u svom delu, od ranih radova objavljivanih u „Studentu“ početkom osamdesetih, još kao student, pa sve do poslednjih objavljenih tekstova i knjiga, bavio zabranjenim voćem, marginom i marginalcima. Mislim naravno na umetnike: pisce, slikare, filmske stvaraoce, muzičare. Poslednjih godina jedan od onih fenomena koji me opsedaju jeste nepregledna oblasti popularne kulture, razgraničenje tzv. „visoke umetnosti“ i trivijalnog, šunda i kiča. Počeo sam da pišem o stripu, koga obožavam od malih nogu, filmu, muzici, i brojnim drugim manifestacijama pop kulture. Ali neodoljiva privlačnost, meni, onih pisaca, koje su život, sudbina, vlast, poltroni i sluge vlasti, moram tako reći, unakazili, unazadili, uništili, teško je objašnjiva. Kao mali, kad smo se igrali kauboja i Indijanaca, ja sam uvek želeo da budem Indijanac! Instinktivno, uvek sam bio na strani slabijih i potlačenih. Nepravda me i danas izjeda i teško je prihvatam, ne mirim se s njom. Takav je bio i Nikolaj Timčenko. Takvi ljudi, kičmenjaci, za razliku od beskičmenjaka, nesavitljivi, često stradaju, jer oni prvi žele da ih vide slomljene. I oni ih polome, bar naizgled: ubiju Boga u njima, oduzmu im građanska prava, imovinu, atakuju na njihovu čast i čast njihovih bližnjih, hapse a ponekad, nažalost, i ubiju. Ne mora to biti ubistvo pred streljačkim strojem. Ono može biti dugotrajno i polako, mučno i mučko: izgladnjivanjem, maltretiranjem, hapšenjem, denunciranjem ili, jednostavno, progonom iz zemlje. Timčenko nije bio prognan iz zemlje, ali je bio skrajnut i ostavljen u svom Leskovcu, u pokušaju da se njegov glas priguši, njegova reč izbriše, njegova misao amputira iz srpske kulture. Na taj način su ubijani Dragan Aleksić, Ljubomir Micić, Anuška Micić, Branko Ve Poljanski, Boško Tokin, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Raka Drainac i brojni drugi o kojima ja pišem, želeći tako da ispravim nepravdu koja im je za života, a nažapost, i posle smrti učinjena. Jer i mrtvima, trebalo im je suditi, trebalo ih je okriviti, zabraniti, poništiti. I kao što nisu uspeli s njima, nisu uspeli ni sa Nikolajem Timčenkom. Njegova zvezda tiho i uporno pulsira na književnom nebu Srbije.“

„DANI NIKOLAJA TIMČENKA“

Tokom ove manifestacije predstavljeno je i više knjiga. Zadužbina „Nikolaj Timčenko se i dalje trudi da svake godine objavi knjigu iz Timčenkove zaoštavtine, pa je tako ovaj put predstavljena knjiga „Vremena i radnje“, koju je priredio Jovan Pejčić, koji je i govorio o knjizi uz Milivoja Nenina i Nataliju Ludoški. Bilo je govora i o „Orfejskom zaveštanju“ (eseji i poeziji srpske moderne) Predraga Petrovića, kao i knjizi Dragana Radovića koju je priredio Vladimir Mičić „Krug i kraj“ (eseji, studije, prikazi, osvrti). Gost Zadužbine bila je Narodna biblioteka „Jefimija“ iz Trstenika, a održan je i okrugli sto na temu „Izdavaštvo biblioteka i srodnih ustanova“. (kraj) IS/LJS

I ovo Vam može biti interesantno

Nastavak na JUGpress.com...