Izvor: KMnovine.com, 04.Dec.2015, 22:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Mesto ćirilice u današnjoj srpskoj književnosti - I deo

Ovim radom želi se ukazati na sledeće: da je srpska književnost pre dolaska na vlast komunista bila gotovo 100% ćirilička; da je danas ćirilica sirotica u srpskoj književnosti jer je ona polatiničena više od 70%, s trendom gotovo potpunog iščeznuća ćirilice.




Da je zamena srpske ćirilice hrvatskom latinicom planirana Novosadskim književnim dogovorom iz 1954. godine, a sprovedena je u organizaciji Matice srpske; da je Matica srpska >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << potpisala smrtnu presudu ćirilici odrednicom u svom pravopisu iz 2010. godine da je i latinica standardno pismo srpskog jezika; da gotovo uopšte nema javnog otpora latinizaciji srpske književnosti, nego se potreba za uvođenjem standarda imanja dva pisma u srpskom jeziku pravda upravo time što je ta književnost latinizovana, pa je zato i latinica srpsko pismo; da nema otpora književnika latinizaciji Srba, nego su oni s negovanjem dva izgovora i dva pisma prepreka kulturnoj integraciji srpskog naroda sa obe strane Drine; da su nosioci latinizacije državna vlast i univerzitetski profesori koje država plaća za latiničenje Srba, a koji deluju kroz prosvetu i nacionalne institucije: Srpsku akademiju nauka i umetnosti, Akademiju nauka i umetnosti Republike Srpske i Srpsko kulturno i umjetničko društvo Prosvjeta, a koje su nacionalne samo po imenu.
Književnost pravoslavnih Srba bila je samo ćirilička od njihovog opismenjavanja do stvaranja Jugoslavije Sva književnost pravoslavnih Srba od njihovog opismenjavanja do pojave Jugoslvije, u kojoj su živeli u zajedničkoj državi sa Hrvatima, bila je ćirilička. O tome je napisao studiju Vasilije Kleftakis, koja je objavljena na sajtu NSPM. Analizirao je srpsko izdavaštvo u poslednjih stotinu godina i izveo sledeća dva glavna zaključka: prvo, do dolaska na vlast komunista, ćirilica je suvereno vladala u srpskoj kulturi, gotovo u stopostotnom obimu, i drugo, trend zamenjivanja ćirilice latinicom je takav za će Srbi za koju deceniju biti potpuno polatiničen narod. Vasilije Kleftakis je doktor medicinskih nauka koji živi u Holandiji, a ne lingvista, filolog ili književnik. Jezička struka o tome neće pisati, jer je ona, zloupotrebljavajući autoritet srpskih nacionalnih institucija, upravo preko njih sprovela latinizaciju Srba. Na tom putu brisanja svega srpskog Matica srpska je stigla dotle da ima Odeljenje za jezik i književnost, a ne Odeljenje za srpski jezik i književnost. Neobavešteni narod veruje da, dok on ore, kopa i radi u fabrikama, imaju neki koji su školovani o državnom trošku, titulisani i plaćeni da brinu o srpskom nacionalnom interesu. Ali oni su zloupotrebili svoj položaj i bave se srpskohrvatskim umesto srpskim jezikom. U nebrizi za srpsko otišli su toliko daleko da nijedan predsednik SANU, ni u Jugoslaviji ni danas u Srbiji, nije javno progovorio o zatiranju ćirilice, a kamoli da je državnu vlast stavio pred svršen čin javnim predlaganjem šta ona treba da učini da bi srpsko hiljadugodišnje nacionalno pismo bilo vraćeno Srbima. Čak su javno predlagali da se SANU preimenuje u ANU. Ovo drugo ime bi uistinu bilo prikladnije, jer SANU radi rečnik srpskohrvatskog umesto srpskog jezika.

O tome da je književnost Srba, bila ćirilička od samog njihovog opismenjavanja današnji univerzitetski profesori jezičke struke ne uče studente, kako se ne bi postavljalo pitanje njihove odgovornosti za slom ćirilice u vreme komunizma, kad su oni stekli titule i privilegije upravo na latiničenju Srba. Pokazaćemo to na primeru shvatanja značaja ćirilice za srpsku kulturu prof. dr Laze M. Kostića, na jednoj strani, i grupe profesora na čelu sa Petrom Milosavljevićem koja je osnovala Pokret za vraćanje srbistike, s druge strane.


   
dr Lazo M. Kostić    
Prof. dr Lazo M. Kostić izbegao je na zapad pred komunistima i živeo u bedi. Čekao je na priloge srpske sirotinje iz Amerike od po desetak dolara, da bi mogao da kupi papir i da napiše ono što srpski profesori u komunizmu neće napisati. Jednu od svojih knjiga je posvetio majci iz zahvalnosti „što ga je rodila Srbinom“.

Između ostalog, pisao je i o tome da su Hrvati prisvojili srpski jezik. To se u srpskim zemljama moglo objaviti tek posle pada komunizma i Jugoslavije. Pokret za vraćanje srbistike zastupa upravo tu tezu, a sam prof. dr Petar Milosavljević je napisao u svojoj knjizi Jugoslovenska ideja i srpska misao da je L. M. Kostić najveći srpski pisac u emigraciji.

L. M. Kostić je ćirilici pridavao prvorazredan značaj, odlučujući za opstanak srpskog imena, upravo zato što je svo stvaralaštvo pravoslavnih Srba bilo ćiriličko. Tako je u svojoj knjizi Ćirilica i srpstvo – o srpskom jeziku – Vuk i Nemci ("Dobrica knjiga", Novi Sad 1999) naveo 76 primera da su se Srbi prepoznavali po tom pismu i da su ih po njemu prepoznavali stranci. Evo nekih njegovih misli o ćirilici (preuzeto iz knjige Dragoljuba Zbiljića Srpski jezik pod okupacijom latinice, "Ćirilica", Novi Sad):
*

Istina, današnja slavistika smatra da je kod Slovena pre ćirilice bila u upotrebi glagoljica. To još nije sigurno dokazano i mnogi veoma ugledni slavisti i dalje tvrde da je ćirilica prvo slovensko pismo.
*

Ćirilica je nastala pre odvajanja Istočne crkve od Zapadne, ćirilica je nastala davno pre Svetog Save i pre naše autokefalne srpske crkve. Ćirilica je nastala kad među Srbima teško da je uopšte bilo pismenih ljudi. Ćirilica je nastala pre i jednog jedinog srpskog kulturnog spomenika.

Sva naša pismenost i sva naša kultura u njoj je izražena. Mi nemamo u celoj svetskoj kulturnoj istoriji ništa pre nje, kao što nemamo ni ma šta van nje. Naša vidna kultura s njom započinje, ona se u kulturi ogleda.
*

Sa pojavom ćirilice su Srbi kulturno nastali, sa njenim odricanjem oni bi kulturno nestali, prestali bi da egzistiraju kao samostalna nacija, samostalan kulturni individualitet.

**

Predvodnik Pokreta za obnovu srbistike prof. dr Petar Milosavljević, koji je odao priznanje L. M. Kostiću - prihvatio je njegovu tezu da su Hrvati prisvojili srpski jezik, ali je potpuno prećutao njegov stav o ćirilici. Drukčije nije ni mogao jer je pisanjem na sajtu "Vidovdan" dokazivao da je i latinica srpska time što je on decenijama bio urednik časopisa „Polja“ u Novom Sadu, latiničkog tokom celog svog trajanja. Umesto da makar ne spominje tu činjenicu, jer ona svedoči da je bila lažna standardizovana ravnopravnost pisama u Jugoslaviji, on iz nje izvodi ovakav zaključak: ako se on oseća Srbinom, a tolike godine je bio urednik latiničkog časopisa, stavljajući se tako na stranu latinice, onda mora da je i ona srpska.



A da bi opravdao svoj latinički staž u srpskoj prosveti, nauci i kulturi, odnosno latiničenje srpske književnosti, prvenstveno naopakim učenjem studenata budućih književnika, pribegao je širenju neistine da je Vuk Karadžić autor i ove latinice, što znači da je ona srpska i po tom osnovu, a ne samo po tome što je njegov časopis „Polja“ bio isključivo latinički. Dokaz za to mu je bila činjenica da su u Vukovom bukvaru kao srpska pisma pokazane jedna pored druge i ćirilica i latinica. Srećom, pored toliko profesora i književnika našao se jedan inženjer Vladislav Grujić koji je otkrio neistinitost navedenog stava P. Milosavljevića. Naime, Milosavljević se pozivao na reprint izdanje Vukovog rečnika, a Grujić je otkrio da je on falsifikovan tako što mu je dodat jedan list kojeg nema u originalu. Tako se u traženju „naučne“ podloge za pravdanje latiničenja Srba i njihove književnosti poseglo čak i za komunističkim falsifikatom.

Čak je na strani latinice i rusista, prof. dr Radmilo Marojević, koji je izveo ovakav zaključak: pošto Hrvati govore srpskim jezikom, onda je i latinica kojom se služe pismo srpskog jezika. Odnosno, čiji je jezik njegovo je i pismo koje se koristi u njemu.

Treći uglednik iz Pokreta za vraćanje srbistike prof. dr Miloš Kovačević je izveo ovakav zaključak: latinica jeste pismo srpskog jezika (jer nju koriste Hrvati u prisvojenom srpskom jeziku), ali nije srpsko pismo. Valjda je srpsko onda kad ga u srpskom jeziku koriste Srbi u srpskim zemljama kad govore srpski jezik. Čak je i napisao knjižicu Srpski jezik i srpski jezici u kojoj su i četiri aksioma, a četvrti je da srpski jezik ima dva pisma. U principu je sve navedeno tačno, ali je štetno po ćirilicu. Jer, narod koji jedva preživljava, ne razume te Kovačevićeve lingvističke finese. Čim on čuje da srpski jezik ima dva pisma, odmah otpisuje ćirilicu kao suvišnu ili u najmanju ruku odustaje od stava da je ćirilica jedino srpsko pismo. Jer, komunistički sistem je, a i ovaj „demokratski“, učinio da narod ne sazna ključnu činjenicu – nije hrvatska latinica, koju je verovatno sastavio Nemac Ljudevit Gaj tek u 19. veku, nadvladala hiljadugodišnju srpsku ćirilicu zbog nekog njenog nedostatka, nego zato što je državna vlast to planirala i usmeravala, s namerom da ćirilica bude potpuno zamenjena hrvatskom latinicom. Pri tome je vršeno svakakvo nasilje nad ćirilicom, pa i povlačenje dekretom iz upotrebe ćiriličkih pisaćih mašina iz državnih institucija i ustanova, prestanak proizvodnje takvih mašina i drugo. 


Piše: Nemanja Vidić



Izvor: Suština poetike    :: © 2014 - 2015 ::    Molimo za navođenje izvora

Nastavak na KMnovine.com...