Izvor: juGmedia, 06.Sep.2015, 10:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MALENA
Kada vičem, nemam osećaj da radim nešto loše, iako, nije ni to najgora stvar od mene. Ipak, za nju najlakše nađem opravdanje. Često mislim da sam u pravu, i kada nisam, setim se onih što biju, pa mi bude lakše. Dođu mi kao neka ulaznica za raj, nećemo valjda svi u pakao?
A kada se malo odaljim od svega, i posmatram sa strane, nije mi baš svejedno, jer, pamet samo ne daje, ona i opterećuje. Natera me da shvatim kako je uvreda jača od svakog fizičkog bola. Ožiljci ostaju >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << trajni, nisu to ni masnice, ni prelomi, te emocije trajno menjaju oblik dusi. Kidaju je stalno. Nije to kao kada udaris nekoga, reči su motka sa dva kraja, lupam i sebe i druge. Postanem konfuzan, ne znam šta me je snašlo, pa teram tako u nedogled.
Virne tu i životinja iz mene, rekli bi poklonici darvinizma, sve se poklapa. Ali, nije baš tako. U inat njima, u inat evoluciji, javi se i pokajanje. Jave se i suze, jer samo one mogu da umiju dusu, da je operu od svih govana koja sam godinama taložio. A to nije jedino ćemu služe, ruše i oreol oko glave, što sam ga sebi postavio. Nisam više svetac. Spuste me na zemlju.
Trudim se da budem bolji. Stalno pomeram granicu. Guram je pomalo, ali ona je ogromna. Skoro uvek kada sam pri kraju, deo na pocetku se vec vratio. Nisam obeshrabren, vidim li milimetar napretka, guram i dalje.
Opet, ne živim lose. Rekao bih čak i odlično. Kao da imam neku silu uz sebe, silu koja vraća tas na moju stranu. I šta god ja loše uradio, kolika god se trudio da upropastim stvari, kada treba meni da se vrati, nešto me ne da. Nešto malo, što manje viče i više plače. Tu je pored mene, stalno.
