Izvor: juGmedia, 06.Feb.2015, 12:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljudi smo, pre svega!
Ljudi smo. Nismo oni koje treba žaliti.. Mi nismo hendikepirani i ne tražimo ničije sažaljenje. Ljudi smo, roditelji teško obolele dece i dece ometene u razvoju.
Veliki broj nas je radno sposoban i radi smo da privređujemo i budemo korisni, kako nama lično, tako i društvu čiji smo integralni deo. Ali to svoje pravo ne možemo da koristimo i ostvarujemo zbog prirode bolesti naše dece.
Dvadesetčetvročasovna pažnja koju usmeravamo ka deci nam ne daje mnogo prostora >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << za bavljenjem zanimanjima za koja smo stručno osposobljavani. U našim radnim knjižicama i biografijama (u velikoj većini slučajeva) nema radnog staža, socijalno i zdravstveno osiguranje ostvarujemo kao nezaposlena lica.
Prinadležnosti koje od države primamo na osnovu stepena invaliditeta naše dece (tuđa pomoć i nega) su ponižavajuće mali i jedva dovoljni ili nedovoljni za preko potrebne skupe lekove, pomagala, terapije i neophodne tretmane za funkcionisanje naše dece.
Nismo oni koji će sutra „osvanuti“ sa transparentima pred zgradom Vlade, a rado bismo. Previše je razloga za to. Nismo, jer nemamo kome da poverimo na staranje našu decu, da bi se izborili za ostvarenje njihovih prava. I svesni smo toga.
Istovremeno i paralelno sa tim država sve čini da podrži hraniteljske porodice. One ljude koji imaju dovoljno hrabrosti i ljudske širine da se uhvate u koštac sa problemom od kojeg većina sveta okreće glavu.
Da usvoje dete ometeno u razvoju i brinu se o njima, uz pomoć i podršku države. Za ovo što čine hraniteljske porodice dobijaju novčanu nadoknadu, platu, uplaćuje im se penzijsko i zdravstveno osiguranje i ostvaruju pravo na tuđu negu i pomoć. Sve ono čega smo mi, roditelji hendikepirane i dece ometene u razvoju uskraćeni. Brigu o našoj deci država „hraniteljima“ tretira kao posao.
Dok smo mi, biološki roditelji, diskiminisani i onemogućeni da ostvarimo pravo na rad, radni staž i samim tim penziju jednog dana.
Mnogi nisu u stanju da finansijski izdrže prevelike troškove života i lečenja i primorani su da svoju decu predaju na brigu institucijama sistema i kasnije na usvajanje u hraniteljske porodice. Paradoksalna je situacija da do momenta usvajanja, dok su u svojim biološkim porodicama nema sredstava za našu decu, a da se sredstva volšebno pojavljuju kada brigu o njima preuzmu hraniteljske porodice. Ne tražimo milost, ne molimo i nismo oni koje treba žaliti!
Ljudi smo, pre svega. Obični ljudi, koji žive svoje živote i žele da olakšaju živote svojih najmilijih, da ih i oni žive dostojno čoveka. Naša životna misija je da im to omogućimo, a na institucijama sistema da nas tretira jednako kao i one kojima danas pomaže u tome.
Do zaista budemo jednaki, podrška zakonu „Roditelj – Hranitelj“ #podrži i Ti!
(Slobodan Jovanović)
