Izvor: JužneVesti.com, 10.Jan.2016, 17:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kritičari i kritizeri
Našom javnom, pre svega, političkom scenom mahom dominiraju izjave kojima se sumnjiče, optužuju ili osuđuju postupci političkih oponenata, ili se, pak, diskvalifikuju, diskredituju, etiketiraju ili pozivaju na društvenu osudu protagonisti suprotnih političkih ideja.
Taj galimatijas javno izgovorenih reči praćen je ljutnjom, besom, strahom ili drugim negativno obojenim emocijama onih koji učestvuju u brutalnom verbalnom, neverbalnom, a nekada i fizičkom sukobu. S druge >> Pročitaj celu vest na sajtu JužneVesti.com << strane stoje potencijalni glasači, kao publika koja bi trebalo da iskaže svoje preferencije ka određenom političkom programu na narednim izborima.
Kada pristojan čovek pogleda sa strane, jasno je da domaća politička arena liči na jedan surovi rijaliti šou koji bi trebalo da se prikazuje u kasnim večernjim časovima ili na posebnom kanalu sa višom cenom pretplate.
U političkom kontekstu sukob najčešće ima instrumentalnu ulogu. Sukobom politički protivnici nastoje da pridobiju što je moguće više glasača. Ekonomski rečeno, oni žele da maksimizuju glasove, kao što vlasnik preduzeća nastoji da maksimizuje profit ili potrošač korisnost u potrošnji.
Želja za maksimizacijom glasova nije sporna. Nije sporno ni korišćenje oštrijih metoda radi ostvarenja tog cilja. Ali kada se koriste laži, obmane, ucene, pretnje ili drugi makijavelistički metodi, onda se pristojnom čoveku upali lampica upozorenja da dobro razmisli da li uopšte da podrži neku od ponuđenih političkih opcija. To pitanje naročito dobija na značaju ako se uzme u obzir činjenica da je od ponovnog uvođenja višestranačja u Srbiji prošlo više od dve decenije i da su nosioci tražnje za odgovarajućim programom (barem ovi pristojni o kojima pišem) na domaćem političkom tržištu sazreli, odnosno akumulirali određeno znanje i iskustvo.
Dakle, i političko tržište, sa svojim nosiocima ponude (političarima) i tražnje (glasačima), razvija se kao i svako drugo tržište.
U sučeljavanju političkih konkurenata, koje ponekad eskalira u ozbiljnije oblike sukoba, sofisticirano i perfidno koristi se kritizerstvo. Zadržimo se na ovom pojmu. U Klajnovom i Šipkinom Velikom rečniku stranih reči i izraza pod kritizerstvom podrazumeva se zlonamerno, nekonstruktivno kritikovanje, prigovaranje, dok kritika ima pozitivnu konotaciju, budući da označava ocenjivanje, analizu, prosuđivanje o nekom delu ili postupku.
Pojam kritike ne sadrži zlu nameru subjekta kritike – to je bitna razlika u odnosu na onog koji manipulativno koristi kritiku zarad drugih ciljeva, tzv. kritizera. Upravo kritizeri najčešće izgovaraju goreopisane otrovne reči koje kontaminiraju javni prostor, a takvih ima i u vlasti i opoziciji.
E sad, uloga opozicije u demokratskom društvu ogleda se upravo u tome – da kritikuje, ne da kritizira. Međutim, većina naših opozicionih stranaka, onih koje nude drugačiji politički program u odnosu na vlast, i kojim bi trebalo da zadrže stare i pridobiju nove glasače, ne stoji baš najbolje u biračkom telu, tačnije, na ivici je cenzusa – te magične crte koja, ako se pređe, omogućava celokupnoj političkoj mašineriji (uključujući i interesne grupe koje finansiraju istu) da mirno živi naredne četiri godine (ako miran život ne prekinu vanredni izbori ili neka viša sila).
Zbog čega je naša opozicija u takvoj nezavidnoj poziciji? Ili da okrenemo pitanje, zbog čega jedna politička grupacija na vlasti uživa više od 50 odsto poverenja glasača?
Naravno da postoje brojni razlozi, čiju relativnu snagu je potrebno odmeriti istraživanjem, ali jedan jasno uočljiv razlog leži, između ostalog, i u kritizerstvu naših opozicionih prvaka. Ovo kritizerstvo imalo je donekle opravdanja u poslednjoj deceniji 20. veka, kada je dominirala crno-bela slika političkog života u Srbiji, ali danas, u izmenjenim unutrašnjim i spoljašnjim okolnostima, kada su i preferencije, naročito obrazovanijeg glasačkog sloja, postale sofisticiranije, postaje kontraproduktivno.
Zato, ako žele da produkuju veći broj glasova, naše političke opozicione elite trebalo bi da usmere oštricu kritike na konkretne postupke, radnje ili izjave nosilaca vlasti.
Činjenica je da je za ostvarenje tog cilja njima potreban veći medijski prostor, koji očito nije ravnomerno raspoređen između vlasti i opozicije. Eto, pitanje medijskih sloboda može i treba da bude predmet oštre kritike.
Sve u svemu, kredibilna opozicija više je nego potrebna u jednom demokratskom društvu. Ukoliko žele da pošalju verodostojne signale potencijalnim glasačima, opozicioni lideri trebalo bi temeljito da otpočnu sa ponovnom izgradnjom političke reputacije. Nažalost (po njih), to nije lako, jer jednom urušeno ili poljuljano poverenje teško se vraća.
No, svakako nije nemoguće, ali za to su potrebne nove ideje i novi (nekompromitovani) ljudi! Inteligencija, pa i politička, upravo se meri sposobnošću snalaženja u novim društvenim okolnostima.
U suprotnom, selektivna funkcija (političkog) tržišta dovešće do daljeg urušavanja i nestanka pojedinih opozicionih stranaka i pojave novih. Kad smo već kod novih stranaka, kandidujem naziv jedne sa dobrim izgledima na uspeh – Pristojna stranka Srbije (PSS).
