Izvor: JužneVesti.com, 14.Feb.2019, 08:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ključ je u (ne)slobodi
Kampanja “Budućnost Srbije” predsednika Aleksandra Vučića, koja je protekle nedelje krenula iz Aleksinca i Pčinjskog okruga, u svojoj osnovi ima ekonomski aspekt. Da budem potpuno banalan - najavljuje se bolja ekonomska budućnost.
I koliko god to bilo predstavljano kao promocija dosadašnjeg rada predsednika i aktuelne vlasti, jasno je da je to u suštini stranačka kampanja. Ona treba da odgovori na nezadovoljstvo građana koje se već mesecima iskazuje na protestima, >> Pročitaj celu vest na sajtu JužneVesti.com << iz vikenda u vikend sve masovnijim, a koji osvajaju neke nove gradove i opštine.
Da je to tako pokazuju logistika i organizacija ovih Vučićevih kampanja i novac uložen u sve to. Dovoljno je pogledati kakva je oprema instalirana samo za polaganje kamena temeljca za stanove za bezbednjake u Nišu i Vranju, pa da nam bude jasno da je naša budućnost zapravo ista kao i naša sadašnjost - pod svetlima reflektora i u televizoru.
Reflektori, monitori, mikrofoni, ozvučenja, video-bim - sve to za jedan kamen temeljac; foto: Vanja Keser
Ali koliko god opština, trgova, poludržavnih fabrika, menzi, dragstora i motela Vučić obišao, koliko god radnih mesta, puteva, fabrika i minimalaca obećao, to neće zaustaviti proteste.
Dosadašnju ekonomsku politiku SNS-a on, a posebno njegovi botovi uživo i na internetu, predstavljaju kao preporod Srbije, pa zato, kako kažu, nema mesta nezadovoljstvu. Realna slika je drugačija - i dalje su ljudi bez posla, i dalje ima otpuštanja u najgorim godinama da se bez posla ostane, i dalje se u stranim fabrikama radi za skoro isti novac kao i 2012. godine, i dalje je puno problema sa pravima radnika, i dalje je prosečna potrošačka korpa mnogo skuplja od prosečne plate.
Ipak, nisu ljudi na ulicama samo zbog ekonomske situacije. To jeste razlog za mnoge, ali svi oni šetaju zbog jedne stvari - nedostatka slobode. Hodaju, jer žive u zarobljenoj državi. Ključ je u (ne)slobodi.
Posle skoro sedam godina ove vlasti, mnogi su shvatili da je sloboda govora ovde baš skupa, da se slobodni mediji guše i da svako ko se usudi da kritikuje vlast, obavezno snosi posledice. Da stvar bude gora, samo od njega zavisi kako će se sa tim posledicama izboriti, jer više nema ni slobodne institucije koja može da ga zaštiti. Sve postoji samo fiktivno i radi “na gurku” - ako se stvori kritična masa koja će podržati nekog ili nešto, onda se možda nešto i dobije. U suprotnom, poraz je neminovan. To je sada jasno i vrapcima na grani.
Sa druge strane, osećaju neslobode doprinosi i razgranata korupcija na svim nivoima - od lekara i direktora bolnica, do nekih stranačkih funkcionera na lokalu čije majke trguju radnim mestima u javnom sektoru. Da stvar bude gora, ta korupcija retko kad biva procesuirana, jer se hapšenja korumpiranih uglavnom završe pompezno i bez jasnog epiloga. Odugovlače se procesi i zastarevaju ili se kazne obesmišljavaju.
Neslobodu građani osećaju i kada čitaju u novinama ili prisustvuju mafijaškim likvidacijama i pucnjavama u centru grada. Teskobu osećaju kada ispraćaju decu u inostranstvo, kada im kod lekara kažu da moraju sami da kupuju i osnovne lekove ili kada im policajci kažu “pusti ga, nemaš ti ta leđa”. Muka im je kada im polupismeni funkcioneri sa kupljenim diplomama koje im oni plaćaju, zavaljeni u službene “škode” mašu kroz zatamnjena stakla ili ne koče na naplatnim rampama. Društvo je polarizovano u svim sferama. Postoje privilegovani, uglavnom naprednjački kadrovi, i građani koji od njih zavise i bez njih ne mogu da rešavaju osnovne životne probleme, a kamoli da dođu do posla. Sve je više “nedodirljivih” direktora, poslanika, političara, policajaca…
I zvanični podaci Freedom house-a od prošle nedelje, organizacije koja se bavi stanjem sloboda u državama širom sveta, pokazuju da je Srbija "delimično slobodna zemlja" i da je nakon 15 godina izgubila status "potpuno slobodne".
Suština je da se ekonomska slika od 2012. nije puno promenila, ali se zato puno napredovalo u gušenju slobode na svim nivoima i uništavanju građanina kao takvog. Radilo se i radi se na stvaranju podanika.
Ovo potvrđuje i sama kampanja “Budućnost Srbije”, gde autobusi voze “simpatizere” Vučićeve politike od mesta do mesta. Mnogi, opet mimo svoje volje, moraju da prevaljuju kilometre kako bi aplaudirali i vikali “bravo” za stvari u koje, kako se videlo tokom vikenda u Pančevu i Kovinu kada je organizacija kampanje zakazala, ni sami ne veruju.
Baš to je i isteralo Vučića, premijerku i ministre iz kabineta i fotelja na trgove. Počelo je oslobađanje građana, a to može da ima negativne posledice po naprednjačku politiku. I oni su toga svesni.
To, ipak, ne treba nikoga da čudi, jer je još starogrčki državnik Perikle govorio da “tajna slobode počiva u hrabrosti” i to treba da znaju svi građani, ali i Vučić i svi koji dolaze posle njega.
