Izvor: KMnovine.com, 02.Feb.2015, 02:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako su Arnauti ognjem i mačem istrebili srpski narod…
(Odlomci iz poglavlja „Srpski seljak“, iz knjige „Od gospodina do seljaka“ Adama Pribićevića )*
…
Nisam nikad bio šovinista, pa ni sad, kada kažem da je srpski seljak, kraj svih svojih nedostataka, dragocenost, izuzetne vrednosti, čovek s kojim se malo seljaka može isporediti.
…
Kroz nekolike stotine godina, srpski seljak bio je nosilac narodne i državne misli, njen stegonoša. Jedinstven primer u istoriji >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << sveta, jer su tu ulogu svuda vršili viši redovi.
…
Mi još nemamo svoje narodne istorije. Uglavnom, imamo samo građu za istoriju, pa i to još nepotpunu. Zato se kod nas malo zna koliko je naše seljaštvo dizalo buna i prolilo krvi, braneći svoju veru od nasrtaja moćne katoličke crkve i uspelo u odbrani, dok su mnogi u drugim delovima Evrope sličnim nasrtajima podlegli, a da o odbrani od islamiziranja i ne govorimo.
…
Mi danas, ne razumevajući, čitamo kako su naši seljački glavari iz Hercegovine, Raške i Crne Gore vodili pregovore sa predstavnicima Zapada o oslobođenju Balkana, sa kraja XVI i početkom XVII veka, kada je Turska carevina još bila u velikoj snazi, dopirući do blizu Beča. Njihov duhovni obzor i njihova smelost doista zadivljuju. Gde su još u Evropi bavili se seljaci s takvim poslovima. Gde su imali seljaci tako širok vidik oko sebe i tako dalek pogled u budućnost?
…
Izuzevši Švajcarsku, ovo je jedini primer u istoriji Evrope da seljaci stvaraju državu, a jedini uopšte, da joj daju za prva dva vladara seljake, od kojih su obojica bili još i nepismeni…
Pravda i sloboda behu ideal sviju naroda. Razlika je među njima u tom s koliko su se snage i energije za taj ideal zalagali, koliko su dinamike za ostvarenje toga ideala unosili i koliko su ga široko postavljali, samo za se ili i za druge. I u tom je srpski seljak bio ispred sviju oko sebe, jer se nikad nije ogrešio o pravdu i slobodu prema drugima, koliko su ti drugi prema njemu. Kad je bio na vrhuncu sreće, nije izgubio ravnoteže ni svetio stare nepravde. Istaknućemo samo dva-tri primera.
Kako su Arnauti ognjem i mačem potrebili srpski narod iz jezgra srpskih zemalja po Metohiji, Drenici i Kosovu, gde Arnauta nije bilo ni za lek, trebeći ga sve do 1912. godine, poznato nam je. U jednom zapisu zabeležio je srpski letopisac još 1574. god. ove reči:
„Veliki zulum bijaše togda od Arnauta, osobito od Mahmud Begovića u Peći, u Skadar od Ivanbegovića, poturčeni Bušatlije, u Prizren Sinanpašića Rotulovića, u Đakovo od Elasupašića; 2000 hristijane okolo ovi varoši isjekoše…“
Tako se to nizalo kroz vekove i u celim krajevima ugasila se srpska sveća. Jesu li Srbi to vratili?
U Hrvatskoj srpski narod bio je kinjen kroz vekove, nasrtano mu na veru, tako da se nekad u Tursku vraćao, iako je i za sebe i za Hrvatsku na granici stalno krv lio i skupo plaćao zemlju na koju se naselio. Koliko je samo blata, uvreda na srpski narod od početka starčevićanskog pokreta pa do juče, sručeno: Svrbež, Klatež, Cigani, Vlasi, Martolozi, Vizantinci, itd. Nijedan kulturan čovek ne bi deseti deo takvih prostota izbljuvao na poslednju životinju, a ovo su činili srpskom narodu ljudi koji su se gordili svojom hiljadugodišnjom kulturom prema srpskoj nekulturi. Kad su Srbi ijedan narod na svetu, i onaj koji ih je na kolje naticao, ovolikim blatom zasuli? Isporedite s ovim lepu, punu viteštva, blagorodstva, pesmu kralja Nikole: Turčinu.
Pa kakve su Srbi nepravde u Hrvatskoj trpeli? U Zagrebu nije smelo biti ni jedne firme ćirilicom. 1914. god. kad je bila na vlasti još Hrvatsko-srpska koalicija, bilo je uz Zemaljsku vladu činovnika: banskih savetnika, odsečnih savetnika, vladinih tajnika i perovođa 74, a od toga samo 4 Srbina, i to na nižem položaju, mesto 24.
1908 – 1910. god. od 54 Srbina, optužena u veleizdajničkoj parnici, behu samo 2 krivi i njih je teretio samo Đorđe Nastić. A 600 Hrvata svedoka svedočili su pod zakletvom protiv 52 nevina Srbina laži, zbog kojih su ih mogli popeti na vešala. A posle oslobođenja ni jednom od ovih zločinaca nije pala vlas sa glave. Čak su i sudije, koji su svesno osudili nevine ljude, vukli u miru svoje penzije.
Kakva su zločinstva vršili za I svetskog rata muslimanski šuckori izneo je u bečkom Parlamentu hrvatski poslanik Ante Tresić Pavičić. Ko je od njih izgubio glavu?
Zverstva Madžara i Hrvata vojnika u Mačvi 1914. nadmašena su samo ustaškim zverstvima u ovom ratu. Koga su Srbi ubili, a gde tek mučili 1918. u Hrvatskoj, u Vojvodini?
…
U svojoj sreći, srpski seljak je zaboravljao na sve nepravde i zločinstva. A to je baš odlika istinskog blagorodstva i viteštva duha. Baš ovo unutrašnje proživljavanje sreće, kad u srećnom čoveku zanemi svako ružno osećanje, kada na sve zaboravlja i sve oprašta. A kako su se odužili hiljadugodišnji kulturtregeri Madžari i Hrvati od 1941. na dalje?
…
Do revizije vrednosti našega sela i seljaka, njegove uloge u našem životu mora doći što pre, već zbog održanja golog opstanka našega naroda.
Mesto koje je naš narod pokrio na zemaljskoj kruglji, na velikom putu koji veže Evropu sa Azijom, na sudarištu zapadne i istočne uljuđenosti izlaže nas ogromnim opasnostima. Taj položaj bio je uzrok svima našim tragedijama u prošlosti…
Da uspešno branimo to mesto, mi bismo morali biti daleko brojniji, no što smo…
Očajnički je lakoumno verovati da tanak red gornjeg sloja može sam rešiti zadatke koje nam nameće naš položaj u svetu, uz potpuno stajanje u strani širokih i dubokih redova našega seljaštva. A da se to seljaštvo uvede u saradnju na vođstvu i uređivanju savremene države, zato treba vrednog i smišljenoga rada celoga narodnog pasa, koji dolazi. Svrši li ga on uspešno, naša prošla narodna tragedija biće i poslednja. Naše izvanredno seljaštvo, prosvećeno, materijalno unapređeno i moralno osnaženo, golemo će pojačati i našu stvaralačku snagu na svim područjima narodnog života i snagu koja tekovine toga stvaralačkog rada treba da brani. Ta svrha dostojna je najvećeg pokoljenja.
*(Autor, inače iz čuvene međuratne porodice Pribićevića, sa Banije, opisuje u ovoj knjizi svoj dobrovoljni život na Kosovu i Metohiji između dva svetska rata, a dotiče se i mnogih drugih pitanja i problema srpskog naroda. Knjigu, čiji je prvi rukopis propao u aprilu 1941, Adam Pribićević je ponovo napisao, u Beogradu, u jesen iste godine, objavilo je Srpsko kulturno društvo „Prosvjeta“ Zagreb, 1996. Prvo izdanje pojavilo se u Kanadi, 1953. godine.)
Priredio: Intermagazin.rs
Zaštićeno © 2014 - 2015 / KM Novine / Sva prava na autorski materijal zaštićena!
Preuzimanje i upotreba sadržaja dozvoljena jedino uz pravilno navođenje izvora / www.kmnovine.com
.jpg)
