Izvor: juGmedia, 31.Okt.2016, 02:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KAD REČI DELA PRAVE
Kako je prošlo naše prvo upoznavanje? Loše! Bez neke predstave o njoj, bez pouzdanih informacija, jedino što sam znao – jako me je nerviralo sve što izlazi iz njene radionice. Tek što sam izašao iz “revolucije”, nije mi prijala ta kuhinja. Vraćala me je na staro, podsećala na sve ono protiv čega sam bio. I, gledao sam da joj prkosim, najbolje što znam.
Sigurno sam joj u početku bio simpatičan. Ne samo njoj. Celom tom, iz mog ugla, nazovi paketu. Izgledao sam im kao Gile, >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << trinaesto prase koje je u početku htelo samo da preživi. Kako je Gile rastao, tako se i taj odnos menjao, „paket“ je bivao sve simpatičniji, dok je „Aleksandar“ poprimao oblik trilaterale.
U nekom trenutku, toliko smo porasli jedni drugima u očima, bilo je – „Aleksandar“, namenski izmišljeno ime, iza koga stoji stranačka mašinerija i internet timovi, protiv produžene ruke NATO pakta i Ringier izdanka.
Iako je postojala obostrana podozrivost, gard nismo držali gore, tako da smo od uvreda i tužbi, došli na jedan zavidan nivo dijaloga, akademski. Bez direktne komunikacije, a opet, u svakom komentaru na koji sam odgovarao, primećivao sam njen potpis.
Videla se njena vizija. Otvorena, veoma otvorena, ali i usmerena. Ne na svoja načela, ne na svoje političko mišljenje, već na neku pravdoljubivost. Na iskonsku demokratiju – ne na opšti zakon većine, već na šansu za sve. Nije davala apsolutnu nadmoć nikome, pa makar ona bila i zaslužena. Druga strana je uvek mogla da se brani, čak i kada to nije možda zasluživala. Mnogi su sedali za njen džojstik, mnogi mislili da su prešli igricu, ne sluteći da kraj ne postoji. Kada se neko od njenih saradnika, našao u ulozi neznanog junaka, zaslužnog da menja, zaslužnog da krši pravila, ona je ta koja je vraćala tas.
I, nije bio uvek na sredini. Da, i ona je čovek. Ogreši se. Nisu svi izdržali. “Paket” je počeo da se transformiše. U celoj toj transformaciji, desi se i simbioza, eto i mene, u njenoj blizini – neprijatelj pred vratima.
Šta me je dočekalo? Snajper – ni blizu. Više je ličilo na majčinski zagrljaj. Da, običnog komentatora koji je na spretan i neupadljiv način vredjao i nju, i njenje saradnike, i njene ideale -dovela je pod svoje skute. Ne da ga menja, ne da mu soli pamet, već da ga pusti da raste, da se razvija. I, zdušno mi pomagala u tome. Od jedne bukve koja je mogla da služi samo za loženje, uspela je da izdelje frulicu, frulu koja sada ima svoj prepoznatljiv ton.
Tražeći prave note da prikažem kakva je glavna i odgovorna urednica portala za koji pišem, naleteh i na reči boljih od mene. Ovo je, recimo, za nju rekao Profesor “Počinjem ovu svoju priču nizašta, bez koristi za sebe i za Milicu Ivanović, samo iz potrebe koja je jača od koristi i od razuma, kršeći sva svoja ranije data obećanja, da se neću javljati na JuGmedii, ali sa nekom dalekom nadom da će se naći neko koji će ovo pročitati i onda računi budu svedeni. Ako ne ovde na Zemlji, a onda tamo gore u večna lovišta. U večnost. Milica Ivanović je prvi sekretar i portparol Inicijativnog odbora SPO u Leskovcu. Gospođa Milica Ivanović je prvi portparol Opštinskog odbora SPO u Leskovcu. Gospođa Milica Ivianović je žena sa stotinu muških srca, hrabra, nustrašljiva, bezkompromisan borac za ideje SPO, jedina žena među nama desetak članova OO SPO Leskovac. Milica je hrabro srce koje se je, od marta meseca 1990. godine, suprotstavilo onom satrapu pod požarevačkom lipom Slobodanu Miloševiću. Ali Milica Ivanović je znala i da Vuku Draškoviću, tadašnjem kralju trgova pred desetine članova SPO u Leskovcu, novembra meseca 1990. godine kaže : Ma kakav Milošević!Ti si Vuče najveće zlo u Srbiji. Jer Vuk je stalno govorio: Nemojte biti efet efendije, ja hoću u svojim redovima u SPO, doctore contrario! Ispalo je Malo morgen. Svi lideri stranaka traže efet efendije i ljude prazne glave da bi ih ispunili svojom veličinom. I samo još jedan detalj. Istinit sto posto, tako mi ovog krsta. Kraj oktobra 1991. godine. Miting u Beogradu. Milica Ivanović, ja i još dvojica članova SPO(Milica zna ko su oni), kolima dolazimo u Beograd, u 6 i 30 minuta. Rano jutro. Hladno. Kiša lije kao iz kabla. Milica Ivanović samnom staje u prvi red do bine. Razvijamo transparent 5 metara na kome piše Srpski pokret obnove Leskova. I tako stojimo čitav bogovetni dan čekajući da miting počne u 15 časova. Da smo mi u prvom redu i da Vuk vidi SPO Leskovac. Kiša neprestano sipi, miting se završava, neobuzdana rulja na čelu sa Vukovim kumom juriša da zauzme binu i četnički vojvoda održi svoj fašistički govor. U tom ljudskom stampedu Šešeljuga Milica Ivanović gubi cipelu i onako bosonoga po kiši odlazi do kola i vraćamo se za Leskovac. Deveti mart je posebna priča. Najgore je bilo na današnji dan pre 22 godine, nedelja 10 mart. Tada je bilo kuku lele. O tom danu, o tom 10 martu pre 22 godine gospođa Milica Ivanović treba da piše. Gospođo Ivanović dubok naklon i iskrena zahvalnost za ovaj tekst. Noćas neću spavati. Biću ponovo na Trgu Sloboda sa koga sam došao pre tridesetak minuta. Svako dobro Milice Tebi i Tvojoj familiji, da si mi zdrava i živa. Većko”
Za one koji vole više SMS poruke, iliti Tviter izražavanje, može malo i Djure “ Milica je jedna velika dama. Milica je najuporniji i najhrabriji novinar u našem gradu. Milica is a journalist who has the balls. Jugmedija je najznačajnije Leskovačko informativno mesto. Ako ni zbog čega drugog, ono bar samo zato što je posećuju samomisleći ljudi.”
I možda su upravo ove Djurine rečenice, upućene meni, ono što bi JG trebalo da ima kao grafit na svome zidu.
A, ona je mnogo više od toga, ne zato što je u novinarstvu prošla sve, od pisanja članaka u prašnjavim fabričkim halama, do susreta sa Šrederom i uređivanja jednog od najčitanijih portala južno od Beograda, već zbog ljudi koji su joj zahvalni, pa i zbog drugih koji nisu.
Neki su dobili domove, neki pokućstvo, neki knjige, osmehe, tugu, bilo je i ljutih, onih što prete. Proživela je sto života, i dalje gradi. Piše vesti, za nas Leskovčane, za nas najviše.
Danas, njeno čedo, “Jugmedia”, puni pet godina. Ne verujem da voli jubileje i godišnjice, niti da je ponosna na to. Ne verujem da će joj moje hvala nešto značiti u životu. Ne verujem, jer sam siguran da juri sa foto-aparatom, šta će sutra da napiše.
Nikad u prazno – njene reči, dela prava. Milica Ivanović.
(Kraj)
