Izvor: JUGpress.com, 15.Jun.2023, 09:24
Jelena Spasić o Kulimandžaru, Tanzaniji, Zanzibaru…
LESKOVAC
Leskovčanka Jelena Spasić boravila je nedavno u Africi, turistički posetivši Tanzaniju. U okviru toga najpre se popela na najviši vrh Afrike, Kilimandžaro, koji je visok 5895 metara.
Svoja iskustva i impresije prenela je za čitaoce Regionalne informativne agencije JUGpress.
„Ovo je tura u kojoj je bilo nas 44 iz Srbije. Ekspedicija traje šest dana. Ide se od jednog do drugog baznog kampa. Praktično se kreće iz grada Aruša, gde smo došli avionom, >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << a onda džipovima do nacionalnog parka Kilimandžaro koji je na 1700 metara nadmorske visine. Zanimljivo je to truckanje, jer mi se čini da Tanzanija nema neku infrastrukturu, ima jedan auto-put koji ide kroz zermlju i čim skreneš sa njega tu su zemljani putevi, prašina, gužve po gradovima, različita prevozna sredstva… Kada se prođe kapija kampa sačeka nas papirologija, upisujemo se, plaćamo dozvolu za uspon na koji ne možeš da ideš sam, nego moraš da imaš lokalne vodiče, što je i način da država omogući upošljavanje svojih stanovnika kroz razvoj turizma. Na jednog turistu koji se penje na Kilimandžaro praktično ide jedan vodič i jedan nosač. S obzirom da smo mi bili brojnija ekspedicija, ukupno nas je bilo oko 110, što turista, što vodiča, nosača koji nose vodu, kuvara… Ruta kojom smo se mi kretali traje šest dana. Imaš svoj ranac koji je svakodnevno sa tobom, a kod nosača je ono što ti treba tokom uspona, garderoba, hrana, voda… Prvi kamp je na 2700 metara nadmorske visine, tu se noći, a rano ujutru se ide dalje, do sledećeg kampa koji je na 3700 metara nadmorske visine i tu smo boravili dva dana, jer je potrebno aklimatizovati se na razređeniji vazduh. Prvog dana se odmara, a drugog ide do mesta koje se zove Zebra stene, jer sedimentne stene liče na ove životinje i koji se nalazi na 4700 metara. Nakon što se dođe tamo, sledi povratak u prethodni kamp, a onda sledećeg dana ponovo se vraćamo nazad. Praktično četvrtog dana, rano popodne se stiže u taj kamp na 4700 metara, sledi odmor i u ponoć se kreće na konačni uspon visok 5895 metara. To je najteži uspon, najduže traje, jer je i najveća nadmorska visina. Već nakon 3000 metara počinjemo da osećamo tu visinu, vrtoglavice su tu, pospanost, glavobolja, otežano disanje. Od 4700 su i pokreti usporeni, ako malo ubrzaš javlja se lupanje srca, zadišeš se… Ideš polako, polako i to je to… Kad smo mi krenuli ka vrhu počeo je da veje i sneg, pa smo se penjali po snegu. To se ne dešava često, pa je i to bilo zanimljivo, ali je bilo i dosta hladno. Sad, recimo, kad si u kampu na 1700 metara nosiš kratke rukave, a ovde ti trebaju dve jakne. Kad se pojavilo sunce temperatura se brzo spustila na nula stepeni, ali je to tako jako sunce, da ako nemaš neku zaštitu preko lica možeš dobiti ozbiljne opekotine. Organizatori uspona na Kilimandžaro su dosta dobro organizovani, svakog dana se po malo penješ, privikavaš se na okolinu. Na nekih 5600 metara imaju tzv. Gilmans point, gde se vidi u kakvom su stanju ljudi. Sa nama je bila žena koja je osećala tegobe zbog nedostatka kiseonika, pa su je vodiči vratili nazad. Na 5700 metara je Stela point, gde se skupljaju sve staze preko kojih se ide na vrh, susrećemo se sa drugim grupama, tako kad se dođe na vrh bukvalno nastaje žurka. Sam vrh je jedna zaravan od nekih stotinak metara, a onda nastaje čekanje i redovi da bi se slikali. Pritom je duvao neki hladan vetar… Ja sam sa sobom nosila i zastavu Grada Leskovca i koliko znam do sada se naša zastava nije vijorila na vrhu Kilimandžara.“
Jelena je imala iskustvo uspona i na najviši vrh Južne Amerike, koji je nešto viši, tako da joj je i to iskustvo dosta pomoglo.
„Ja sam teže podnela uspon na Kilimandžaro. Već nakon 3000 sam imala glavobolju, koju sam kontrolisala uz uzimanje dosta tečnosti. U poslednjem usponu na vrh za nekih šest ipo sati smo na vrhu i gledamo izlazak sunca… Ali, ideš po mraku, navikao si da spavaš u to vreme… Par puta me je vodič gurkao i govorio mi „No sliping, no sliping“ jer sam ja išla i dremala… Malo glavobolja, malo mučnine, tako da sam tri puta i povraćala, što je na neki način i dobro, resetuješ se i posle toga si nekih sat vremena dobro. Ali, tako dehidriraš, pa nastaju novi problemi… Na nekih 200 metara od vrha sam stala i rekla dosta je bilo, odustajem. Onda mi je prišao vodič i rekao da ne treba sada da odustajem, kad smo pri kraju, mogu da izguram jer je sad najlakši deo i rekao mi „Eno ga vrh“… Naravno da to nije bio vrh, ali to nisam ni znala u tom trenutku. Nekako sam tada i prelomila, već mi je bilo lakše, počelo je da sviće, pa sam došla na vrh Kilimandžara. Sam spust je bio lakši, ali i on traje kraće, par sati, nije baš lako ići nizbrdo. Najveći deo spusta je preko prašine, postoji tehnika hodanja da ideš na petama i bukvalno izgleda kao da skijaš. Pritom si umorniji. U baznom kampu na 4700 metara ti je već lakše, ima više kiseonika, odmorimo nekih dva sata i idemo dalje do 3700. Fizički je to jako naporno, jer se to prešlo za nekih 17 sati, ali ti je sve bolje jer ima sve više kiseonika, drži te neki adrenalin… Noći se na 3700, zatim se ide do početnog kampa na 1700 i tu je već gotovo, vraćaš se u neku normalu.“
Jelena kaže da je priroda na 1700 i 2700 metara raznovrsna.
„Tu je gusta šuma, čuju se ptice, majmuni, kažu da ima i raznih insekata i zmija. Nema predatora u tom delu. Kako se ide ka vrhu sve manje i manje je rastinja, sve je više samo trave i poneko drvo koje raste na visini iznad 3500 metara i izgledao mi je kao neki kaktus, poneka ptica i sitnija životinja. Već na 4700 i više nema ničega, poneka mahovina, prašina i to je to. Nema vode, mislim da je poslednji izvor vode na nekih 4500 metara.“
TANZANIJA
Nakon uspona na Kilimandžaro usledilo je dva dana safarija po Tanzaniji. Jelena kaže da imaju tri velika nacionalna parka, a oni su posetili dva.
„Jedan je Ngoro Ngoro, jedan ogorman krater i tu sve te životinje žive onako kako ih gledamo na televiziji. Mi smo u džipovima u kojima nas voze i vidiš krdo slonova, zebre, žirafe, lavove, nilske konje, antilope, gnuove, raznorazne ptice kao što su flamingosi, lešinari… Gepardi su bili daleko, mogli smo da ih vidimo samo kroz dvogled, a hijene su bile kao domaće životinje. Izašla je jedna na put gde smo bili, najslobodnije je prošla pored nas. Te životinje su, možda, i navikle na to da džipovi sa turistima svakodnevno prolaze pored njih. Videli smo lava kako se hrani, ali nismo videli da neko nekog lovi, a možda je razlog tome i što smo u toku dana prolazili, kada je bila velika vrućina. Noćili smo u bungalovima, a onda sutradan opet išli na safari. Imali smo organizovan piknik. Spremaju piletinu, kozje i goveđe meso, ali nema puno mesa. Ima dosta pirinča, krompira, šargarepe, povrće i voća. Uglavnom ono što i mi jedemo.“
ZANZIBAR
Na kraju ekspedicije došao je i Zanzibar, ostrvo u Indijskom okeanu uz istočnu obalu Afrike.
„Tu smo bili pet dana, da se odmorimo od svega. Čini mi se da su kontrast između bogatsva i sirotinje najviše vidi. Tu su ogromni hoteli gde nema šta nema i koji su opasani zidinama. Bukvalno otvaraju ogromnu kapiju i zatvaraju je iza tebe kad izlaziš, imaju sopstvenu plažu, bazene… Izvan toga, bukvalno gaziš zemlju i blato, nema ništa u tom turističkom selu. Pošto su velike vrućine, oni uglavnom žive popodne ili noću. Vidiš da spavaju pored puta, svi imaju neke tezgice gde prodaju neko voće, povrće, sitnice… Uveče je galama, muzika, priča… S druge strane, Zanzibar ima zaista predivne plaže, kao na razglednicama. Beli pesak, tirkizno more, a okean je pretopao. Oni imaju raj na zemlji, ali ne žive u raju, čini mi se, dođe mi malo mučno… Ali, meštani ne izgledaju kao da im nešto fali… Tu smo mahom jeli ribu, što je i logično kada ste na ostrvu. Imaju i one velike kornjače stare po stotinak godina. Imate mogućnost da idete na razne morske ekskurzije gde možete da vidite raznobojne ribice, korale i ostali podvodni svet, da posetite farme začina. Ispunjeno je vreme, može dosta da se vidi, ali i nauči. Oni su bili jedna od vodećih država gde su dovođeni robovi sa raznih strana Afrike i koji su odatle slati u svet. Imali su pijacu robova, gde je sada crkva i spomenik robovima.“
Na Zanzibaru je rođen i Fredi Merkjuri, svetska rok zvezda, pevač grupe Kvin. Jelena je posetila njegovu rodnu kuću, koja je pretvorena u muzej.
„To mesto se zove Stoun taun (Kameni grad). Kada kažeš kuća, to su u stvari dve sobe. Mislim da njihovo stanovništvo u većini slučajeva nema pojma ko je Fredi Merkjuri, čak ni vodiči koji su išli sa nama nisu znali ništa. Možda je tome doprinelo i to da je Fredi umro pre nekih 30 godina…“
Generalno, za Jelenu je Afrika vrlo zanimljiv kontinent, prepun razlika, na momente bude strašan, a s druge strane je privlačan i zbog ljudi koji su dobri i neiskvareni, ljubazni, prijatni, nasmejani, ne smaraju, barem u delu Afrike u kojem se ona sa njima sretala. (kraj) IS/LJS
I ovo Vam može biti interesantno
.jpg)
