Izvor: JužneVesti.com, 09.Jul.2018, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izvini, žurim da postanem doktor nauka!
Živimo u instant vremenu. „Odmah i sada” dominantna je životna filosofija. Zato žurim da što pre steknem:
1. novac i slavu,
2. ljubav i porodicu,
3. uspeh i prestiž,
4. dalje nabrojite sami...
No, ono što me danas naročito fascinira jeste fenomen koji bih opisao kao: „ŽURIM DA POSTANEM DOKTOR NAUKA”. Uskoro će ovakva komunikacija postati normalna: „Ej 'de si brate, gde žuriš?”. „E, evo me brate, žurim da >> Pročitaj celu vest na sajtu JužneVesti.com << postanem doktor nauka!”
Danas bi svi da budu doktori, a o masterima da ne pričam. Želja skroz legitimna, motivacija sporna, a način realizacije krajnje problematičan. Kažu: što da ne, kad može Mika, mogu i ja! Hoću da budem doktor, pa bog! Jeste da košta, ali šta ima veze, platiću, na šta sve pare nisam bacio. Kada u svoju biografiju (ili popularno CV) dodam titulu doktora nauka, ima svi da crknu. I treba, šta da im radim, kad nisu snalažljivi ko ja. Moj CV biće lepši nego ikada! Ovo bi bilo tipično razmišljanje „CV doktora nauka” u Srbiji.
Ima, naravno, tu i drugačijih formi. Recimo, neki imaju motiv da zarade! Razmišljaju ovako: ala će da se isplati ova disertacija i prateća titula. Napišeš, odbraniš, dobiješ titulu, pa na tržište, da sve to lepo unovčiš. Naivnom narodu uvek možeš prodati neku priču, a sve to bolje ide uz titulu DR. Ovakvih prodavaca magle danas ima više nego ikada, a žalosno je što ima i publike.
Hoćete još da opisujem. Evo još jednog prime(rk)a. On/ona u stalnom je raskoraku između želja i mogućnosti. Ovih prvih (želja) na pretek, a ovih drugih (mogućnosti) ni za lek. Ali nema veze, ipak ja hoću ‒ pa lepo je biti doktor nauka, ajde kaži. Šta treba da radim?, postavlja sebi i drugima pitanje. Strategija je prosta: zakačiš se za nekog dobronamernog mentora, skineš neku verziju teme sa Neta, ili nađeš nekog lika sa oglasa koji to piše za kintu, i eto, to je rešenje! Zar nije prosto?
Jeste, vala! Prosto je! Prosto je, jer živimo u „prostoj zemlji”, da ne upotrebim neku težu reč. Ovde je, brale, sve prosto i jednostavno, samo ako imaš kintu i ako si snalažljiv, a najbolje je i jedno i drugo! Mi sve uprostimo, do banalnosti! Majstori smo u tome! Tu veštinu možemo izvoziti u druge zemlje! Silne pare bismo naplatili i povećali vrednost BDP-a. Hajde Evropo, primi nas!
I sada treba da pišem da se do ciljeva u životu, pogotovo važnih, stiže mukotrpnim radom. Mukotrpni rad, šta je to? Pa to je ono kad se mučiš i trpiš! Ih, pa što bih to radio, kad može drugačije!
I to je ključno pitanje: a što može drugačije? Ko je to dopustio da može drugačije? Odgovor: onaj/ona ko se stara o tom budućem doktoru nauka i njegovom radu (čitaj: mentor/ka)!
No, nije samo odgovornost na mentoru/ki. Poznato je da se čovek vodi unutrašnjom motivacijom (onim što se obično naziva „terač u sebi”), ili, pak, spoljašnjim podsticajima baziranim na nagradi i kazni! E, a kakvi su ovi drugi? Kakve su danas preovlađujuće nagrade i kazne u srpskom društvu?
Sudeći po likovima o kojima pišem i manifestovanom ponašanju (čak bih rekao, sve više, dominantnom), ono što bi trebalo da budu nagrade postale su kazne, i obrnuto. Sve smo, kao društvo, okrenuli naglavačke. A pošto smo to učinili, onda živimo lažno! Prestiž i moć danas su dominantne vrednosti, što je samo donekle prihvatljivo, ali je potpuno neprihvatljiv način njihovog ostvarenja.
U ovoj sferi o kojoj pišem, ta laž, kao što znamo, pustila je korenje! Zato jedini kriterijum da razdvojite zrno od kukolja nije da gledate te titule, one danas ne znače puno, budući da, između ostalog, služe i kao (lažno) opravdanje onima koji ih nose da nešto vrede! Kognitivna iluzija samopoštovanja na delu! Pothranismo ego loših đaka i istovremeno im dadosmo instrument da društveno napreduju! Em vredim u sopstvenim očima, em će me društvo ceniti. He, he ‒ što je ovo dobro, a plus mi na ruku ide i ova vladajuća kasta koja nas posebno voli i nagrađuje! Ipak smo i mi lažnjaci u neku ruku „naprednjaci”!
Jadni su to ljudi, uživaju u sopstvenom neznanju i lažnom statusu! Oni kao da ne znaju za izreku da što je brzo, to je i kuso, ili je znaju, što je verovatnije, ali se prave da je ne znaju. Ipak je pretvaranje (pred drugima i pred sobom) njihova uža specijalnost!
A (naučni) rad i kreativnost, šta ćemo sa njima? Ako oni nešto prosto traže, onda je to vreme. Zato ako hoćete nešto novo i lepo da stvorite, onda ulazite u jednu barku kojom se dugo putuje, a na tom putovanju ima i talasa i bura, te morate stalno biti dobro opremljeni. Nije to za svakoga, a i ne treba da bude!
Zato, ajd' sada izvinite, moram da završim ovu kolumnu, čeka me mukotrpni rad, u kojem, zamislite, uživam! A ovi lažni doktori nauka negde u dubini duše znaju da je sve to lažno, nisu oni glupi. Oni se samo ponašaju prema važećim pravilima igre. Ovde su „pokvarena” pravila, a i mnogi koji ih primenjuju nisu se proslavili.
