Izvor: juGmedia, 07.Maj.2017, 08:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
INTELEKTUALAC – KAKO TO GORDO ZVUČI
Писао сам о овој теми и раније, али како време пролази све па и ова моја писанија се „изгубе у преводу“, и нестану у људском сећању. Зато је потребно с времена на време обновити – старе адресе младости наше – и поново о старој теми рећи реч две. О чему се заправо ради?
У >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << нашем књижевном језику, у стручној литератури, а поготову у свакодневници колоквијалног говора постоје речи(култура, уметност, филозофија, историја, наука, политика…) које немају строго дефинисано тумачење, већ се објашњавају појмовима које аутори текстова, студија, говора мисле да су адекватни у тумачењу „задате теме“. О томе сам детаљно и опширно писао баш на овом порталу и не бих желео да вас сада посебно оптерећујем тиме. Наравно, без било какве жеље да наступам са позиције „ја ћу ви објасним.“ него само да кажем реч – две о термину „интелектуалац“. Може?
Сама реч се је први пут јавно обзнанила на самом почетку двадесетог века када је група знаменитих руских емиграната у Француској тј. у Паризу објавила Отворено писмо француској јавности о диктатури Романових у Русији, и потписала се као „интелектуалци“.(Ако грешим исправите ме). Овај термин се је касније усталио и постао општеприхваћен и доминантан када се говорило о образованим људима, посвећених духовном животу; као што су филозофи, научници, професори, књижевници, док последњих година сви академски образовани људи сами себе називају интелектуалцима!? Што је најобичнија, ординантна, будалаштина. Бар тако ја мним.
Наравно, да су сада измишљене и „нове категорије“ интелектуалаца, па имамо: Независни, јавни, квази, клеро, провладини, опозициони…, да не гњавим, има их тушта и тма. Мени се највише свиђа дефиниција Игора Мандића: „Интелектуалац је особа која се меша у стварима које га се лично не тичу.“, као и Александра Солжењицина: „Интелектуалац је онај чији су интересовање и воља окренути упорно и непрекидно према духовној животу, и то не под присилом спољашњих околности већ често и упркос њима. Интелектуалац је онај чија мисао не подржава друге.“ Док је : „Функција интелектуалца је да иде са оне стране непосредног догађања, да искуша ризичне стазе, да пређе све могуће путеве историје. Није страшно ако погреше. Извршили су неопходну мисију, одлазећи тамо где никог нема. Напред, назад или са стране – било куда. Битно је изаћи из стада масе. Интелектуалаци нису грађани као други. Имају далеко веће дужности од других.“ Као „такви“ интелектуалци се, пре свих, морају борити за слободу штампе, која није: „објављивање карикатура и доцртавање обрве и бркова на лицима српских властодржаца; слобода штампе је доступност информацијама.“ Како за интелектуалца треба „пуно кубика књига у махагони регалима“, хајде да испричам једну скаксу о знању, коју сам већ испричао у једном недељнику. Може?
Платоново учење о пећини. У седмој књизи дијалога Платонове „Државе“ налази се његово учење о знању, које он приказује алегоријом о пећини. Платон нам сугерише да замислимо пећину у којој се од детињства налазе људи окованих вратова и окренутих према унутрашњем зиду пећине. Због окова они не могу да виде никог поред себе нити излаз из пећине који се налази иза њихових леђа. Једини извор светлости у пећини је ватра. Међутим, између људи и ватре је параван иза кога се налазе други људи који разносе разне направе и кипове људи и животиња од камена и дрвета. Људи који су оковани и гледају у зид, виде на њему, због ватре, само своје сенке и сенке онога што се дешава иза њих. Док се шетају, неки људи иза паравана међусобно разговарају, док остали ћуте. Гласови ових који међусобно разговарају се одбијају о зид пећине на коме играју сенке (То су оне сенке у мраку о којима стално пишем), тако да се окованима чини како су сенке стварне и како оне говоре. Како немају другог посла забављају се разговарајући о сенкама, погађајући које ће сенке поново проћи и којим редом. Они који најбоље погађају, добијају почасти и бивају уважавани од осталих.
Платон нас упоређује са окованим људима, који посматрајући сенке мисле да виде реалне ствари. Даље треба да замислимо, каже Платон, шта би се десило ако би једног од њих ослободили и приморали да устане, да се окрене и пође према светлости. Сунчева светлост задавала би му много мука, јер је навикнут само на мрак, и он не би успевао да јасно види ствари. Када би се привикао на светлост, видео би шта се реално дешавало иза зида у пећини и постао би свестан заблуде у којој се је до тада налазио. Дешавало се је понекад да се неко из групе одвоји и изађе из пећине, међутим јака светлост их заслепи и они у страху трче назад у пећину. Живот у пећини представља наш живот и сазнања на основу света чулних ствари, нашу заробљеност метеријалним и телесним, а излазак из пећине уздизање душе у свет идеја, које се постиже разумским и умним сазнањем.
Мит о пећини Платон завршава тако што поставља питање: Шта би се догодило са тим човеком који је успео да изађе из пећине и посматра сунце, ако би се вратио у пећину и покушао да објасни осталим људима који су оковани шта се заправо догађа и шта је права истина? Остали би помислили да је он полудео и да је права истина оно што се дешава на зиду пећине, а ако би овај покушао да их ослободи и поведе изван пећине, они би га убили, каже Платон. Мислите о томе, драги суграђани!
др. Вјачеслав Нешић
