Izvor: JUGpress.com, 09.Dec.2025, 23:37
I novinari su ljudi: Može li novinar u Srbiji biti nepristrastan (IV)
BEOGRAD
Ne smemo zaboraviti da su novinari među prvima na meti autokratskih režima. Što je gušenje demokratije jače, to je veći pritisak na novinare; što je pritisak na novinare veći, to je njima samima teže da dosegnu ideal pune objektivnosti. Ne zaboravimo to kad večeras sednemo da gledamo dnevnik
Foto: Unsplash, Cenzolovka
„Ako bih morao da odlučujem o tome da li nam treba vlada bez štampe ili štampa bez vlade, ne bih oklevao ni sekund, odmah >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << bi izabrao ovo drugo.“
Čuvena misao Tomasa Džefersona, trećeg američkog predsednika po redu, i dan-danas greje novinarska srca i podseća ih na značaj njihove profesije. Ali ove Džefersonove reči nesvesno ukazuju i na jedan problem u našem shvatanju odnosa između medija i politike, odnosno između slobode medija i demokratije. Te reči nameću pitanje može li uopšte biti slobodne štampe bez vlasti koja je voljna i rešena da toj štampi garantuje slobodu.
Vlast se oslanja na ulogu medija da građanima prenose informacije koje će im omogućiti da lakše učestvuju u političkim procesima. U autokratiji pak, vlast vidi medije kao instrument propagande koji treba da doprinese da svi misle isto – da podržavaju vlast.
Ovo su dve krajnosti na spektru političkih sloboda. Gde nam tu dođe hibridna, ili nazovi demokratija kao što je srpska (ako se posle onoga što smo videli u Mionici Srbija uopšte može nazvati bilo kakvom demokratijom)? I kako da se novinari postave prema svom poslu u takvim društvima?
Demokratija nije preduslov za novinarstvo
Cenzolovka u seriji tekstova poslednjih nekoliko nedelja pokušava da odgovori na pitanje može li novinar u Srbiji uopšte da bude objektivan ako ga vlast doživljava kao neprijatelja, ako ga vređa, maltretira, pa i životno ugrožava. I da li tada novinar uopšte treba da bude objektivan?
Jedan neimenovani novinar iz Belorusije opisao je u jednom istraživanju pre skoro deset godina šta mu se desilo tokom boravka u Parizu na nekom kursu. Neki francuski zvaničnik došao je da pozdravi učesnike i obratio im se rečima: „Zdravo svima, ne mogu da vas pozdravim kao novinare jer u diktaturi ne postoji novinarstvo.“ Beloruski novinar dalje kaže da mu se to dešavalo i u svim drugim zemljama koje je posetio, gde ljudi, kako naglašava, nemaju pojma kako rade novinari u zemljama poput Belorusije, gde stvari nisu crno-bele kako se na prvi pogled čini.
Zato se u novijim studijama, koje, podsećamo, najviše potpisuju zapadni istraživači, sve češće naglašava da demokratija nije preduslov za novinarstvo i da i novinari u nedemokratskim ili poludemokratskim društvima mogu da osvoje relativnu autonomiju od vlasti i da svojoj publici pruže ono što se od novinara inače očekuje – profesionalno i objektivno izveštavanje. Pa gde ste bili do sada, rekli bi novinari iz Srbije ili Jugoslavije.
Zato je u diskusiji o objektivnosti novinara u autokratijama kao što je Vučićeva Srbija važno da prihvatimo da zapadni, liberalni model uloge medija u demokratiji ne može da se primenjuje univerzalno. Šta više, insistirati na zapadnim standardima u zemljama u kojima se demokratija tek gradi, ili urušava kao u Srbiji, ne da nije poželjno nego je i kontraproduktivno, jer potencijalno dovodi do konflikta unutar struke ili u odnosu medijskih radnika i publike. Društva kao srpsko zato razvijaju svoje modele u skladu sa lokalnim okolnostima, kulturom i iskustvima iz svoje svakodnevnice.
U takvim prilikama novinari mogu da biraju da li će među one koji aktivno žele da utiču na političke procese u zemlji ili one koji će hladno i nepristrasno da izveštavaju. O tome je uz primere više reči bilo u prethodnom članku iz ove serije. I jedni i drugi pritom zadržavaju onu ključnu ulogu novinara kao monitora i kritičara vlasti (watchdog). Samo što su oni prvi, hajde tako da kažemo, „intervencionisti“, a oni drugi pasivniji beležnici događaja.
Da li je realno očekivati distancu povodom izveštavanja o tragediji?
Šta sve ovo znači u srpskoj praksi? Da se vratimo na primer pomenut ranije u ovoj seriji. Televizija N1 prati jedan od prvih većih protesta u Novom Sadu posle pada nadstrešnice. U uključenju uživo reporterka intervjuiše novinara Radara Vuka Cvijića i na jedan njegov komentar o protestima ona kaže „da, svi znamo zašto smo ovde“. Moja prva reakcija bila je, „ne, nisi ti tamo da protestuješ, već da izveštavaš o protestu“, kao verovatno i Cvijić ako je tamo bio na zadatku. Međutim, da li je baš tako jednostavno? Da li je realno od novinara koji izveštava o protestu povodom nezamislive ljudske tragedije očekivati i zahtevati distancu kakvu bi recimo imao strani dopisnik koji je u Novi Sad došao na dan-dva? U kom trenutku novinar prestaje da bude građanin?
Reći ćete, to je bar lako, novinar prestaje da bude građanin onda kad stane pred kameru ili mikrofon. Profesionalni, objektivni novinar mora u svom nastupu lične stavove i emocije da ostavi kod kuće. Ali isti taj novinar ne samo što živi u društvu u kojem korupcija ubija, već ga od predsednika pa naniže predstavnici vlasti nazivaju izdajnikom, stranim plaćenikom i neprijateljem države. U Ćacilendu ga napadaju i razbijaju mu kameru, u provinciji mu zapale kuću i zamalo ga ubiju.
U takvim okolnostima, složićete se, daleko je teže biti objektivan nego u nekoj Švajcarskoj ili Norveškoj. Da li to znači da opravdavam pristrasno i subjektivno novinarstvo? Nipošto. Ovde je važno da uvek imamo u vidu da pričamo o nijansama, ne o ekstremima. Nijansa je da se novinar ponekad poistoveti sa situacijom ili kontekstom, ako pritom i dalje nepristrasno i profesionalno traga za istinom i prenosi gledaocu ono što vidi i saznaje.
Ekstrem je ona kamermanka mađarske onlajn televizije N1TV (nema veze sa srpskim N1) koja sapliće i šutira migrante na granici sa Srbijom i posle u svoju odbranu kaže da je htela da pomogne policiji.
Nijansa je ako novinar u svom izveštaju nagovesti simpatije ili animozitet prema subjektu svog izveštaja; ekstrem je ako gledaoca slaže ili ga uskrati za ključne informacije koje inače poseduje.
Nijansa je kada nam Nova S na svom sajtu dan nakon lokalnih izbora u Mionici ponudi naslov Vučić u panici obilazi sela oko Mionice pa zatim napiše lista na kojoj su zajednički nastupili opozicija i studenti, „Ujedinjeni za Mionicu“, ostvarila je impozantan rezultat. Novinar ne može da zna da je Vučić u panici, niti je na njemu da prosuđuje da li je rezultat opozicije (koja je inače izbore izgubila), „impozantan“. A ekstrem bi bio da nam novinar prikaže rezultate koji nisu tačni ili događaje kojih nije bilo.
Šta je ovde poenta? Da u svakoj diskusiji o objektivnosti u novinarstvu moramo imati u vidu lokalni kontekst. A bogami i prostu činjenicu da su i novinari – ljudi. Nisu mašine. Novinari imaju svoje političke i uopšte vrednosne pozicije, dileme, emocije… Onima koji rade u stabilnom i slobodnom društvu, u kojem nisu žigosani i ne moraju da brinu za svoju bezbednost, lakše je da te svoje stavove ostave na ulazu u redakciju i maksimalno se približe idealu stoprocentne objektivnosti. Onima koji tu privilegiju nemaju teže je da svoje nazore ostave kod kuće, da se potpuno isključe, obuku neki zamišljeni novinarski mantil i na poslu zaborave gde žive i čemu su izloženi. U tom kontekstu, sasvim je razumljivo da novinari nisu uvek ili maksimalno objektivni. Sami novinari vam to možda neće priznati, jer im nije prijatno ili zato što toga iskreno nisu svesni. I to je razumljivo. Ne smemo zaboraviti da su novinari među prvima na meti autokratskih režima. Što je gušenje demokratije jače, to je veći pritisak na novinare; što je pritisak na novinare veći, to je njima samima teže da dosegnu ideal pune objektivnosti. Ne zaboravimo to kad večeras sednemo da gledamo dnevnik.
* Autor je novinar i profesor novinarstva na Univerzitetu Napier u Edinburgu
Izvor: Cenzolovka
I ovo Vam može biti interesantno
