Izvor: KMnovine.com, 26.Feb.2015, 16:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hrišćanstvo - religija istine i ljubavi
Među brojnim podmetanjima savremenih modernista posebno treba izdvojiti njihovu omiljenu i najkorišćeniju frazu da je ''hrišćanstvo religija ljubavi'' i - samo to! ''Ljubav, ljubav, ljubav!'', reč je koju neprestano čujemo od njih.
U ime te ''ljubavi'' oni zahtevaju pomirenje i zajedništvo bukvalno sa svima, ne isključujući čak ni one koji su neskriveni neprijatelji hrišćanstva, neprijatelji Hrista Spasitelja, koji otvoreno poriču samu veru u Boga. >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com <<
Ova reč je, u većini slučajeva, najobičnija propaganda, dok u praksi ne pokazuju ljubav čak ni prema onima koji su im najbliži po veri i krvi. Prema onima, koji ne dele njihovo mišljenje ili im, ne daj Bože, ne podilaze, uvrede ih ili oštete, modernisti ne samo da se ne odnose sa ljubavlju, već, naprotiv, sa žestokim neprijateljstvom i mržnjom. Zapravo, propagirajući ljubav prema ''daljnim'', oni kao da zaboravljaju da je hrišćanima na prvom mestu, što je i sasvim prirodno, ljubav prema ''bližnjima'', svojima, bliskima u veri.
Iz Reči Božije zaista jasno vidimo da „hrišćanstvo jeste religija ljubavi“, jer „Bog je ljubav, i koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u njemu“, kako nam kazuje „Apostol ljubavi“, sveti Jovan Bogoslov (1 Jn 4,16). Ali, da li je u pitanju samo ljubav?
Da li se celokupno hrišćanstvo svodi samo na ljubav? Šta svedoči Reč Božija: šta On govori svojim učenicima, zašto je došao na zemlju Sam Ovaploćeni Jedinorodni Sin Božiji Gospod Isus Hristos?
Na Pilatovo pitanje šta je učinio pa ga Judeji tako optužuju, On je odgovorio čuvenim rečima, koje nam otkrivaju suštinu hrišćanstva:
„Ja sam za to rođen i za to sam došao na svijet da svjedočim Istinu. I svaki koji je od istine sluša glas Moj“ (Jn 18, 37).
Otuda je svakome savršeno jasno da je hrišćanstvo pre svega religija Istine, koju je na zemlju doneo Sin Božiji od Oca Svog Nebeskog (Jn 12, 49). Gospod Isus Hristos obećao je da će poslati Duha Svetoga svojim učenicima, ni zbog čega drugog sem zbog toga da bi ih On, Duh Istine, uveo u svu istinu (Jn 16, 13).
Ta božanstvena Istina i jeste najvažnija u hrišćanstvu, ona je sama suština hrišćanstva, a nje treba da se drži svaki hrišćanin više nego bilo čega drugog na svetu – za koju će, ako to bude potrebno, i život dati, kao što što su to činili brojni mučenici, ispovednici i sveti oci Crkve, koji su se neumorno borili protiv lažiučitelja- jeretika koji su odstupali od te Istine.
Na Tajnoj večeri Gospod Isus Hristos je još jednom naglasio Svojim učenicima da je On „Put, Istina i Život“ (Jn 14, 16) i završio je Svoju veoma potresnu Prvosvešteničku molitvu za učenike rečima:
Arhiepiskop Averkije Džordanvilski
„Posveti ih istinom Tvojom: riječ Tvoja jeste istina“ (Jn 17, 17).
Istina je da je, na Tajnoj večeri, Gospod Isus Hristos više puta govorio o neophodnosti uzajamne ljubavi među Njegovim učenicima i sledbenicima, ističući tu ljubav kao najveći dokaz da su zaista Njegovi učenici. Ali, On je naglašavao ljubav koja je usmerena prema braći – hrišćanima, a ne nekakvu maglovitu, nejasnu, neodređenu ljubav prema svima uopšte, kako to lukavo podmeću savremeni modernisti – ekumenisti, koja potpuno ignoriše božansku Istinu Hristovog učenja. Tim pre, ne može biti ni govora o tome da istinski hrišćani treba da imaju ljubav prema zlu, prema onima koji seju i šire đavolsko i antihristovo zlo, koje za cilj ima uništenje hrišćanstva. Da ljubavi, kakvu je propovedao Hristos Svojim učenicima, ne može biti prema onima koji iskrivljuju i izvrću istinito učenje Hristovo, prema lažnim učiteljima – jereticima, vidljivo je na mnogim mestima u poslanicama svetih apostola.
Veliki „Apostol ljubavi“, sv. Jovan Bogoslov, koji je mnogo i dirljivo govorio o hrišćanskoj ljubavi, uvek je na prvo mesto stavljao Istinu, ne dopuštajući ni pomisao o ljubavi prema kvariteljima i progoniteljima božanske Istine.
Hrišćanstvo je delateljno religija ljubavi. Ali ta hrišćanska ljubav nema ništa zajedničko sa prostom zemaljskom ljubavlju, koja je daleko od istinite ljubavi, kao zemlja od neba. Hrišćanska ljubav je duhovna i zadobija se samo kroz blagodat Božiju, a zemaljska ljubav je duševna i plotska, nastala iz ogrehovljene ljudske prirode.
Evo kako „Apostol ljubavi“ opominje hrišćane: „Ne ljubite svijet ni što je na svijetu“. A zatim: „Ako neko ljubi svijet, ljubavi Očeve nema u njemu“ (1 Jn 2, 15).
Ne manje snažno i odlučno o ovome govori i sv. apostol Jakov, brat Gospodnji: „Preljubnici i preljubnice, ne znate li da je prijateljstvo prema svijetu neprijateljstvo prema Bogu? Jer koji hoće svijetu prijatelj da bude, neprijatelj Božiji postaje“ (Jak 4, 4), jer „svijet sav u zlu leži“ (1 Jn 5, 19).
Zar nije dovoljno jasno da se ljubav istinskih hrišćana ne može odnositi na sve i svja, onako nasumice? Ona je pre svega ljubav prema Bogu i onome što sadrži pečat Božije Istine, a ne prema onima koji tonu u bezbožnim lažima. Mi, hrišćani, koji ljubimo Boga i Istinu datu nam preko Hrista Spasitelja, ne možemo ljubiti one koji protiv Boga ustaju i uništavaju Njegovu Istinu. O tome nedvosmisleno uči Reč Božija.
„Apostol ljubavi“ pravi razliku među „decom Božijom“ i „decom đavola“ i upozorava nas na „antihriste“, koji su se počeli pojavljivati još u njegovo vreme, kao preteče Antihrista koji treba da dođe pred kraj sveta. On nas ne uči ljubavi prema njima, govoreći „od nas iziđoše, ali ne bijahu od nas“ (1 Jn 2, 19) i „ne vjerujte svakome duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga; jer mnogi su lažni proroci izišli u svijet“ (1 Jn 4, 1).
„Po ovome raspoznavajte Duha Božijeg“, govori on. „Svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u tijelu došao, od Boga je; a svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u tijelu došao, nije od Boga; i to je duh Antihrista, za kojega ste čuli da dolazi, i sada je već u svijetu“ - važno je napomenuti: u vidu njegovih preteča - lažiučitelja (1 Jn 4, 2-3).
Kako treba da se odnosimo prema tim lažiučiteljima?
Treba li da ih volimo kao našu braću u Hristu?
Kao što smo videli – ne treba, jer sveti Jovan Bogoslov govori o njima ovako: „Ako neko dolazi k vama i ovo učenje ne donosi (tj. istinito hrišćansko učenje), ne primajte ga u kuću i ne pozdravljajte se. Jer ko se pozdravlja s njim, učestvuje u njegovim zlim djelima“ (2 Jn 10-11).
Potpuno saglasan sa „Apostolom ljubavi“ je i „Apostol neznabožaca“, sv. Pavle.
„Čovjeka jeretika po prvome i drugome savjetovanju kloni se, znajući da se takav izopačio, i griješi; samoga sebe je osudio“ (Tit 3, 10-11)- savetuje on svog učenika Tita, koga je postavio za episkopa na ostrvu Kritu.
Iz svega gore navedenog sasvim je jasno zbog čega je Hrišćanska Crkva uvek zabranjivala svako molitveno zajedništvo sa jereticima, kako se može i videti iz celog niza crkveno-kanonskih pravila.
Modernisti ovog našeg vremena, kojih ima i među sveštenoslužiteljima i visokom crkvenom jerarhijom, ignorišu sve ovo i uporno propagiraju opštenje sa jereticima i otvorenim neprijateljima Hrista Spasitelja, pod izgovorom „hrišćanske ljubavi“. Ignorišući božansku Istinu Hristovog učenja, oni na prvo mesto stavljaju ljubav i u ime te „ljubavi“ spremni su da odbace sve ono čemu nas uči bogomdana Reč Božija i kanoni i pravila.
Ne smemo zaboraviti da i Hristos i Njegovi apostoli uče o bezuslovnoj potrebi da ljubimo, jer je to glavni znak po čemu se poznaje da smo istinski hrišćani, ali jasno imajući na umu ljubav među braćom - hrišćanima. Niko ne govori o neophodnosti ljubavi prema jereticima ili neprijateljima hrišćanstva – „sinovima đavola“ (1 Jn 3, 10).
Naravno, hrišćanin je dužan, podražavajući Božanstvenom Učitelju Hristu, bude ispunjen ljubavlju prema svima, ali kako? Tako što njegova ljubav ne potire i ne opovrgava Istinu: on je dužan da bude milostiv prema onima koji stradaju i da svima želi spasenje.
Veoma značajne za razumevanje Istine su reči koje „Apostol ljubavi“, sv. Jovan Bogoslov, piše „ljubljenom Gaju“: „Od toga nemam veće radosti nego da čujem kako moja djeca žive u istini“ (3 Jn st. 4).
Za Istinu su u strašnim mukama umrli brojni sveti mučenici, za pobedu te Istine beskompromisno su se borili sa jereticima veliki i slavni sveti oci Crkve, pravi stubovi Pravoslavlja, koje poštujemo i od kojih molimo zastupništvo pred Bogom.
Kako treba da reagujemo na činjenicu da se u 20. veku pojavilo veoma mnogo ne samo običnih „hrišćana“, nego i sveštenoslužitelja i visokih jerarha, koji ne samo da se ne bore za Istinu, nego u ime takozvane „hrišćanske ljubavi“ idu na sve moguće kompromise sa Lažju i tako lako i bezočno izdaju Istinu, zamenjujući je sopstvenim izopačenim ljudskim mudrovanjem? Kako je moguća hrišćanska ljubav prema laži i onima koji je seju?
Za istinskog hrišćanina tu nema pitanja; nema nikakve dileme kako da se odnosi prema takvim ljudima: on ne može smatrati takve ljude pravoslavnim hrišćanima, pa makar oni nosili najveći sveštenički čin! I, naravno, sa njima nema zajedništva u hrišćanskoj ljubavi i molitvama. Prava hrišćanska ljubav može da postoji samo među ujedinjenim u istini – jednodušnim. Nije slučajno da na Božanstvenoj Liturgiji, pred početak evharistijskog kanona, slušamo vozglas: „Ljubimo jedni druge, da bismo jednodušno ispovedali“, a svi verujući odgovaraju: „Oca, i Sina, i Svetoga Duha, Trojicu Jednosuštnu i Nerazdeljivu“.
Bez ovog jednodušja nemoguće je zajedništvo ljubavi, zajedništvo u molitvi i naročito – zajedništvo u strašnoj Tajni Pričešća Telom i Krvlju Hristovim- u Božanstvenoj Liturgiji.
I uzalud je nekima navoditi reči Apostola da „ne bude razdora među vama“. Apostol ovo predviđa, ne izražava odobravanje i ovo navodi kao nešto loše. U apostolskim poslanicama nalazimo mnogo poziva na potpuno jedinstvo i jednodušje (Rim 12, 16i dr.), kako bi se ispunila Prvosveštenička molitva Hristova: „Da svi budu jedno“ (Jn. 17, 21), kao ikona jedinstva Svete Trojice: „kao Ti, Oče, što si u Meni, i Ja u Tebi, da i oni u Nama jedno budu“.
O razdorima Reč Božija govori sa jasnom osudom: „Pazite na one koji čine razdore i sablazni protiv nauke koju vi naučiste, i klonite ih se“(Rim 16, 17), a nigde nije rečeno: „ujedinite se sa njima“, kako bezbožno uče savremeni „ujedinitelji“!
Važno je uvek znati i razumeti da hrišćanstvo nije samo „religija ljubavi“, nego, pre svega, religija Istine, u kojoj je potpuno nedopustivo u ime „ljubavi“, koja je zapravo žalosna parodija na ljubav, žrtvovati Istinu, jer je za hrišćane ljubav pre svega Istina, koja, prirodno, i jeste glavni objekat ljubavi. Pogrešno je mešati hrišćansku ljubav sa hrišćanskim milosrđem prema stradajućima i siromašnima, kao što danas čine neki, koji namerno mešaju ove pojmove. To dvoje nije isto. Pozovimo se opet na autoritet Apostola ljubavi, koji piše „izabranoj gospođi i djeci njezinoj“, koje on, po sopstvenim rečima, „voli u istini“ i „ne samo on, nego i svi koji su poznali istinu, radi istine koja ostaje u nama i s nama će biti vavijek“ (2 Jn st. 1-2).
Dakle, osnova hrišćanske ljubavi je istina! Bez istine ne može biti ni ljubavi!
Arhiepiskop Averkije Džordanvilski
Preuzeto iz časopisa „Sveti knez Lazar“
Br. 14/15 (80/81)
Godina XIX, Beograd 2014 (str. 99-105)
Pripremila ekipa FB stranice „Pravoslavlje život večni“
Zaštićeno © 2014 - 2015 / KM Novine / Sva prava na autorski materijal zaštićena!
Preuzimanje i upotreba sadržaja dozvoljena jedino uz pravilno navođenje izvora / www.kmnovine.com
