Izvor: juGmedia, 16.Feb.2018, 01:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gunđanje na gurku
Šalje mi Filip pre neki dan ushićenu poruku (tipa „Pajo, imam ideju“): “Aj’ da pokrenemo neki biznis, možda otvorimo trafiku, diskoteku, kafić, igraonicu… tako nešto…“. Reko’: „Aj’ sačekaj me samo da uzmem od žene 220 dindži za cigare, pa ‘se nađemo u San Marca da dogovorimo za detalje“.
Jedan sasvim običan dan kada zamišljamo budućnost.
Odmah ga obeshrabrujem, kao stariji, zreliji i (mislim se) iskusniji: Najpre, ne >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << možeš da otvoriš običan ćumez bez 5.000 evrića u šteku, moraš nekog da zaposliš za stalno i plaćaš mu doprinose, što na minimalcu to bruto iznosi 40 hiljadarki, iznajmiš lokal… Čekaj bre… Sweet dreams are made of this…
To je lakši deo. Onda moraš da nađeš nekog baju da te pogura na tržište, progleda kroz prste, makne ti reketaše s leđa… prva šansa… druga šansa… I više, kao, pizdim na samoga sebe nego bilo šta drugo. Mozganje bez uspeha je danas jedini način da ostaneš normalan.
Apatija na sve strane. Bezizlazno. Čak i studenti u Beogradu zakazali nove proteste, pa ih otkazali zbog kiše. SAMO NEBO JE GRANICA!
Ne nebo, nego politička partija, šapuće se glasno. Bilo koja – koja može da te ugura na bilo koje radno mesto, da uvališ svoju koščatu zadnjicu u četvrtinu stolice u “Kuli stražara sa osam spratova”. Ako ti to ne uspe odeš preko agencije za Slovačku ili Češku da rintaš u fabrici gde sklapaju delove za televizore.
Što ja tako razmišljam sa svojih 37 banki, možda je i normalno, jer moji od 9. marta nisu dobili ništa, kao ni ja od 5. oktobra… Ali ove mlade ne mogu da razumem.
Izlaz je, možda, najlakši. Umesto da zavrneš rukave, malo oznojiš i „daš mu ga po kreativnosti“. I nije da niko neće da ti pomogne.
Da li, vi mladi, znate da grad Leskovac na godišnjem nivou izdvaja u proseku oko 100 miliona dinara za projekte samozapošljavanja? Tako da umesto da se snebivate na partijskim sastancima kod žutih, belih, crvenih, plavih, gde vam nije dozvoljeno da bilo šta kažete, čekajući na svoju stolicu – konkurišite!
„Takav odnos mladih prema gradu u kome su rođeni i odrasli počeli smo da menjamo, dajući im šansu, jer bez mladosti, znanja, novih ideja i kreativnosti nema ni napredovanja. Želim rezultat za naš grad, ne vlast i moć, a rezltata nema bez ideja i energije koju mladost nosi sa sobom. Zato sam bio i ostajem otvoren za saradnju sa mladima. Vrata mog kabineta biće uvek otvorena za sve njihove ideje i projekte“, ovo je samo deo ekspozea gradonačelnika Leskovca Gorana Cvetanovića iz 2016. godine, i moram da kažem da se nije šalio.
Pitajte one koji nisu partijski vojnici, a dobili su novac za pokretanje sopstvenog biznisa od grada. Ima ih! (A neki od njih su najveći kritičari svih mogućih vlasti na društvenim mrežama.) Sto hiljada za kupovinu mašine za pokretanje proizvodnje, malo li je? Možda je nama malo starijima dozvoljeno svako dokono razmišljanje i ponašanje koje ne donosi rezultat, ali vama ne.
Možda ovo što pišem prvi neće da pozdrave aplauzom oni iz Udruženja preduzetnika, ali moramo da prestanemo da stalno razmišljamo o problemu umesto da nešto uradimo.
Znam da je ovo prvo mnogo lakše i da to zauzima posebno veliki prostor u našem mentalitetu. Lakše je kritikovati i jadikovati nego zasući rukave. I sve dok je tako, grad će da nam liči na Twighlight Zone u onoj epizodi sa lutkama. Pure Leskovacication.
I za to nisu krivi političari.
Pre nego što bаciš kаmen nа drugog, reci štа si urаdio?
Ništa.
Da li si mogao?
Nisam! Jer ne želim dа vučem kolа iz blаtа, а dа posle togа budem kriv što je neko seo nа tа kolа i koči.
Pa i kad vam kaput dotraje i olinja se … onda kupite novi (kaput). Ako nemate kintu, nastavite da uživate u onom što imate i gunđate …
Razglabanjem u nedogled o stvarima koje ga muče, a za koje misli da nikada nije u stanju da promeni, čovek dosađuje i prijateljima jer ni oni nisu raspoloženi da stalno slušaju jedno te isto.
Stresno je i rastužuje.
