Izvor: KMnovine.com, 02.Dec.2014, 00:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Godina molitvenog opštenja sa jereticima
Grubo kršenje kanona i gaženje dogmata je opšti trend našeg vremena. Javnost pamti i patrijarhove posete rimokatoličkim hramovima i prisustvo misama po ugledu na Carigradsku patrijaršiju koja godinama očajnički pokušava da uspostavi „jedinstvo hrišćana“ (tj. uniju) sa Vatikanom.
...
„Sveti kanoni su sveti čuvari svetih dogmata; sveti čuvari bogočovečanskih svetinja bogočovečanske vere pravoslavne. U Bogočovečanskom biću i životu >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << Crkve oni su neophodni i obavezni. To posvedočavaju i potvrđuju svi Sveti Vaseljenski Sabori, svi Sveti Pomesni Sabori, i uopšte sveti Oci. Prvo pravilo Svetog Četvrtog Vaseljenskog Sabora glasi: „Ustanovljujemo, da moraju važiti pravila, koja su od svetih Otaca do sada na svakom saboru izložena bila“. Tako se jedino može sačuvati istinita i nepovređena vera bogočovečanska, pravoslavna. Sveti Oci Svetog Šestog Vaseljenskog Sabora, u prvom pravilu, naređuju: da se ima čuvati čista od svakog novačenja i nepovređena vera; da se ništa ne dodaje i ne oduzima. U drugom pravilu isti sveti Oci propisuju: „Pečatom zasvedočavamo i sva ostala sveta pravila, koja su izložena od svetih i blaženih Otaca naših. „I niko ne sme gore spomenuta pravila menjati ili ukidati, ili osim izloženih pravila imati druga, koja su pod lažnim naslovima izmišljena od nekih koji su hteli da trguju istinom“. Sveti Oci u 21. pravilu Gangrskog Sabora vele: „Mi želimo da bude očuvano u Crkvi sve što joj je Svetim Pismom i Apostolskim Predanjem predano“.’U svojoj Prvoj Kanonskoj Poslanici Svetom Amfilohiju Ikonijskom, Pravilo 1., Sveti Vasilije Veliki veli: Oni koji su odstupili od Crkve, nisu više imali na sebi blagodati Duha Svetoga, jer je predavanje iste kod njih prestalo usled toga što se prekinulo prejemstvo, naslednost.
Sveti Oci u prvom Pravilu Svetog Drugog Vaseljenskog Sabora naređuju: „Mora biti predana anatemi svaka jeres“. Pravilo 33. Laodikijskog Sabora propisuje: „S jereticima, ili raskolnicima, ne treba se zajedno moliti“.
Pravilo 45. svetih Apostola zapoveda: „Episkop, ili prezviter, ili đakon, koji se sa jereticima samo i molio bude, neka se odluči“. Pravilo 10.: „Koji se zajedno sa odlučenima, ma bilo i u kući, bude molio, neka se odluči“. Pravilo 46. svetih Apostola glasi: „Zapovedamo da se svrgne episkop, ili prezviter, koji prizna krštenje ili žrtvu (= Evharistiju) jeretika“. („Dogmatika Pravoslavne Crkve“, arhimandrit Justin Popović, Manastir Ćelije, 1976. godine)
Kraj godine je vreme kada se svode završni računi za protekli period. Eto tako, ukoliko bismo pokušali da rezimiramo i ovu 2014. godinu koja se bliži kraju iz ugla nekog zainteresovanog običnog pravovernog hrišćanina sa prostora, na primer, Eparhije bačke, naš utisak bi najverovatnije bio prilično sumoran. Naime, „na severu ništa novo“ – ni ove godine nisu izostali brojni slučajevi javne sablazni ekumenisanjem nadležnog Episkopa Irineja Bulovića kojeg u svemu tome odano prate i novoustoličeni vikarni Episkop jegarski Jeronim Močević, pa i značajan broj područnog sveštenstva.
Početak 2014. godine biće upamćen po događaju bez presedana, kada je u mestu Feketić na proslavi praznika Sv. Save obavljeno rezanje slavskog kolača u čemu su uzeli učešća pored parohijskog sveštenika i predstavnici lokalnih nepravoslavnih tj. jeretičkih verskih zajednica –rimokatoličke, protestantske i muhamedanske veroispovesti.
Dalje, krajem maja, u Beču je upriličena svečanost na kojoj je bečki nadbiskup kardinal Kristof Šenborn simboličnom predajom ključeva hrama Nojlerhenfeld u 16. bečkom okrugu tadašnjem odlazećem administratoru Eparhije austrijsko-švajcarske Episkopu Irineju Buloviću, čime je i zvanično rimokatolički hram prešao u vlasništvo parohije Srpske Pravoslavne Crkve u Beču. Svečanoj primopredaji su prisustvovali i episkopi: požarevački i braničevski Ignatije, kruševački David, tada novoizabrani Episkop austrijsko-švajcarski Andrej, arhimandrit Jovan Radosavljević kao i nekolicina sveštenstva SPC iz Beča i Mitropolit austrijski Arsenije kao predstavnik Carigradske patrijaršije.
Nakon svečane primopredaje usledila je zajednička molitva („Oče naš“) predvođena Episkopom Irinejem, kojem su se priduržili i ostali prisutni, pa i kardinal koji se tom prilikom krstio na isti način kao i pravoslavni.
Ovih dana je na internet stranici Eparhije bačke objavljen i izveštaj u kojem se navodi da je na prestoni praznik Sabor svetog Arhangela Mihaila – Aranđelovdan 21. Novembra 2014. godine u Senti je torženstveno i molitveno proslavljena hramovna slava. Ovogodišnje molitveno slavlje bilo je posebno i radosno za verni narod parohije senćanske, jer je svetom Liturgijom načalstvovao Njegovo Preosveštenstvo Episkop jegarski g. Jeronim uz sasluženje prezvitera Miodraga Šipke, arhijerejskog namesnika subotičkog, prezvitera Dalibora Zarića, paroha senćanskog i đakona Miloša Petrovića. Međutim, iz priloženog foto-albuma saznajemo da su na Liturgiji bili prisutni župnici iz lokalnih rimokatoličkih hramova, kao i da su isti učestvovali na svečanom ophodu (Litija) oko hrama na čelnim pozicijama -odmah iza Krsta i barjaka i ispred Episkopa i sveštenstva, i na kraju okončano zajedničkom molitvom nakon ručka u parohijskom domu. Zaista, „toržestveno i molitveno“ ali kanonski neodrživo.
Govoreći o napred navedenim kanonima, Sv. Justin Ćelijski zaključuje da su oni jasni i za savest komarca.
Uprkos tome, grubo kršenje kanona i gaženje dogmata je opšti trend našeg vremena. Episkopija bačka nije slučaj sui generis u tom pogledu u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi ali zauzima vodeće mesto i primer koji slede i druge neke eparhije kao što su Eparhija zahumsko-hercegovačka, Eparhija raško-prizrenska, Mitropolija zagrebačko-ljubljanska, Mitropolija dabrobosanska, Mitropolija australijsko-novozelandska.
Javnost pamti i patrijarhove posete rimokatoličkim hramovima i prisustvo misama kao što je to bilo u februaru uoči Sretenja, a povodom obeležavanja godišnjice potpisivanja Konkordata Vatikana i Kraljevine Srbije, a događaj bez presedana bila je poseta monofizitskom hramu u Švedskoj.
Po svoj prilici, sve ove aktivnosti su inspirisane primerima arhijereja nesrećne Carigradske patrijaršije koja već godinama očajnički pokušava da spas pronađe u vaspostavljanju „jedinstva hrišćana“ (tj. uniji) sa Vatikanom, pa tako iz dana u dan sve više juri u naručje rimskom papi, uz nastojanje da „u miraz“ sa sobom privuče i ostale pomesne crkve. O najnovijim događajima iz Carigradske patrijaršije možete pročitati ovde.
O bogoodstupništvu i hlađenju revnovanja među pravoslavnima odavno opominje veliki ruski svetitelj Ignjatije Brjančaninov navodeći da „, pomračeno, nejasno, nepravilno razumevanje slova, razumevanje koje ubija duhovni život u hrišćanskom društvu, koje uništava hrišćanstvo. Hrišćanstvo je delo, a ne slovo. Teško je i pogledati kome su poverene, ili kome su dopale šaka ovce Hristove, kome je povereno njihovo rukovođenje i spasenje! Vukovi, odeveni u ovčiju kožu, otkrivaju se i poznaju po delima i plodovima svojim. No to je – po dopuštenju Božijem. Tad koji budu u Judeji neka beže u gore (Mt. 24,16)!“
Sumorna stvarnost kojom smo okruženi povlači i rizik od padanja u očajanje usled na prvi pogled bezizlazne situacije. Međutim, očajanju nema mesta. O tome nas poučava i teši Arhiepiskop Averkije Taušev besedom iz davnih šezdesetih godina prošlog veka.
„Čujte, šta vi govorite- kažu neki- o kakvom padu Crkve može biti reč, kada imamo tako izričito obećanje Hristovo: Sazidaću Crkvu Svoju, I vrata pakla neće je nadvladati (Mt. 16,18). Potpuno tačno, reči Hristove su nesporne. No nekako se previđa da se ovde ne pominju okviri Crkve koju vrata pakla neće nadvladati. Nije rečeno koja će to Crkva da bude: Carigradska, Srpska, Bugarska ili naša Ruska Zagranična Crkva, ili još neka druga; rečeno je jednostavno „Crkva“, to jest, da do kraja sveta i Drugog Dolaska Hristovog istinska Crkva neće izčeznuti sa lica zemlje, nego će postojati.
Crkva će ostati, sa svim obećanjima koja joj pripadaju i sa punoćom blagodati, čak i ako u njoj ostane samo jedan episkop sa malim brojem verujućih.
Svi ostali će biti „uzdrmani“ i „pašće“, biće „nadvladani vratima pakla“, bez obzira na to što će nastaviti da sebe nazivaju „crkvom“. („Kad so obljutavi“, Arhiepiskop Averkije Taušev, „Sveta Revnost“, Beograd, 1998. godine)
Izvor: Pravoslavlje život večni
