Izvor: juGmedia, 24.Jan.2016, 13:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
FOKUS
Imam jednu veliku fioku. Skoro sve male stvari koji su mi bitne, slažem u nju. Dosta je vremena prošlo od kada sam počeo da je koristim. Puna je do vrha. Juče sam neku dokumentaciju samo stavio, onako preko, pa gurnuo ne bi li je zatvorio, kao kada ubacujemo nešto u prepunu kantu za otpatke. Klap. Uz blagu upotrebu sile, zadatak završen, fioka ubačena.
Razmišljam da je sredim. Već sam je reorganizovao, više puta. Ne vredi. Toliko je stvari unutra da nema svrhe praviti novi raspored. >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << Moraću da završim sa nečim.
Znam šta razmišljate, mogu lako da prebacim deo stvari na drugo mesto, ali to ne rešava problem, samo ga produbljuje. Sređivanje sada mora da završi odricanjem. Previše stvari započinjem, u mnogima krećem od početka da učim. Dobar sam đak, ali se rasipam. Moram izabrati mnogo manje disciplina.Verovatno najteže odluke u životu, odnose se na to gde će ići naš fokus. Šta je to što će nam uzeti vreme, na šta ćemo trošiti najviše energije.
Porodica, prijatelji i hobi su uvek bitni. Ipak, ako nam sve ode na njih, šta će nam ostati? A to što nam ostane, ostaje za ono u čemu hoćemo da uspemo, ako želimo.
Ne vezujem ovo samo za finansijski uspeh, ovo je pravilo za sve. Škola, ljubav, sport, umetnost, nauka – morate tome posvetiti pažnju, veliku. Ako se do sada ništa pozitivno nije desilo, neće ni ubuduće. Ne preuzmete li inicijativu u svoje ruke, glava će zauvek ostati zakucana ka podu. Kada zasučete rukave, da li ćete uspeti? Sigurnost ne postoje, ali šanse se povećavaju.
Tu je verovatno najveći problem. Ljudi traže garancije. U redu, u školi dobijate ocene, na poslu zaradu ili platu, u lokalnom klubu ste u prvoj postavi – kod manjih zahteva napredak se lako pravi, ali koliki napredak tolika je i satisfakcija. Za više, bolje, nema horizonta, nema čistine. Zašto onda ulagati dalje, zašto se ne zadovoljiti osnovnim? Zato što je “možda” uvek bolje nego “ne”. “Sigurno”, verovatno najbolje zvuči, ali to je običan privid, klackalica koja lagano ide na dole. Sigurna je samo smrt, sve ostalo će nam iskliznuti iz ruku – kad tad.
Da smo se držali sigurnog, još uvek bi bili u nekoj pećini, ne zaviseći direktno od sebe, već od rutina životinja, od tokova vode. Ali nismo, posvećivali smo pažnju detaljima, pa rizikovali i išli napred.
Jeste, danas je najteže napraviti fokus. Gde god se okrenemo, nešto nas zove. Vuku nas na sve strane, traže za sebe, uzimaju sve a daju mrve. Niste miševi!
Hoćete da svirate neki instrument, ili da govorite strani jezik, jako teško ako uz to morate i da odete na fudbal, vozite bicikl, popijete piće sa društvom, izvisite na netu, odgledate utakmicu, pa film. Tako nećete imati vremena ni za razgovor sa najmilijima.
Hoćete ozbiljno da se bavite sportom, da uspete, pa nije dovoljno samo da trenirate, treninzi su bitni za trenera, za sam klub, za vas, oni su samo kap u moru. Za vas koji to želite, fioke poput moje su više od luksuza, vi morate po ceo dan da ispravljate nedostatke, ono što vam fali da budete bolji, i da vam ostane taman vremena za odmor i porodicu.
Čega se odreći? Uh, čega?! Nije ovo štivo koje će vam odgonetnuti tajnu uspeha. Samo podvlačim, morate sebe da date. Puno.
Takav je početak vrlo naporan, teško svarljiv, ali ako izdržite taj prvi udar, kada stignu rezultati, kreće i onaj bolji deo. Entuzijazam se pojačava. U vaš vidokrug ulazi vrelo mleko koje se polako hladi, dok se na površini masnoća učvršćuje i stvara koru koju toliko hoćete da skinete.
Zamirisaće kajmak, gotovo da ćete moći da ga okusite. Svakim sledećim naporom, bićete sve bliže i bliže. Mrs, biće i toga. Nažalost, nekada nećete doći do njega, ali ako ste zaista dali sve od sebe, videćete, neće vam ni biti toliko važno. Trenutak kada shvatite trenutne limite je i trenutak pobede. Pa opet fokus, na slabosti, da najtanje karike izjednačimo sa najjačim.
I ono što nam je najvažnije moramo razložiti, i tu moramo praviti prioritete. Da nađemo najveće žarište, ugasimo ga, i krenemo u nove pobede.
Lepo vam sve ovo napisah, ali šta sa mojom fiokom? Ode brzinometar za bajs, fotoaparat- komada dva, knjige o programiranju, o pisanju projekata… I dalje je ostalo što šta unutra, ali bio sam zadovoljan. Gurnuh je jednim prstom, samo je skliznula.
Dok sam se smejao u sebi, čuo sam ženin glas u pozadini “Lap-top baci Aleksa, pusti fioku”.
(Kraj)
