Izvor: juGmedia, 21.Feb.2015, 18:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ETO, ŠTA ĆEŠ!
KADA JE, za vreme prošlog rata, u parlamentu Engleske, ministar vojni pokrenuo inicijativu da se deo sredstava namenjenih kulturi preusmeri u odbranu zemlje, tadašnji britanski premijer Vinston Čerčil upitao je ministra, a i ceo Parlament: „A šta ćemo onda da branimo?”
Citirao sam Čerčila da ne bi stranački dušebrižnici, čaršijsko-kafanski kibiceri, profesionalni komentatori rekli: “Ma, ko si bre ti da ‘urbi et orbi’ šalješ poruke? Što se petljaš u stvari koje >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << slabo razumeš i ne mlati s kurac po tuđem glogovom trnju za tuđ račun i na sopstvenu štetu! Zašto izigravaš vidara i vadiš trnja iz tuđih mindži?” Zato Čerčilov citat! Kao i namera da svojim izrekama ne uveseljavam Le-čaršiju, a još manje čitateljstvo Miličinih novina. Isto tako nisam “politički protivnik”, ni džompir Bojti, a ni džogljavom Mesku, niti sam ja njihov nekakav “oštri kritičar” ili , ne daj bože, “smrtni neprijatelj”. Ništa od toga. Nisam nahuškan od strane profesionalnih, večitih, čaršijskih plačipički, ne “peče” me čaršijska politička s(a)vest, nisam se naljutio na vladajući SNS, niti ću od muke da sebi odsečem Crveni Ban, pa da onda kukam na sav glas. Ma, jok more! Samo sam Leskovčanin i ovo radim samo zbog sebe. Da kažem, ono što imam. Ako nešto imam! Molim, da mi verujete! Ko mi ne veruje, vreli katran, dabogda, kurcem mešao!
Zašto pišem o kulturi? Zato što je, gospodo, kultura temelj društva i njegova životna supstanca. Zato što kultura gradi civilizaciju. Eto, zato! Jer, kada se unište institucije kulture jednog grada, kao što je to učinjeno u našem, tada se uništi i kultura toga grada, pa samim tim i nasleđe, tradicija i identitet grada i ljudi u njemu. Kroz kulturu se najbolje čuva jezik i identitet. Najjeftinija reklama za jedan grad su institucije kulture. To moraju da znaju naši Le-političari. Zato pišem. I ranije sam pisao, u razna vremena i u raznim časopisima, o fenomenu kulture u Leskovcu. Nije vredelo, verovatno neće ni sada, ali život se sastoji od pokušaja.
Propadanje institucija kulture u Leskovcu počelo je onda kada su brigade mladoturaka, tzv. „krizni štabovi“, posle 5. okt. 2000. god, na silu, počeli da osvajaju rukovodeća mesta institucija kulture u Leskovcu. Kada su ti, mladoturci, prvenstveno iz redova DS-a, kao članovi „kriznih štabova“ rasterali, ko mačke s jebališta, sva dotadašnja rukovodstva i krenuli voditi kulturu grada Leskovca u novu i svetliju kulturnu propast.
Ono što je stizalo na rukovodeća mesta u kulturi, u lokalnim medijima, sve to kuso i repato, bilo je neškolovano, neobrazovano, nestručno, neobavešteno o poslu kojim treba da se bavi, nije razlikovalo dan od noći i u većini slučajeva nije ni bilo u kontaktu sa sobom. Jad i beda! Postavljeno od „nemajući kude“, pa ajde tuj da ga udomimo. Deviza je bila: Samo jaši mi smo naši! Ili: Budi naš, pa radi šta znaš. Kada se je sav taj stranački bašibozluk i preletačke pešipetlje; svi ti silni mamlazi, đilkoši, pijačni nakupci, vašarski mađioničari, laboranti, prevaranti, diletanti; nezavršeni, nesvršeni i večiti studenti japanistike, ljudi intelektualnog steriliteta, sabrani s koca i konopca, udomili u kulturnim institucijama Le. nastalo je i kuku i lele. I umesto da su otišli u Toponicu na lečenje moždanih trauma, oni su počeli da „leče“ leskovačku kulturu! Tada je počelo propadanje i urušavanje kulture u Le, koje, nažalost, traje do današnjih dana. Danas, u još gorem obliku. Jer sada je na površinu izašlo sve polupismeno i nepismeno: mufljuzi, šilibajzeri, kafanski pevači, borski topioničari, podizači graničnih rampi, peračice epruveta; sav тај stranački poluintelekt i polusvet, koji je preplavio institucije kulture našega grada, koje su postale „provodnik primitivizma“. Ko je sve vodio, a i sada vodi, institucije kulture u Leskovcu, Ne Da Plačeš, nego da kukaš, viješ i vrištiš kao Damjanov zelenko!
А mediji? A novinari? A javna reč? A javno mnjenje? A javnost? Gde su tada bili? Gde su sada? Svi, gromoglasno, šunel! Jaka i bučna tišina! Tada ko i sada, mediji su udarna pesnica ovog ludila, a novinari služe za “zaglupljivanje javnog mnjenja, kako ljudima ne bi palo na pamet da postave važna pitanja.” Nad Leskovcem je pao totalni medijski mrak, a nad leskovačkom kulturnom scenom nadvila se crna tmina. A u mraku i tmini – zna se – jebe ko koga stigne!! Sve ovo što se događa u kulturi Leskovca mogu da razumem – mada se s tim duboko ne slažem – da neko smatra da je sve u redu, ali dokle, bre, više?
Posle svega hoću našem Lordmeru, ako uopšte čita JugMediju i moje kolumne, da dam, prepotentno s moje strane, jednu preporuku: male države, mali narodi, mali gradovi i ljudi u njima, kao što je naš Leskovac, mogu da opstanu, postanu poznati i mogu sebe da pokažu svetu, i što je još značajnije, budu prosperitetni samo kroz kulturu, ne teška industrija, ne “vasiona-kamioni, kosmos-avioni”, ne astrologija, astrofizika i atomistika, ne kule i gradovi. Kultura, na prvom mestu. Postoje, poštovani gospodine, My dear Mayor Cvetanoviću, neke neminovnosti, koje su takve kakve su od kada je sveta i veka, od kojih se ne može pobeći (moj Vam je savet, pročitajte skasku o Smrti u Bagdadu). Jedna od tih neminovnosti, if you know what I mean, a znate even better од мене, je i smena. After all these years, smenite sve nesposobne rukovodioce kulturnih institucija u Leskovcu – pa, da nam krene! Think about it!
Вјачеслав Нешић
