Izvor: KMnovine.com, 04.Sep.2018, 01:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobrašin
Konačno, taj pištolj je jedna od retkih stvari, predmeta koja je ostala, kako se to kaže, iza tate, za tatom. Glupo. Ali kada sam već ušao u svu tu proceduru i administrativne i birokratske "to je tako" propise i zavrzlame, reših da istrajem.
Piše: Nebojša Redžić*
Walter, 7,62 bio je naoružanje Vermahta za vazduhoplovstvo, >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << oklopne jedinice i sve oficire kopnene vojske. Zbog kvalitetne izrade i praktičnih gabarita pištolj je među saveznicima, a posebno oficirima Crvene armije, postao cenjeno trofejno oružje. Nikada nisam saznao kako je pištolj dospeo kod mog oca; sećam se samo da je "to bio poklon od nekog ratnog druga, Slovenca" ali su to sve samo neprovereni fragmenti moje konfuzne memorije.
Ove podatke sam skoro našao u Politikinom magazinu, u rubrici iz starih riznica. Motiv više. Pištolj neće opaliti, ali možda jednoga dana iz njega izleti još neka priča, sudbina, mit…
Trebalo je pištolj ponovo staviti u legalne tokove; prijava Policiji, deponovanje, potvrda za sud, predlog sudu za naknadnu raspravu o ostavini, dopuna rešenja, rešenje, pravosnažnost, Policija opet, reverzibilni proces. Ostalo je samo to da Policiji dokažem da nisam pod istragom (ionako ne priznajem sudove) i da se ne istražuju moji sumnjivi noćni razgovori, šaputanja, dnevne misli i sadržaj podvarka, davalac recepta…
Palata pravde. Kako to zvuči, zveči, ječi…ovih dana kada ta slepa dama biva prodata kao belo/crno roblje, silovana, bičevana, iskorišćena, kada je mač u rukama onih koji režu, kasape, lažu, stvaraju svet, igraju se sudbinama...
Treba da dokažem državi da me ona ne juri, ispituje, propituje, sumnjiči za …šta god . I da me ne goni."
„Molim da mi izdate uverenje da protiv mene nije pokrenuta istraga, niti podignuta optužnica, kako kod tog suda, tako ni kod Višeg suda u Beogradu i to bilo za koje krivično delo iz nadležnosti ovih sudova“. U potpisu - Molilac.
Red molilaca za dokazivanje ispravnosti, građanske snishodljivosti, oportune saglasnosti otezao se u krivudavu crtu kreativnih molilaca. Negde oko sredine uredno poređanih ruku sa uplatnicama za molitvene takse, gledam odnekud poznato lice, lice koje sam poslednji put video, gde?
Motel „Nais“ (kod Niša), na autoputu Bg - Skoplje, Sofija, Solun, zavisi gde se uputiš… godina 1999. jun,15. Sećam se…
Zaustavljamo se sa “jugom u delovima”, pored stotinjak drugih vozila koja liče na zaprege, natovarena do pucanja, koferima, torbama, slikama, uspomenama, beznađem i strahom.
Vozim moje roditelje iz Vranja u Beograd. Mama i tata su se posle dva dana provedenih u Vranju u hali, na podu kolektivne sramote i poniženja javili da su stigli. Taj isti jugo vozio je 13-to godišnjak. Satima u koloni neproverenih glasina, lažnih informacija, nepostojeće nade, "privremenog napuštanja domova", straha…
Mama je juče ispred naše zgrade, u rano, maglovito jutro mladom vojniku u Prizrenu ispred tenka brižljivo rekla: "jel' ti hladno, sine"? Odgovor je bio: Was? Utrčala je u kuću i rekla samo: „Đoko, došli Nemci“
Dobrašin. Bio je to Dobrašin. To lice se ne zaboravlja. Svi surovi vrhovi i kosine Komova, doline i šume oko Lima, vekovi trpljenja, suočavanja i preživljavanja su na tom licu. Znao je Dobrašin i tamo, u Prizrenu, u "Dušanovom gradu" da opstane među "njima" (Albancima, Šiptarima) plivao je u bujici prostakluka, uvreda, poniženja, ali isto tako je znao da uzvrati. Trebalo je opstati , ali ne samo opstati. Nije bio sam.
Tridesetak godina izdržao je između ostalog i zahvaljujući njegovoj samokontroli i alkoholu; voleo je da popije, valjalo je, ali je uvek vladao sobom i situacijom. Inače, bez toga bi njegov život tamo bio nezamisliv.
Njegov brat Raša, čiji je stariji sin, Dragan poginuo početkom juna u selu Koriša, kod Prizrena, stanovao je na 50-tak metara od nas. Kada su "milosrdni anđeli "oslobodili" Kosovo, Raša nije hteo da ode, izbegne, pobegne pre nego što da 40-to dnevni pomen sinu.
Stalno je ponavljao: „neće mene niko, nema razloga, nikom nisam ništa nažao uradio, neće mi ništa!“
Ubijen je u svom stanu zajedno sa svojim drugim sinom, 30 i nekog dana posle pogibije prvog sina. Ima onih koji će ih spominjati.
Prizren
Živeli su, kaže Dobrašin, nekoliko godina u Kovinu. Posle toga su, pre nekoliko godina kupili kuću u Kaluđerici i sada su došli ovde u Sud da legalizuju imovinu. U penziji je. Nisu mu priznali 9 godina pa mu je penzija oko 15.000 dinara. Malo, al šta ćeš?
Legalizuju svojih 50-tak kvadrata. Jer, ipak je to Zakon i treba ga poštovati, ma kakav bio.
Proterani, bez igde ičega, obespravljeni , ubijani, žrtve, i legalizuju.
Čuje li to neko? Čovek legalizuje; na drugoj strani legalizuje se smrt, progon, pljačka, sram, poniženje…
Demokratski poredak, vlast - pa to je oksimoron. Legalno proglašava nepravdu, a Dobrašin legalizuje.
Nebojša Redžić
Tu je i Ruža, njegova žena. U prvom trenutku sam pomislio da je to njegova majka, starija sestra… gde nestade ona lepa žena? Ovo je sada starica. Kaže da je preživela infarkt posle dvodnevne kome; preselili su se u Kaluđericu da bi bili blizu njene sestre, da bi bile blizu jedna drugoj; a onda umire sestra, pa zet i na kraju i njihova dva sina.
Pošast... Zašto? Možda je i to legalno?
Sedimo u kafiću, pitamo se.
Da, onaj pištolj sa početka priče. Registrovaću ga kao trofejno oružje. Trofej?
* Redžić je rođen na Kosovu i Metohiji, u Prizrenu, živi i radi u Beogradu
KM Novinama je potrebna vaša podrška - KLIK
Izvor: KM Novine :: © 2014 - 2018 :: Hvala na interesovanju
.jpg)
