Izvor: JUGpress.com, 08.Okt.2019, 09:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dan dostojanstvenog rada u zemlji uniženih ljudi

BEOGRAD

(Piše: Zoran Stojiljković, profesor na FPN i predsednik UGS Nezavisnost)

Ovih dana mi se po glavi mota jedna misao Martina Lutera Kinga,

simbola građanskog otpora i neposlušnosti, čoveka koji je život dao za

viziju jednakih i dostojanstvenih ljudi.

Martin Luter tvrdi da svi mi lagano umiremo kao uspravna ljudska bića

od onoga trenutka kada počnemo da ćutimo o stvarima koje su važne .

Ćutimo o sreći, dostojanstvu >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << i ljudskoj solidarnosti. Zažmurimo ili

nervozno odmahnemo rukom na spominjanje socijalne pravde. Ili se

upitamo na čemu je ili iz kog filma je ovaj lik koji nešto drobi o

dostojanstvenom radu. Ili o slobodnim i fer izborima, recimo. Onoga

trenutka kada izgubimo nadu i prestanemo da maštamo o boljem i

pravednijem svetu postajemo tek mašine za preživljavanje. Hodamo po

svetu kao zombi – mi smo mrtvaci na dopustu.

Ovih dana je 7 oktobar međunarodni dan dostojanstvenog rada . Mi u

Srbiji obeležavamo ga decenijama već u stanju koje, da se poslužim

parafrazom iz hrišćanskog nauka, obeležava odsustvo vere, nade i

ljubavi i brige za druge. Briga za druge, drugo ime za solidarnost i

empatiju, je i moto pod kojim sindikati u okviru Međunarodne

konfederacije sindikata ove godine obeležavaju ovaj dan.

Dostojanstven rad je rad dostojan slobodnog čoveka. Najednostavnije

rečeno, to je rad koji je ugovoren, dakle predvidljiv i koji se odvija

pod unapred poznatim i prihvatljivim uslovima. Rad koji je osiguran i

bezbedan u pogledu fizičkog zdravlja i rizika ali i na kome nas ne

mobinguju i ne “ gužvaju nam karakter “ . U gužvanje karaktera spada i

šikaniranje, premeštanja i pretnje otkazima predstavnicima sindikata

čija misija je da budu garanti i branitelji dostojanstvenog rada.

Naravno, dostojanstven rad je i samo onaj rad koji je na vreme plaćen

i od koga se da pristojno živeti.

U istraživanjima kvaliteta života, odnosno društvenih pretpostavki

sreće posao od koga može da se pristojno živi i koji ispunjava

zadovoljstvom je prva pretpostavka za sreću.

Moje prvo pitanje je koliko u Srbiji danas ima ljudi koji su srećni

zato što imaju dobro plaćeni posao koji ih čini ispunjenim i

zadovoljnim? Jesmo li mi u tom pogledu zemlja nesretnih i uniženih?

Srbija je zemlja raširenog siromaštva i nejednakosti. Dostojanstvo i

sreća teško idu sa siromaštvom. Siromaštvo po pravilu ne donosi ništa

dobro . Kao u Brehtovom Dobrom čoveku iz Sečuana najstrašnija

posledica siromaštva je dehumanizacija – pretvaranje čoveka u biće

bukvalnog preživljavanja, u kome često nema mesta za dobrotu i brigu

za druge.

Dostojanstvo je i život u svetu bez uniženja korupcijom i

kiljentelizmom i partijskim zapošljavanjem. Jesmo li se mi to toliko

ljudski unizili da kupovinu radnog mesta i pravljenje karijere

partijskom knjižicom i novcem smatramo normalnim stanjem duha? Koliko

su onda uverljivi apeli za ostanak u zemlji onih koji su njena

budućnost ako su svi “provalili “da je ključni uslov za karijerno

napredovanje partijska podobnost i lojalnost vođi a ne stručnost ?

Sreća je i čin ljudskog dostojanstva i mogućnost da se bude solidaran

i empatičan, da se uživi u poziciju drugih i da se sa njima saoseća,

odnosno da može da im se pomogne. Briga za druge je solidarnost

dokazana na delu .

Vrednosti su to koje su, nažalost danas predmet podsmeha sem ako nisu

politički i tržišno naplative i služe kao pokriće i oproštajnica za

pohlepu – alavost što bi rekli naši ljudi.

Svest da su svi ljudi jednaki i smrtni dodao bih trebala bi da vodi

uzajamnosti. Ljudi su jednaki u svojoj neuporedivosti i različitosti i

u svojim jednakim pravima i dostojanstvu. Priznatog ljudskog

dostojanstva nema bez priznatog dostojanstvenog rada.

Da li treba dodati i da dostojanstva nema bez prava na kvalitetno

obrazovanje, kao i zdravlje i zdravo životno okruženje?

Obrnuto, kako to tvrdi Ričard Senet, nejednakost i prekarnost gotovo

pravolinijski vode u ljudsku udaljenost koja povratno uvećava nesreću

i nejednakost. Nažalost termin prekaran, dakle nesiguran, nestabilan,

bezperpektivni rad, odnosno prekarijat kao moderna forma

proleterijata, su se odomaćili u našem rečniku i dominiraju našim

radnim odnosima.

Naredna dilema je dakle koliko ljudi kod nas je u zoni dostojanstvenog

a koliko u zoni prekarnog rada?

Vratimo se na kraju ovog apela za vraćanje dostojanstva radu, na brigu

za druge usmerenu pre svega na one koji nemaju jednake mogućnosti.

Ovoga puta i na ograničenom prostoru neću se baviti brojnim

manjinskim, marginalizovanim grupama koje svakako moraju biti predmet

naše brige. Nešto ću reći o ženama koje su neravnopravna društvena

većina.

Studije o položaju žena na tržištu rada Republike Srbije sprovedene u

poslednjih nekoliko godina ukazuju na prisutnu rodno zasnovanu

diskriminaciju a odnose se i na visoku stopu nezaposlenosti, manji

stepen ekonomske aktivnosti i “ patriotske pokušaje “ povratku

tradicionalnoj ulozi žene domaćice.

Najveći broj pritužbi koje Poverenica za ravnopravnost Brankica

Janković dobija odnosi se na tržište rada pri čemu je i pravo na

materinstvo u pitanju, jer neretko žena posle porodiljskog bolovanja

bude prebačena na niže radno mesto ili u najgorem slučaju, dobije

otkaz.

Kakav licemer se mora biti kada se u takvoj situaciji može govoriti o

demografskoj krizi i brizi za porodicu ?

Da se vratimo na kraju na početak ove priče o dostojanstvu. Ako je

Srbija zemlja uniženih ljudi lišenih nade da će ikada biti drugačije,

hoćemo li, mi u Nezavisnosti ali i svi drugi, da ćutimo o tome i da se

pomirimo sa tim ?

PodeliteClick to share on Facebook (Opens in new window)Kliknite ovdje za dijeljenje na Twitteru (Opens in new window)Kliknite za slanje emaila prijatelju (Opens in new window)Click to share on Skype (Opens in new window)

I ovo Vam može biti interesantno

Nastavak na JUGpress.com...