Izvor: juGmedia, 17.Sep.2015, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DIJAMANT
Izlazim iz lifta. Hodnik luksuzan, brazilski plavi mermer, “Bauta” cipele odzvanjaju zidovima dok koračam. Zvuk prekidaju skupocene slike. Nailazim na masivna vrata, na njima velika zlatna pločica sa natpisom “De Beers”.
Ulazim unutra, na stolu u kancelariji dva grumena. Jedan je dosta veći, nezgrapan, dok mi se drugi, iako manji, više dopada. Obično ih bude više, sada sam osuđen na ova dva.
Stavljam ovaj veći na specijalizovani mikroskop. Još na prvi pogled >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << se vidi da će boja posle brušenja biti žućkasta. Naprežem oči, svetlost se prelama preko kristala. Konačno počinje da se bistri slika. Sada je jasnije.
Vidim avion. Leti veoma nisko iznad brdovitih masiva išaranih šumama i livadama. Avion, prevozi porodicu na još jedno letovanje ove godine. Pored prozora sedi dečak, sluške od “ajfona” preko glave, na kolenima prenosivi kompjuter, pušteni crtaći. Majka iznad, viče na oca, dok on gleda da se iskrade i ode do pilota, pravdajući se turbulencijom. U stvari, hoće da zapali tompus, popije viski i podseti stjuardesu zašto je baš nju zaposlio. Stjuardesa je proklinjala taj dan, ne zbog ucene, već zbog njega. Pilota. On je bio sve ono što je maštala kao mala, i previše. Oženjen. A mali, pametan, sve ih čita, pa i maminog prijatelja baštovana, koji leti sa njima ne bi li joj održavao kalistemone i hortenzije, bez kojih ona ne ide ni u prodavnicu, sa sve saksijama.
Skidam grumen, ne previše zadovoljan, znam da će onaj drugi biti bolji, ali idu u paketu. “De Beers” ima striktnu politiku, ili uzimaš sve od njih, ili ništa, a kada ne uzmeš, pitanje je kada će ti ponovo ponuditi bilo šta. Još u rukama osećam vrednost manjeg grumena. Ide pod mikroskop. Odmah se vidi. Slika je slična kao malo pre, kreće iz iste pozicije, ipak,u dubini je čistoća mnogo veća, ovaj već ima belinu. Buljim.
Dečak skreće pogled sa kompjutera, kroz prozor vidi poljanu. Na njoj devojčica, njegovih godina, smeđe kose, puštene preko ramena, u beloj haljinici, bere cveće. Smeje se. Prolaze je u deliću sekunde. Ustaje naglo, vadi slušalice, “lap top” pada uz trasak, momenat zasenjuje majčinu viku i oba roditelja gledaju u dete.
Devojčica odozdo pogleda u avion.
Pokupi nabrano cveće, ubaci u korpicu, stavi krpu preko nje, pogleda mamu u lice pa joj namignu.
Nasmejaše se obe. Hvataju se za ruke i kreću. Idu polako prema kući i pevuše “Old MacDonald Had A Farm”, poskakujući uz ritam pesme. Približavaju se domu. U susret im naiđe pas, skoro da obori devojčicu na zemlju, ona ga zagrli.
Kuća se već vidi, u stvari je koliba. Kao iz bajke, sa terasom i nastrešicom, ispod koje su ljuljaška za sedenje i mreža za spavanje. Iako je leto, dimnjak se puši. Otavaraju se vrata. Iz polumraka, vidi se muška silueta.
Izlazi muškarac, visok, smeđ, širokih ramena. Priđe do žene i podiže je kao da je lutka od slame. Pogleda u devojčicu, ona mu prstom pokaza u korpu, nasmeja se i namignu.
To je to, reko u sebi. Stavljam dijamante u džep i napuštam kancelariju. Žurim, želim da pozovem nekoga. U žurbi, nespretno vadim telefon, iz džepa mi ispadaju i dijamanti. Dok ih gledam na podu, pozivam broj.
Nisam je pustio da izgovori ništa, odmah sam počeo mali monolog.
Stavljam telefon ispred sebe, i čekam poziv. Zavibrirao je, dobro poznati broj. Skačem od sreće. Dok se javljam, šutiram ono “kamenje” dole.
