Izvor: JužneVesti.com, 06.Feb.2017, 10:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ćutanje je blato
Već nekoliko meseci sprovodim, onako lično i nenaučno, jedan društveni eksperiment. Reč je o novoj uzrečici koju sam u početku iz zabave počeo da koristim u različitim okolnostima čisto da bih video reakcije prisutnih. One su me opet dovele do određenih, malo ozbiljnijih zaključaka za koje smatram da ih treba podeliti i na ovom mestu.
Umesto one tradicionalne "Hvala Bogu", počeo sam da koristim jednu svežu, aktuelnu i za naše prilike potpuno adekvatnu uzrečicu "Hvala Vučiću!" >> Pročitaj celu vest na sajtu JužneVesti.com << Nadam se da mi Bog to neće zameriti jer već zna da je sve to našeg nauka radi. Ne verujem ni da će premijeru da smeta, čak sam i uveren da negde i sam priželjkuje ovakav razvoj događaja u novijoj nacionalnoj kulturi.
A čemu ovo? Za razliku od nekih koji vole i žive zaborav, ja više cenim pamćenje i što bi se reklo, naravoučenija. Setimo se zato kako je naš aktuelni premijer (a možda i predsednik, uprkos sebi i svojoj tvrdo datoj reči) svojevremeno uz pomoć svojih inostranih "prijatelja" i medijske mašinerije uleteo u javni prostor i onda ga tehnokratski i demagoški gotovo savršeno, ali opet samo brutalno, zauzeo. Kako je pravljen i kako se i dalje održava mit o njemu kao biću koje sve ume, sve zna, sve stiže, sve rešava… E pa, ako je takva stvar i ako već hteli ne hteli, živimo tu realnost od koje nas mentalno (ne i duševno) zdravim čini jedino ironija i apsurd, onda je i više nego lekovito ovako postavljati stvari ne bi li nekako, i kao ljudi i kao narod, što pre ponovo došli do jedino spasavajućeg saznanja i zaključka da čovek, ma koji i ma kakav bio, ne pušta kišu, gromove i tome slično i ne čini društvo stabilnim ili bezbednim. Veoma je važno da se toga uporno podsećamo jer smo skloni kolektivnim veličanjima ličnosti i brzo i tragično zaboravljamo koliko nas je to uvek skupo koštalo. Poredak/sistem, a ne ličnost/čovek čuvaju društvo i njegove vrednosti. A toga, naravno, hronično nemamo.
Navešću zato par situacija u kojima sam upotrebio ovu ironičnu novo-uzrečicu, a vi i sami možete zamisliti reakcije ljudi u nekim drugim prilikama kako bi, u nekom opštem interesu, zajedno došli i do određenih zaključaka.
Sa dvoje nepoznatih ljudi sam u liftu u velikoj stambenoj zgradi. Jedan je mladić, verovatno student koji tu živi, a druga je penzionerka za koju mislim da je takođe došla nekom u posetu. Na pitanje mladića da li lift sada radi i na potonju zajedničku konstataciju da je isti proradio, ja onako lakonski ali sa dovoljnim samoubeđenjem kažem:
E pa, hvala Vučiću!
Onda se okrećem ka gospođi penzionerki i poverljivim glasom dodajem:
- Verovatno je neko iz zgrade poslao mejl gradonačelniku, odakle je automatski prosleđen i našem premijeru koji je odmah odreagovao da se problem reši.
Šta mislite, kakve su reakcije? Bakica slatko trepće dok prerađuje informaciju i odvagavši koliko je ista moguća počinje da se smeje. To me iskreno raduje. Ali mladić zato pravi gadljiv izraz lica i uporno buši pogledom neki od brojeva na komandnoj tabli lifta. Da li je ovaj mladi čovek možda toliko iznad situacije ili mu je muka više čak i od zezanja na naš sopstveni račun jer je već predugo skoncentrisan na paljbu u neku tamo Kanadu? A možda je i pošteni stranački aktivista koji čeka zaposlenje u nekoj gradskoj upravi? Kako god, rezultat ovog laganog društvenog opita je jedan zaverenički i jedan prezriv osmejak. I, naravno, ćutnja.
Republički fond zdravstvenog osiguranja – Filijala u Nišu. Ogromna gužva zbog promene zdravstvenih knjižica za zdravstvene kartice. Aparat koji bi trebalo da izdaje redne brojeve korisnicima usluga je u kvaru već više od godinu dana. Još se čeka tender da bi neka tamo odgovarajuća firma iz Beograda mogla da zameni njega u Nišu i recimo onaj u Kikindi uz još pet štampača, dvadesetak monitora, trideset kanti za đubre i pet hiljada spajalica u ostatku Srbije. Karikiram naravno, ali tako uglavnom stoje stvari sa tenderima u državi Srbiji. Setite se samo kako je pravedni Vulin, omiljeni svetitelj srpske levice a desnica našeg svemoćnog premijera, birao firme od kojih je trebalo da filijale Fonda PIO nabavljaju opremu.
Kako god, neko se dosetio da štampa te brojeve i da ih ručno deli nama korisnicima. Pošto se isti ne očitavaju javno na tabli ispred, ljudi su prinuđeni da prave straže i kontrolišu one koji ulaze unutra da li imaju zaista taj broj ili ulaze onako, po našim omiljenim standardima "preko veze". Svi znamo do koliko neprijatnih situacija nas to redovno dovodi.
U tom ambijentu i takvoj zategnutoj atmosferi, glasom korisnog idiota sam nabacio sledeće:
E pa, hvala Vučiću što ih je bar ovako organizovao dok ne naredi da nam se popravi aparat!
Možete već pretpostaviti odgovor naših ljudi u redu za čekanje. Par glasnih ali neartikulisanih uzvika, nekoliko kiselih osmeha i jedna duhovita doskočica u stilu "Jebo te Vučić i taj ko te tebe tako organizovao!" A onda je opet sve prekrio težak pokrov ćutanja.
Odlazeći sa kase jednog od naših velelepnih hipermarketa, starijem gospodinu ispada novčanik. Izgleda da slabije čuje i moram da ga sustignem da bih mu ga vratio. Čovek mi se ljubazno zahvaljuje, a ja mu uz osmeh gojaznog vođe izviđača kažem:
A, nemojte meni gospodine, zahvalite Vučiću. Da nemamo pred sobom svakodnevno takav primer vrline i poštenja, takve požrtvovanosti, i ovo društvo a i mi kao ljudi bismo načisto propali…
Na ovo laprdanje sam dobio samo jedan dugačak i ispitujući pogled i nijednu reč više. Zbog ćutanja tog čoveka najviše i pišem ovo. Satira je kod nas očigledno negde prevazišla svoj smisao i možda pomogla u tome da mi jedni drugima jednostavno više ne verujemo.
Da ne nabrajam dalje primere. Nema za to mesta, a ni potrebe. Treba pažnju posvetiti tom upadljivom ćutanju. Odgonetnuti njegove uzroke, suštinu i poruku.
Da li je to ćutnja onog tipa "mi smo iznad trenutne situacije" ili možda "gledamo samo svoja posla", ili je ona koja poručuje "imamo i drugih, većih problema"?
Sve manje verujem da je to ono ćutanje od kakvog je svojevremeno zazirao i veliki knjaz Miloš. Takvo je vreme i takvi smo ljudi. Možda bi i Miloševi Srbi podilkanili od modernog hleba i toliko igara pa ni ta čuvena tadašnja ćutnja danas ne bi imala takav, po vlast preteći naboj? Možda bi i njih skuvali ko žabe, da ne primete?!
U današnjem svetu je i vrhunska umetnost svedena na nivo ekscesa, povremenih šokantnih "instalacija" koje bi trebalo da prodrmaju udebljalu svest prezasićenih potrošača. Koliko je tek onda teško motivisati nas obične ljude na realnu i konkretnu zajedničku akciju, na jedinstvo, pored toliko virtuelnih mogućnosti za naša povremena pražnjenja od besa ili društvena povezivanja? U digitalnom dobu gde svi toliko pričamo i komuniciramo kao individue pomoću raznoraznih skalamerija, nekako postaje sve prirodnije i lagodnije da jednostavno zaćutimo kada se nađemo negde zajedno i uživo. Pa zar takvo društvo, u kome zajedničko ćutanje polako postaje opšte prihvaćeni jezik kada treba govoriti glasno o pitanjima zajednice, zar takvo društvo onda zalužuje neke bolje bogove od ovih malih moćnika koje trenutno slavimo?!
Postoji ćutanje za koje kažu da vredi kao zlato. Ovo to sigurno nije.
