Izvor: KMnovine.com, 16.Avg.2019, 18:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crveni teror komunizma kao ''direktna neophodnost''
MILOŠ TIMOTIJEVIĆ: Partizansko–četnički rat počeo još 1919.
Uz obeležavanje veka od nastanka KPJ, sagledavamo i kako jedan momenat vezan za prvu godinu postojanja Jugoslavije (1919), kada je takođe postojala revolucionarna perspektiva u državi, odlučio o događajima 1941. godine, kada se krenulo u rušenje „velikosrpske Jugoslavije“
Naš sagovornik dr Miloš Timotijević (1969), istoričar, >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << od 1997. radi u Narodnom muzeju u Čačku, doktorirao 2011. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu, i autor je 20 knjiga. Povod ovom razgovoru je njegova najnovija knjiga posvećena temi građanskog rata na prostoru Balkana.
Nedavno je, u izdanju „Katene Mundi“, objavljena Vaša nova knjiga „Hrabri“ partizani i „zli četnici“/Studije o Srbiji u Drgom svetskom ratu ( 1941-1945). Jedna od ključnih teza knjige je da je partizansko – četnički građanski rat 1941. godine na izvestan način bio pripreman od 1919, kada je nastala jugoslovenska Kompartija. Kako obrazlažete ovakav stav?
Istorijska nauka u Srbiji davno je na racionalan način analizirala i objasnila mnoge uzroke događaja iz 1941. godine, o čemu su opširno pisali Branko Petranović, Milorad Ekmečić, Veselin Đuretić, Ljubodrag Dimić i Kosta Nikolić. Ipak, postoji jedan momenat vezan za prvu godinu postojanja Jugoslavije (1919), kada je takođe postojala revolucionarna perspektiva u državi, ali je okončana bez uspešnog društvenog prevrata, što nam može pomoći da bolje razumemo i događaje iz 1941. godine.
Vaša teza se, između ostalog, zasniva na pojmu „crvenog terora“, koji je korišćen među komunistima još od boljševičke revolucije. O čemu je reč?
Revolucionarni teror u Sovjetskoj Rusiji zakonski je propisan 5. septembra 1918. godine, kada je Savet narodnih komesara usvojio „Dekret o crvenom teroru“. Tada je zaključeno da obezbeđivanje sovjetske republike od „klasnih neprijatelja“ putem terora jeste „direktna neophodnost“. Crveni teror je podrazumevao streljanja i izolaciju „neprijatelja“ u koncentracionim logorima, uz objavljivanje njihovih imena. Inicijator revolucionarnog terora bio je sam Lenjin, koji se zalagao za surovo nasilje kao način za postizanje ideološko-političkih ciljeva. Moralni užas terora nije bio sadržan samo u pojedinačnim, grupnim i masovnim ubistvima, već u uspostavljanju državnog sistema nasilja, što je imalo razorni uticaj na ljudsku psihu. Boljševici su na taj način planski širili atmosferu nepoverenja, straha, potkazivanja i terora, čime su ostvarivali ropsku poslušnost stanovništva prema vlastima. Za Lenjina je diktatura bila politički koncept neograničene vlasti koji se ne oslanja na zakon, već na običnu silu.
Kažu da je desna Lenjinova ruka, komandant Crvene armije Trocki, ponudio teror kao panaceu od starih bolesti Carske Rusije.
Lav Trocki je u svom delu „Terorizam i komunizam“ javno obznanio veoma promišljenu i surovu političku doktrinu osvajanja i zadržavanja vlasti, koja opravdava nužnost korišćenja otvorenog nasilja (zastrašivanja i ubijanja) prilikom uvođenja i odbrane diktature proletarijata. Trocki je pisao da se onaj ko se odriče terorizma, odriče se i samog socijalizma: „Revolucija ‘logično’ ne traži terorizam, kao što ona ‘logično’ ne traži ni oružani ustanak. Ali, zato traži od revolucionarne klase da ona ostvari svoj cilj svim sredstvima koja su joj na raspolaganju: ako je potrebno oružanim ustankom, ako nema druge – terorom“. Istovremeno Trocki je naglašavao kako je teror nemoćan ako ga primenjuje „reakcija“ protiv klase koja se nalazi u istorijskom usponu. Međutim, teror je bio vrlo delotvoran ako se primenjuje protiv reakcionarne klase koja ne želi da siđe sa vlasti. Trocki je razlikovao „dobar“ i „loš“ teror. Tako je caristički teror u Rusiji bio loš, jer je bio uperen protiv proletera koji su se borili za socijalizam, dok je sovjetski, komunistički teror „dobar“, jer je bio usmeren protiv onih koji su želeli da skrše revoluciju i restauriraju stari kapitalistički poredak. Tako je politika boljševika prerasla u jedan novi politički sistem koga je karakterisalo ranije nepoznato klasno nasilje – „crveni teror“. Ljudi koji se nisu slagali s novom vlašću proglašavani su za klasne neprijatelje i suđeno im je, kako u okviru zakona tako i van njegovih granica.
Ima li situacija gde analizirate neposredne veze i sa našim komunistima?
Prve organizovane grupe jugoslovenskih komunista nastale su na prostoru Carske Rusije. Tako je juna 1917. u Kijevu osnovan Jugoslovenski revolucionarni savez, koji je postojao do marta 1918. godine. Predsednik Centralnog komiteta (CK) bio je Maksim Čanak, sekretar Nikola Kovačević. Članovi CK bili su: Uroš Čonkić, Spasoje Stejić (budući atentator na kralja Aleksandra 1921, i učesnik ustanka 1941. godine ), Nikola Grulović, Jovan Šipoš. Po nacionalnosti svi su bili Srbi. Ova organizacija raspala se u vezi sa pitanjem odnosa prema Oktobarskoj revoluciji. Boljševički deo je pristupio organizovanju specijalnih odreda Crvene armije iz redova Jugoslovena.
Već marta 1918. boljševici pristupaju organizovanju nacionalnih grupa komunista iz redova ratnih zarobljenika, tako da je u maju stvorena Federacija inostranih komunističkih grupa pri CK Ruske komunističke partije (boljševika) – RKP (b). Da li je tu bilo i jugoslovenskih građana?
Jugoslovenska komunistička grupa osnovana je već 15. marta, da bi 16. maja 1918. u Moskvi održali prvo zasedanje. Prvi predsednik bio je Nikola Kovačević. Ova organizacija nije imala nikakvu samostalnost i bila je potpuno podređena ruskim komunistima. Grupa se definitivno oformila 16. juna 1918. kao Jugoslovenska grupa RKP (b).
Početkom oktobra 1918. godine u Moskvi je osnovan Revolucionarni komitet koji se bavio rukovođenjem svetske revolucije. To je vreme kada je posle proboja Solunskog fronta (15. septembra 1918), srpska vojska oslobađala okupiranu otadžbinu. Boljševici su planirali da na Balkan ubace dobro obučene kadrove koji će stvoriti ilegalnu organizaciju, potom i oružane formacije za planirani ustanak kako bi se ostvario zacrtani ideološki cilj (borba protiv militarizma i kapitalizma) i uspostavljanje diktature proletarijata. Sovjetski rukovodici nisu razmišljali o izvođenju revolucija u postojećim nacionalnim državnim granicama, već su planirali boljševičke ustanke na celom Balkanu i Podunavlju, gde bi se uspostavila socijalistička federacija. Za prostor buduće Jugoslavije bilo je predviđeno stvaranje ilegalne mreže boljševika. Već tada je odvojen veliki novac za sve akcije, koji je isplaćivan u papirnoj valuti, zlatu i nakitu.
Saglasno dugoročno postavljenim ciljevima boljševici su i posle 1918. godine organizovali, obučavali i plaćali jugoslovenske komuniste, što je bio deo plana opšte svetske revolucije. Šta se zna o tome?
Boljševici su osnovali i borbene jedinice od ljudi jugoslovenskog porekla. Već krajem 1917. stvoren je Srpsko-sovjetski revolucionarni odred, u aprilu 1918. godine Srpski crvenoarmejski odred, a u avgustu 1918. godine Prvi jugoslovenski komunistički puk. Ova vojna jedinica imala je zadatak da deluje u lancu revolucija koje su trebalo da stignu i do Kraljevine SHS (Jugoslavija).
U Moskvi je 5. novembra 1918. godine, prema odluci boljševičke vlasti, Jugoslovenska grupa RKP(b) preimenovana u Komunističku partiju (boljševika) Srba, Hrvata i Slovenaca – KP(b) SHS (25 dana pre osnivanja Kraljevine SHS). Formalno, bili su samostalni u odnosu na ruske boljševike, sa sopstvenim jugoslovenskim programom koji je predviđao podizanje revolucije u domovini.
Krajem 1918. i početkom 1919. godine revolucionarno vrenje zahvatilo je veći deo Evrope. Kratkotrajne revolucije u Nemačkoj, posebno u Berlinu i Bavarskoj, potom u Mađarskoj, Slovačkoj i Beču, kod mnogih komunista stvorile su utisak o jasnoj perspektivi evropske, pa i svetske proleterske revolucije. Šta je to značilo kod nas?
Rušenje kapitalizma, uspostavljanje diktature proletarijata i odbrana Sovjetske Rusije bili su i osnovni zadaci KP(b) SHS formirane 1918. godine. Ubrzo je po nalogu RKP(b) na prostor buduće jugoslovenske države, između 1. i 16. novembra 1918. godine, upućeno 26 revolucionara sa specijalnim zadatkom (bili su opremljeni i velikim novcem) da organizuju komunističku partiju. Već do 20. decembra 1918. godine na teritoriju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (Jugoslavija) poslato je 114 komunista. Istovremeno ugašena je i delatnost KP(b) SHS, čiji je rad prestao već krajem 1918. godine. Prema do sada poznatim podacima iz Sovjetske Rusije je u periodu od 1918. do 1921. godine u Jugoslaviju poslato od 500 do 600 jugoslovenskih kadrova, koji su prethodno prošli agitaciono-propagandne kurseve.
Nije sve ostalo na praznim parolama. Bilo je i konkretnih mera. Kakvih?
Filip Filipović je po uzoru na ruske boljševike već u januaru 1919. godine organizovao 200 članova ilegalne partijske mreže u Beogradu. Ilegalan rad se podrazumevao, kao standard dobre boljševičke prakse, dok su agilniji komunisti planirali stvaranje crvenoarmejskih vojnih jedinica, oružani ustanak i revoluciju. Početkom 1919. godine u Zagrebu je formiran i Tajni sovjet za preuzimanje vlasti u gradu. To je vreme kada puno povratničkih grupa iz Sovjetske Rusije osniva ilegalne organizacije u Kraljevini SHS, često bez bilo kakvog kontakta sa istomišljenicima iz drugih jugoslovenskih pokrajina. Jedna od takvih grupa sastala se 9. marta 1919. godine na Fruškoj Gori, gde su formirali ilegalnu organizaciju pod nazivom Komunistička partija „Pelagićevaca“ sa jasnim planom revolucionarne oružane akcije.
U Mađarskoj je već počela revolucija. Kako se to odrazilo na mladu Kraljevinu SHS?
Teško stanje u društvu, posebno posle strašnog i krvavog rata koji je uništio Srbiju i oštetio ostale jugoslovenske pokrajine, stvaralo je revolucionarnu perspektivu. Prevratničke parole čule su se i prilikom osnivanja Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista) – SRPJ(k) u Beogradu od 20. do 23. aprila 1919. godine. Već tada je u revolucionarnom jezgru Partije odlučeno da se započne sa štrajkovima, a potom i opštim oružanim ustankom zakazanim za 1. maj 1919. godine. Delegati kongresa trebalo je da u svojim mestima budu organizatori ustanka, za šta su bili snabdeveni uputstvima i propagandnim materijalom. Vlast Sovjetske Mađarske bila je upoznata sa ovim akcijama, i očekivanjima da pomoć u ustanku pruži mađarska Crvena armija. Međutim, policija je saznala za planove komunista, zabranila proslavu 1. maja, i pohapsila mnoge rukovodioce Partije.
Govori pojedinih delegata na Kongresu ujedinjenja zaista su bili revolucionarni i zapaljivi. Vi ih, u svojoj knjizi, i navodite. Kakve su poruke u pitanju?
Evo šta kaže „drug Julijus Lustig“ iz Osijeka na Petoj sednici 22. aprila 1919. godine u Beogradu:
„Drugovi, budite spremni jer će revolucija doći ranije nego što se nadate, te ne treba da vas nađe nespremne. Buržoazija je obrazovala svoj front, a mi treba tako isto da obrazujemo drugi. Za svakog ubijenog proletera ubićemo 10 buržuja, jer, zapamtite dobro, sad smo mi jaki, a crvena zastava se vije u Rusiji, Mađarskoj i Bavarskoj. Ona treba da nam bude vodilja. Za jedno oko iskopano mi ćemo im iskopati oba; za jedan zub iščupaćemo im celu vilicu (živo odobravanje.)
Ako se formiranje SRPJ(k) posmatra u regionalnom i evropskom kontekstu, uočava se preuranjeno stvaranje Komunističke partije, koje su u drugim zemljama osnovane tek krajem 1920. i početkom 1921. godine. Zbog čega? I zašto su se jugoslovenski komunisti oslanjali na separatiste širom Kraljevine SHS?
Boljševička struja među socijaldemokratskim partijama na prostiru Jugoslavije bila je jaka, i brzo su usvojili dogmu da „izvan boljševizma nema socijalizma“. Neistomišljenici koji su bili protiv rada na konkretnoj revoluciji, jer za nju nije bilo objektivnih uslova, kao i ljudi koji su radničkom pokretu bili za legalnu parlamentarnu borbu bez rušenja građanske države, brzo su potisnuti.
Komunisti su već u prvoj polovini 1919. godine za svoje revolucionarne planove i oružani ustanak na prostoru Hrvatske angažovali i osvedočene militariste i nacionaliste, kakav je bio kapetan Josip Mecger, koji je kao austrougarski oficir optuživan da je činio zverstva u okupiranoj Srbiji. Kasnije, on se priključio hrvatskim ustašama u inostranstvu, da bi 1941. postao general u ustaškoj NDH.
Posle neuspeha sa planiranom revolucijom zakazanom za 1. maj 1919, jugoslovenski komunisti nisu odustali od prevratničkih ideja, posebno grupa koja je boravila u Sovjetskoj Mađarskoj. Novi oružani ustanak trebalo je da počne 14. juna 1919. godine u Osijeku, prethodno pripremljen generalnim štrajkom železničara. Pomoć ustanicima trebalo je da pruži Crvena armija iz Mađarske napadom preko reke Drave. Ova akcija nije uspela, što nije pokolebalo komuniste koji novi ustanak planiraju za 21. jul 1919. godine.
Dakle, komunisti su se oslanjali na separatističke mase u Hrvatskoj.
U pitanju je bila direktiva iz Moskve upućena celoj Evropi, s ciljem sprečavanja strane vojne intervencije na Sovjetsku Rusiju koja se u to vreme žestoko branila od napada „belih“. Zato je i zakazan međunarodni štrajk koji je trebalo da počne 21. jula 1919. godine. Za domaće komuniste štrajk je trebalo da bude uvertira za početak obračuna sa jugoslovenskom buržoazijom i signal za preuzimanje vlasti u zemlji. Pomoć se očekivala iz Sovjetske Mađarske, koja je Jugoslovenski bataljon svoje Crvene armije (sastavljen od građana poreklom sa prostora Jugoslavije) postavila prema reci Dravi, s ciljem da u pogodnom trenutku pređe granicu, poubija straže i pomogne započetu revoluciju. Vlada Kraljevine SHS zabranila je štrajk, koji je ipak otpočeo 21. jula 1919. godine. Međutim, očekivani sveopšti ustanak nije podignut, iako je došlo do vojničkih pobuna u Osijeku, Varaždinu i Mariboru. To je vreme kada su podizane i mnoge bune seljaka, posebno u Hrvatskoj, često podsticane propagandom komunista, što se najčešće završavalo pljačkom imanja veleposednika. Nesigurnost je bila velika, posebno zbog nekonstituisanja nove države, pa su revolucionarna očekivanja porasla. Ustanak u Osijeku ugušen je 22. jula, dok je u Varaždinu bilo borbi 23. jula, a u Mariboru 22–23. jula 1919. godine. Broj stradalih nije bio veliki, niti je ustanak imao veći odjek u novostvorenoj zemlji. Komunisti nisu uspeli u svojim osnovnim namerama, ali su već tada počeli da prave mrežu ilegalnih organizacija u celoj zemlji.
Odakle je stizao novac?
Bilo je mnogo revolucionarnih planova u leto 1919, uključujući i organizovanje atentata na regenta Aleksandra Karađorđevića. U svakom slučaju propagandni materijal, agitatori i novac stizali su iz Sovjetske Rusije i Sovjetske Mađarske, a komunisti su planirali istinski državni prevrat, uključujući i legalnu SRPJ(k), koja se spremala da revolucionarnim putem preuzme vlast. Ubrzo je usledila reakcija građanske države, koja je masovno pohapsila komuniste, što je dovelo do stagnacije pokreta. Najveći broj uhapšenih ljudi pušten je na slobodu posle nekolio meseci. Najstrože kazne dobili su „Pelagićevci“ optuženi za podizanje revolucije za koju je bilo puno dokaza.
U isto vreme komunističku i republikansku propagandu pomagale su i susedne neprijateljski raspoložene zemlje (Italija, Austrija, Mađarska, Bugarska), kao i neke „prijateljske“ (Rumunija), iz svojih velikodržavnih nacionalističkih pobuda, bez bilo kakve ideološke povezanosti sa boljševicima.
Odakle borba protiv „srpskog militarizma“ u novostvorenoj državi?
Komunisti su usled izostanka prelivanja revolucije iz Mađarske i represije režima od jeseni 1919. godine otpočeli snažnu antimilitarističku kampanju, koja se delimično naslanjala i na neraspoloženje Hrvata i drugih naroda da budu vojni obveznici nove države kojom „vladaju Srbi“. Pojavile su se veće grupe naoružanih dezertera, na koje su snažnu propagandu usmerili i levičari. Ponovo je bilo manjih pobuna u kojima su učešće uzeli i hrvatski „klero-frankovci“.
Kako je došlo do tzv. „Obznane“ i represije protiv komunista?
Komunisti u Jugoslaviji nisu imali snagu da sami pokrenu društveni prevrat, ali jesu da zastraše buržoaziju, kao što je govorio Sima Marković. Serija štrajkova na železnici, u rudnicima i uspeh na parlamentarnim izborima 1920. godine (dobrim delom ostvaren na podlozi povezivanja sa separatistima), kao i povremeni fizički sukobi, naterali su vlast da oštrije postupi prema KPJ. Doneta je „Obznana“ (29. decembar 1920) kojim je zabranjena komunistička propaganda, agitacija, delovanje. Posle represije države mlađi deo komunista okrenuo se otvorenom revolucionarnom teroru i atentatima.
Posle ubistva ministra Milorada Draškovića i neuspelog atentata na kralja Aleksandra, država je 2. avgusta 1921. godine donela „Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi protiv komunista, anarhista i drugih“ kojima je KPJ stavljena van zakona, a njenim poslanicima u Skupštini Kraljevine SHS oduzeti su mandati. Reakcija države bila je gruba, nije se razmišljalo o svim posledicama potpunog progona komunista, kao i prostoru za mnoge zloupotrebe Zakona koji nije bio ni utemeljen u Ustavu.
Sledećih dvadeset godina komunisti su delovali u ilegali, izvan društvenog sistema građanske države. Kakve su posledice?
Izolovana Partija isključena iz parlamentarnog života ubrzo je potpuno boljševizirana, a od 1924. otvoreno se okrenula ka uništenju Jugoslavije i podredila direktivama centrale u Moskvi. KPJ je do 1941. godine pretrpela brojne organizacione i kadrovske promene, ali je osnovni cilj revolucionarnog prevrata ostao isti, s tim da je osim socijalne nepravde kao pokretačku snagu za svoje akcije dobila i ozlojeđenost svih koji su pretrpeli pritisak države pod optužbom da su komunisti.
Sve je to pripremalo plodno tle za građanski rat koji će početi 1941. godine.
KM Novinama je potrebna vaša podrška - pročitajte zašto KLIK
Izvor: Pečat :: © 2014 - 2019 :: Hvala na interesovanju
#Komunizam #Zločin #Crveni #Teror #Partizani #Četnici #Srbija
.jpg)
