Izvor: BujanovackiGlas.info, 31.Dec.2017, 00:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bujanovačke priče: Život je tekao…

Bujanovački studentski lobi, bio je jedinstven. Međutim, unutar njega postojalo je niz atipičnih ponašanja, niz slučajnosti koje nisu bile svojstvene drugim studentskim zavičajnim druženjima.
Mileta Rašković dominirao je među kolegama, studentima agronomije. Njegove improvizacije i nameštaljke, klasnim drugarima, “Boki, Miletu, Radetu, a posebno Disetu Trajkoviću, prepričavale su se svakodnevno na Skopskom korzou. Njegovi mangupluci često su prelazili granicu ali, izvodeći ih sa šarmom, nikoga nisu ljutili. A sam i leti i zimi, obuven u vojničke cokule, izazivao je znatiželju zbog večitog poskakivanja. Razlog poskakivanja bio je: cipele nisu imale đon. Leti bi vreli asfalt palio stopala, a zimi mraz mrznuo.
Ostali studenti u “dalekom svetu” imali su svoje preokupacije. Miodrag Popović, dobar fudbaler, član Univerzitetske fudbalske reprezentacije pisao je pesme. Milorad Kovačević, uz stručno usavršavanje, večito je pratio trendove u književnosti, pisao sjajna pisma jednoj bujanovčanki u koju je bio zaljubljen. Odmah po dolasku na fakultet uključio se u politički život. Ostala je u sećanju jedna partijska rasprava na Poljoprivredno-šumarskom fakultetu gde se raspravljalo o nekim devijacijama vezanim za demonstracije 1958. godine. Te demonstracije bile su spontana podrška studentima Pariza, koju su prihvatili jugoslovenski uni– verziteti. Pobune su bile zbog socijalnih nejednakosti, a poseban intenzitet dobile su u Ljubljani, Beogradu i Sarajevu. U Skoplju su dobile obrise nezadovoljstva. Miljan Stanisavljević, student medicine i školski drug velikog broja Bujanovčana, jer je dugo “studirao” gimnaziju, ne iz političkih, već isključivo iz egzibicionističkih razloga, bio je najgrlatiji učesnik demonstracija. U studentskoj menzi “Četiri” pokušao je da kuvara ubaci u kazan ca pasuljem. Tri meseca je bio na “prevaspitavanju” na Mavrovskoj brani. U čitavom haosu ime Milete Raškovića našlo se na spisku organizatora studentskih demonstracija. Kako je bio običaj, Državna bezbednost je prvo izvršila direktan pritisak da sa demonstrantima raščiste njihove studentske organizacije, a kasnije će oni vršiti svoj posao. Elem, Mileta se našao na dnevnom redu proširenog sastanka Partijske organizacije Poljoprivredno-šumarskog fakulteta. On, međutim nije shvatao da mu se mogu velike nevolje dogoditi. Po prirodi neozbiljan, neodgovoran, došao je na sastanak pun optimizma. Milorad Kovačević, sekretar Partijske organizacije predsedava. Padaju teške optužbe na demonstrante. Svaki diskutant, uz obavezno veličanje svih lepota socijalizma i studentske pravde, slobode, dobrobiti, pomene i Miletu Raškovića, kao “Odroda” korpusa studenata Poljoprivredno–šumarskog fakulteta, koji je obrukao generaciju.
Rašković sve vreme diskusije drži dignutu ruku. Traži reč od predsedavajućeg Milorada Kovačevića. Rade mu ne daje reč. Želi da se “ispucaju” svi diskutanti. Rašković uporan, insistira da dobije reč jer “ima nešto veoma bitno da saopšti skupu”. Ređaju se diskutanti. I ne samo sa tog fakulteta. Pristigla je i “Ideološka pomoć” sa drugih. Napeta situacija. Rašković glasno upozorava da su mu uskraćena demokratska prava, da mu se oduzima mogućnost da skupu saopšti veoma važnu stvar…
Na horsko upozorenje Kovačeviću da se da reč Raškoviću, Rade pristade. Rašković krenu prema stolu predsedavajućih. Zastade, baci široki pogled na nekoliko stotina studenata i zadrža ga na Miloradu Kovačeviću.
– Druže predsedavajući, ti uopšte ne shvataš moj problem. Dozvoljavaš da na mene bacaju drvlje i kamenje, a ja imam strašan problem. Tražim od tebe da daš pauzu pa da nastavimo priče.
– Ne treba pauza. Nema nikakvog razloga. Govori šta imaš pa da nastavimo. Govori, ali samo ukoliko imaš da kažeš nešto veoma bitno i molim te, kratko, oštro odgovori Rade.
– Želeo bih da vas sve čujem, a ne mogu. Stisnalo. Predsedavajući, moča mi se. Pusti da odem, pa kad se vratim nastavite. Ja toliko!
Smeh preplavi salu. Studentska raslojavanost dođe do punog izražaja. Milorad Kovačević jedva nadvikuje publiku: “Eto, to je taj Rašković…”!
Međutim, istina je bila na strani Mileta Raškovića. U vreme studentskih demonstracija uopšte nije bio u Skoplju, za šta je imao uverljive dokaze. Atmosfera stvorena oko njega odgovarala je njegovom temperamentu i želji za isticanjem.
Mnogo godina kasnije nastaviće se “dijalozi” Radeta Kovačevića i Milete Raškovića, posebno u vreme kada je Rade bio predsednik opštine Bujanovac, a Mileta činovnik. I uvek na istoj osnovi: Rade krajnje savestan, ozbiljan, a Mileta suprotnost tome, ali načitan, obrazovan, duhovit i neodgovoran.
Uz jedinstvenu pripadnost bujanovačkom studentskom klubu svaki student je imao i sopstvenu intimu. Vladimir Manić bi šetao pored Vardara u nekim svojim svetovima imaginarne ili racionalne zaljubljenosti, uz njega Milovan Stošić. Branimir Popović je bio predsednik Jugoslovenskog AISSEC – udruženja za svetsku razmenu studenata ekonomije, Velimir Milošević uz njega…
Svi bujanovački studenti i studentkinje uz školske obaveze NISU zanemarivali lepote života koje mladost donosi. Nekima su stizale devojke iz Bujanovca, Preševa, Hana u vreme vikenda, neki koristili radne dane za “honorarne” veze, neki se zabavljali sa kolegama ili koleginacama iz svog mesta. Ipak, znatan broj doživeo je “udar” Amorove strele na polju Bujanovca. Naime, po završetku fakulteta često su se Bujanovčani vraćali u svoje mesto sa životnim saputnicama. Slavko Kragujević doveo je Katarinu, Radisav Trajković Tanju, međutim svo četvoro će se ubrzo vratiti u Makedoniju, gde će Slavko i Radisav mladi otići iz života. Sa Poliksenom Mileusnić pristigao je Dobrivoje Ostojić, koji će dugi niz godina raditi u bujanovačkoj prosveti. Vera, supruga Branimira Popovića biće godinama dobar ekonomista u “Gumoplastici”, Gordana Nojković se udala za Svetislava Popovića koji će biti na privredno–rukovodnim mestima u gradu, Tatjana, životni saputnik doktora Momčila Markovića iskazala se u Bujanovcu kao vrstan inženjer arhitekture, a Slavka Anđelković, supruga Živkova, će više od dve decenije učiti srednjoškolce engleskom jeziku. Godinama je vrsni dečiji lekar u Bujanovcu bio doktor Georgi Ivanov, suprug Ružice Popović, profesorke srpskog jezika. Prizetio se i kršni Crnogorac Dušan Šućur, oženivši Zoricu Dodić. Mnoge “interne” ljubavi začete u Skoplju overene su pred matičarem u Bujanovcu. I letimičan pogled reći će da su te bračne veze, kao i svih drugih nekadašnjih skopskih studenata, započete ili utemeljene u gradu na Vardaru, do dana današnjih ostale čvrste, sa dosta naslednika, od kojih su neki na stručnom polju nadmašili roditelje.

Nastavak na BujanovackiGlas.info...