Izvor: BujanovackiGlas.info, 29.Dec.2017, 12:53   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bujanovačke priče: Trava stiskavac

Šezdesetih godina, “elitnu” grupu vozača u “Gumoplastici” činili su Dragi Savić Suta, Blagoje Ristić Špirta, Aleksandar Janjić Sare Francuz i Božidar Nakić Boce. Svi su vozili dobre automobile. Međusobni odnosi su im bili tolerantni sa čestim “kolegijalnim” nameštaljkama. Sare Francuz i Blage Špirta, posedovali su neki poseban šarm i osećaj za duhovitost “lokalne boje” što je suvozačima uvek putovanje činilo interesantnim, posebno čestim gostima koji su u Bujanovac dolazili iz čitave Jugoslavije.
Nekom prilikom po povratku sa službenog puta iz Ljubljane, tek što je otspavao sat dva, pristiže kurir iz “Gumoplastike” i probudivši Sareta saopšti mu da je direktor naredio da odmah dođe jer treba da vozi jednog gosta za Beograd. Sva trojica kolega su bili odsutni.
Pristiže Sare u “Gumoplastiku”. Kada mu rekoše da će morati da vozi Petra Đurđevića za Beograd, smrači mu se. Naime, već par puta je odvozio ovog gosta za Beograd, Zagreb, vozao po sajmovima i uvek imao s njim neprijatna iskustva.
Inženjer Đurđević, koji je insistirao da se njegovo ime uvek piše Gjurgjević, bio je visoki savetnik u zagrebačkoj firmi “Kemikalija” sa kojom je “G umoplastika” imala veoma razgranate poslovne odnose. Govorio je nekoliko jezika i imao završena tri fakulteta. Uz sve to bio je izuzetno prepotentan, nabusit, potencirao svoje grofovsko poreklo, na otvoren način ponižavao sve “južnjačko”. Ali, bio je potreban Bujanovcu pa se sve trpelo…
U 12 sati, Sare sačeka pred novim automobilom “pežo 404” inženjera Đurđevića.
Bez pozdrava, inženjer pokaza Saretu da mu otvori zadnja desna vrata. Uđe u automobil, zavali se na sedište. Sare krenu. Negde na izlasku iz Bujanovca otpoče Sare priču kako je umoran, kako je putovao celu noć…
– Gospon vozač, tačno u 16 sati moram biti u hotelu “Metropol” u Beogradu. Vozite, ništa mi ne pričajte. Vaše priče ostavite za vaš nivo. Jasno?
Gospodine inženjeru, sve jasno. Znači priče nema…
U to vreme novi put između Bujanovca i Beograda imao je samo jednu traku i bio veoma opterećen. Međutim, Sare je bio izvanredan vozač. Krenuo je u svoj “reli”. Kola koja je stigao, prestigao je, mnogo, mnogo puta uletao u makaze, mnogo puta naglo zakočio…
Pokušao je inženjer Đurđević da mu skrene pažnju, da ga upozori, međutim, Sare se držao dogovora “nema priče…”.
Desetak minuta pre šesnaest časova pristiže Sare pred hotel “Metropol”. Čuje tihi glas inženjerov:
– Direktno pred vrata…
Pritera Sare vozilo tik pred hotelska vrata, manirom pravog vozača izađe, prihvati kvaku desnih zadnjih vrata i ponudi inženjera da izađe.
Gleda ga inženjer razrogačeno pa će:
– Gospon vozač, vi ste totalno nevaspitan čovek, vi ste drznik. Vaša idiotska vožnja meni je utjerala strah u kosti, ja sam doživeo stres, psihički poremećaj. I što je najgore ja sam se uneredio… Moram odelo dati na kemijsko čišćenje. Kako sada da dođem do sobe… O svemu ću izvjestiti direktora, gospodina Branimira Popovića. Platićete sve troškove čišćenja, a zahtijevaću da letite iz službe.
– Ne razumem gospodine inženjeru, što mi to pričate, šta vam se to dogodilo? kao naivno zapita Sare.
– Velim vam, uneredio sam se, uneredio… Usrao sam se, kako bi vi prostaci rekli – pun gorčine reče Đurđević.
E da sam znao da će se to desiti dao bih vam je na polasku travu stiskavac, pravi je lek za strah – šeretski odgovori Sare. – Raste kod nas na svakom koraku…
– Ax, Gjurgjeviću, Gjurgjeviću, i ti svoju intimu pričaš ovom južnjačkom ološu… Ah, Ah, na šta si spao…
Polako izađe iz kola, nogu uz nogu, kratkim koracima krenu ka recepciji.
Sare sede za volan i krenu prema Bujanovcu. Nije osećao nikakav umor…

Nastavak na BujanovackiGlas.info...