Izvor: BujanovackiGlas.info, 26.Dec.2017, 03:13   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bujanovačke priče: Samo vi tako…

Početkom šezdesetih godina za direktora preduzeća “Gumoplastika” postavljen je Branimir Popović, diplomirani ekonomista. Odličan gimnazijalac i student, znalac par svetskih jezika, sa smislom za ekonomske zakonitosti, krenuo je odmah u programe rasta i razvoja najperspektivnijeg privrednog kolektiva u opštini. Znajući da tehnološkog razvoja nema bez stručnih kadrova, masovno je primao nove visokoobrazovane radnike u preduzeću.
Posle jednog raspisanog konkursa u “Gumoplastiku” je primljeno sedam diplomiranih ekonomista. Sakupio ih Branimir u kancelariju, upoznao ih sa budućim zadacima i obavezama, sa perspektivom preduzeća i njihovom ličnom…
Pozove Stojadina Timića, komercijalnog direktora preduzeća, da bi ga upoznao sa njegovim, direktno potčinjenim, budućim saradnicima.
Stojadin Timić, sin čuvenog bujanovačkog veletrgovca Josifa, poznatog na trgovačkim putevima od Soluna do Trsta, jedan je od prvih Bujanovčana sa završenom trgovačkom akademijom i dugogocišnjim iskustvom vođenja trgovine.
Stojadin je važio u trgovačkom svetu kao sposoban, korektan, pošten. Do date reči veoma mnogo držao. Bio je gospodin i veliki radnik.
Komunistička vlast, ceneći njegove sposobnosti i želeći da iskoristi njegove veze i znanje, zaboravila mu je “buržujsko” poreklo i dozvolila mu da vodi komercijalne poslove u preduzeću. U “Gumoplastici” je postao komercijalni direktor.
Stiže Stojadin čika Dine, kako su ga svi zvali, u direktorovu kancelariju. Upozna se sa mladim stručnjacima, sa dužnom pažnjom sasluša Branetov uvod, da ovi mladi stručnjaci poseduju knjiška znanja, mladost, ambicije, ali da će kroz praksu izrasti u prave trgovce. Brane je posebno naglasio da mladi kolektiv od njih očekuje da stečena znanja maksimalno koriste, što bi trebalo da rezultira opštom koristi.
Samo što Brane završi priču, vidno nervozan čika Dine prozbori:
– Znate, očekujem neke važne telefonske pozive. Žurim, ali ipak da kažem onima koji budu radili u mojoj službi, neka se drže jednog pravila: kupi robu za jedan dinar, prodaj za dva. Imaćeš jedan posto zarade, sasvim dovoljno da preduzeće dobro živi. Eto, ja toliko. Sada idem.
Zagledaju se ekonomisti. Brane se diskretno smeje, dok neko od njih sedmoro, svežeg znanja stečenog na fakultetu, povišenim glasom i pomalo pobednički ne reče:
Čekajte, čekajt druže, komercijalni. Rekoste kupi za jedan dinar, prodaj za dva, da je to jedan posto zarade. Nije vam tačna računica. Niste u pravu. To je mnogo, mnogo više postotaka zarade…
– Možda, možda, samo vi tako radite kao što ja rekoh i problema neće biti, možda ja dobro i ne znam te postotke… Odgovori čika Dine, izlazeći iz kancelarije.

Nastavak na BujanovackiGlas.info...