Izvor: BujanovackiGlas.info, 28.Dec.2017, 18:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bujanovačke priče: Pravi sprski pop

Sva oprobana umeća komunikacije sa ljudima pokazaće se neuspelim. Starina Stojan Tomić – Lingur, kome je sudbina života izbrazdala lice, polusmrknutog pogleda, bistrih očiju, večno zagledanih u neke daljine, kratkim dvosložnim rečima odgovarao je na moja pitanja. Osećam, postoji neki nepremostivi jaz između nas dvojice. Najavili su mu da želim s njim da razgovaram. Pristao, pa ipak kao fluid struji među nama da sam nepoželjan. Pridodaje mi čašu s rakijom, malo, malo pa primakne tanjir sa sirom, malo malo, pa ovlaš napomene, “Uzmi, uzmi…,” ne gledajući me, bolje rečeno gledajući kroz mene. Tražim načina da prodrem u Lingurovu dušu, da je otvorim.
Čika Stojane, ja volim priče, priče ratnika, da ih slušam, da ih zapišem, neka ostanu kao svedočanstvo onim koji dolaze. Ti imaš unuke, imaćeš još, daće Bog, pa neka znaju. Priključio si se srpskoj vojsci, pa ratovao, ratovao…
– Pusti dete rat. Bilo pa prošlo. Prošao sam i ovaj drugi. Pomenulo se ne ponovilo se! Odmahnu rukom, jasno mi dajući na znanje da je razgovor završen.
– Čika Stojane, duge su ratne godine, širok je front bio, al, opet da slučajno nisi sa mojim dedovima bio na frontu. Znaš, očev otac i njegov brat te majčin otac, prešli su iz austrougarske vojske na srpsku stranu, prošli sve golgote, prošli solunski front i vratili se kući kao oslobodioci, sa odličjima koje i ti imaš.
Nekim naglim trzajem, pogledom koji mu preplavi zenice, začuđeno ispitivački, pomalo nepvozno reče:
Ja, ja, bilo je i muslimana na našoj strani. Sećam se nekih braće Mehmedbašića, nekog Spahića. Bili su pravi borci. Sećam se sećam. Sećam se sećam, dete, Mujo li beše?
– Čika Stojane moji su Srbi, ratovali su kao takvi za srpsku stvar i slobodu. Jovica, Maksim, Miloš, to su im imena…
Kao da spečenim, očvrlpim, izboranim licem prođe neki blažen talas, ukraden iz nekog dalekog vremena.
Osećam, nestade barijere. Pogled ne skida sa mene. “Znači to Mujo, nije to to. To je onako.
– Čika Stojane, onako, dečje…
I poče krasna priča, protkana ljubavlju za nestale, mržnjom za neprijatelje, samilošću za nemoćne, simpatijama za snalažljive, poštovanjem za hrabre.
Stojan Koste Tomić–Lingur, kaplar četvrtog prekobrojnog puka Moravske divizije, junački je zaslužio zlatni vojnički orden Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Francuzi su mu dodelili medalju “Jovanke Orleanke”, uz to mu je pripala i Albanska spomenica 1915. Srpska spomenica 1915–1918…
Davali oni odlikovanja. Ja ratovao. Sloboda ne dolazi sama. Za nju se mora ratovati, pa šta ti Bog i junačka sreća podari. A ja sam, srećan bio. Ne htede me metak. Ni bolest, ni umor…
Lagano teku uspomene. Ide čika Stojan iz borbe u borbu. I uvek veliča Mirka iz Toplice, Rajka iz Grdelice, Jagoša, nekog krupnog, “višeg čoveka ne videh u svom dugom životu”, a pri pomenu Stojana iz Golema sela, ustade, prekrsti se “Neka mu je laka zemlja”, Junak je to bio… Iz starčevog oka skotrlja se bistra suza. Zaćuta, prebire sećanja vraća neke drugove. Kao da se razračunava i moli oproštaj što te momčine ostadoše na Kajmakčalanu, Kumanovu, a on, Stojan Lingur eto, sedi i priča sa novinarom. Kao da moli oproštaj…
Priča satima traje. Priča prebogata. Mogla bi upotpuniti život desetorici ljudi i svaki da se ponosi biografijom. Priča, rekapitulacje srpske istorije, srpske ljubavi za slobodom, srpskog duha i beskrajne vere da se sloboda dobija na bojnom polju uz žrtve najhrabrijih i najboljih sinova zemlje…
Preturam po beležnici staroj više od tri decenije. Osećam dug prema Stojanu Tomiću Linguru. Obećao sam mu da ću pisati činim deo toga.
Za ovu priliku nudim samo jedan insert:
– Čika Stojane, nisi li slučajno poznavao popa Stoiljka iz Starog Nagoričina. Slušao sam o njemu mnogo od prijatelja…
– Hm, hm, znao sam ga dobro. Oglašavali smo do njegove smrti. Njegov lik mi je i danas pred očima. Ne zameri, kad pravim poređenja ovih popova, vladika, sa mojim pop–Stoiljkom, svi su mi oni nekako beživotni, mali. Ne zameri, veći mi je i od patrijarha Germana. Najveći pop…
Dugu Stojanovu ćutnju i ne pomišljam da prekinem. Osećam, traži potvrdu svojoj tvrdnji.
Traži uverljivost za poređenja na štetu svih sveštenika…
– Ko zna kada i kako, prinaučio je obredne molitve. Znao je očitati pri krštenju, pri venčanju, pri sahrani. Pomalo promuklim i brzim rečima čitao je molitve. Samo je glas menjao. Za svaki obred imao je drugačiju visinu glasa. Živeo je skromno u selu ca ženom i dvoje dece. Kad izbi rat krenu sa srpskom vojskom. Junak je bio. Uvek u prvim borbenim redovima. Lični prijatelj mu je bio kralj Petar Čika Pera. Nekoliko puta je prestolonaslednik tražio da se pop Stoiljko povuče iz prvih borbenih redova u pozadinu. Odbio je. U ratu je dobio dve Karađorđeve zvezde. Dva puta je ranjavan. Omiljen je bio među vojnicima i oficirima. Strane novine su za vreme rata objavljivale njegove slike sa krstom na prsima i puškom u ruci…
U jednom strašnom napadu iskasapiše moju četu, Bugari. Nekom usmenom naredbom dodeliše me u artiljerijski bataljon. Susretoh popa Stoiljka. Izljubismo se, reče mi da sam došao među prave ratnike. Nazire se kraj rata. Ovladali smo celokupnim frontom. Pristigpi Englezi, dobrovoljci iz Rusije, grčki ratnici, srpski vojnici obhrvali se snagom i iznad svega željom da čim pre stignu u svoju zemlju, u slobodu.
Naš artiljerijski bataljon čeka naredbu da krene u ofanzivu. Međutim, pre polaska očekuje se da iz Soluna pristigne vladika i blagoslovi vojnike. Čeka se satima. Nastala nervoza. Neki pukovnik Pešić, da li dobi obaveštenje da vladika neće pristići, da li ga izdade strpljenje, otresito, pukovnički naredi:
– “Pope Stoiljko, očitaj molitvu, blagoslovi vojnike pa da krećemo na put slave!”
Zagledamo se. Pop Stoiiljko se osvrće kao da se naredba ne odnosi na njega. Međutim, pukovnik je pukovnik. Komandova mirno. Vojnici čekaju sveštenički blagoslov.
Izađe pop Stoiljko pred stroj. Podiže glavu, odloži pušku, pogleda po stroju i poče:
Gospode bože, daj zdravlja, sreće i radosti ovim vojnicima. Oče naš koji jesi na nebesima koji sve vidiš i sve znaš pomozi nam… Zastade, kao da ga trenutak u kome se našao potpuno zbuni i oduze, ćuti pop Stoiljko nekoliko trenutaka, a nama kao da je tišina večna. Pukovnik Pešić poče da se mršti. Unezvereni oficiri…
Odjednom kao da nešto buknu u popu Stoiljku. Iaprsi se, podiže glavu k nebu kao da direktno razgovara sa nekim samo njemu bliskim i znanim, pa podvrisnu:
– Arhangepe Gorešnjače, čije ime danas slavimo, pomozi onim junacima da onim dušmanima koji nam pokoriše i opoganiše zemlju jebemo majku švapsku! AMEN!
Kratkotrajnu tišinu prekide vrisak iz svih grla “Živeo” a pukovnik Pešić, pritrča popu Stoiljku, uhvati ga u zagrljaj i nekoliko puta okrenu u vazduh
Eto, to je bio moj prijatelj pop Stoiljko. Junak, junak…

Nastavak na BujanovackiGlas.info...