Izvor: BujanovackiGlas.info, 08.Jan.2018, 00:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bujanovačke priče: Pravi pazar

Upravnik apoteke u Bujanovcu bio je Cvetko. Teško da mu je iko znao prezime. Svi Bujanovčani su ga oslovljavali po profesiji, veoma cenili kao stručnjaka i čestitog čoveka. Bio je spreman uvek da pritekne u pomoć, savetom, lekom bez recepta – “donesi sutra recept”, posavetuje, popriča, našali se. Imao je fizičku manu, rano oštećen sluh, što je često otežavalo komunikaciju.
Jedanput dotera automobil kod Blagoja Janjića Levka na opravku. Levko je brzo završio posao.
Dođe Cvetko po auto. Levko mu ispriča šta je sve bilo u kvaru, te šta bi, kad bude imao vremena, još trebalo uraditi da bezbedno vozi. Cvetko zadovoljan, priupita koliko košta opravka.
– Plati samo delove koje sam ugradio, posao je moj. Dakle, svega pet hiljada dinara, reče Levko.
– Slušaj Levko, jesmo prijatelji, jesi pošteno završio posao, al mnogo je to. Ja plaćam šest hiljada i ni dinara više – odgovori Cvetko.
Levko, i ne sluša. Postaje nervozan i začuđen Cvetkovim reagovanjem.
– Jesmo prijatelji, ali Cvetko, radio sam dva sata na autu, ugradio nove delove, nisam ti računao rad, ni dinara ne popuštam.
Ne završi priču Cvetko da je usluga skupa, kad se pojavi doktor Georgi Ivanov Dode.
Umeša se u razgovor… Povišenim glasom reče da je pazar medicinska stvar.
Cvetko plati, ti Levku pet i po hiljada dinara i stvar je rešena.
Prihvatiše obojica. Pade pazar. Posle desetak minuta u kafani “Balkan” doktor Dode objasni zbog čega je plaćanje bilo medicinski slučaj.
I Levko je bio sa oštećenim sluhom, kao i Cvetko. Potražnju i ponudu nisu obojica čuli u pravom iznosu.
Smejali su se sami sebi.
U Bujanovcu, 1997. godine. – Dobrivoje Ostojić
Ukoliko bi čoveku iz Bujanovca oduzeo šalu i smeh, bilo bi kao da si hlebu oduzeo so ili jelu začin.
(BujanovačkiGlas)

Nastavak na BujanovackiGlas.info...