Izvor: BujanovackiGlas.info, 08.Jan.2018, 00:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bujanovačke priče: Peti kongres složno glasa

Mnogo godina posle mog dolaska iz Bujanovca, slučajno na terasi hotela “Kent” u Carigradu susretnem Baktijara Beljulija, nekadašnjeg komšiju iz Bujanovca, bivšeg radnika Državne bezbednosti. Uvek smo imali tolerantne odnose, on radio svoj posao, je nastojao da ne uletim u udbaške “šeme”. Inače, smatrao sam ga korektnim čovekom, instinskim Jugoslovenom, dobrim profesionalcem i osrednjim šahistom. Srdačan susret počesmo zalivati viskijem i pričom.
Evociramo uspomene iz grada u kome smo mladost proveli, postali roditelji… Mnogo zajedničkog. Pogotovu što je Baktijar bio Goranac iz Dragaša, ja Bosanac. Dotakosmo se i poslova i nekih “kriznih” momenata vezanih za nas dvojicu, poče priču Baktijar:
– U Bujanovcu je naša služba imala težak zadatak, ali i na određeni način lagan. Naime, Dragan Miljković i ja smo vodili službu Državne bezbednosti. Ja sam više bio zadužen za politički kriminal među Šiptarima, Miljković među Srbima. Imali smo izvanrednih rezultata. Pohvatali smo neke terorističke grupe oko Preševa, prekinuli neke lance nacionalista separatistički raspoloženih …
Uglavnom, dobar deo tog posla pripisivan je meni u zasluge. Miljković je imao mnogo manje obaveza. U Bujanovcu nije bilo srpskog političkog ekstremizma. Ponekada bi poneko iz prkosa ili pijan podvrisnuo neku parolu, rekao nešto o kralju, Rankoviću, Đilasu …
Međutim, znali smo da iza toga ne stoji nikakav organizovani bunt ili akcija, kako se to u našoj službi tretira. Istina, imali smo mi spiskove “latentnih”, potencijalnih i imaginarnih neprijatelja socijalizma. Ponekada bismo pozivali na informativne razgovore pojedince, “popričali” sa njima, potom ih upozorili da o razgovoru ne smeju ni reč prozboriti. Dok bi izašli od nas, kroz pola sata ceo Bujanovac bi brujao ko je bio saslušavan i zbog čega, što smo u stvari i želeli. Nekima smo uskraćivali dobijanje pasoša, nekim trgovcima slali inspekcije … Preko svojih doušnika pratili smo kretanja i ponašanja nekih mladih Bujanovčana, kao i nekih prosvetnih radnika.
U svom monologu Baktijar mi je izneo i pojedinačna imena, međutim, bilo bi veoma nekorektno zloupotrebiti to, s obzirom da je otvorenosti pomoglo podosta viskija, a on je nastojao da ostane veran zakletvi položenoj pri ulasku u UDB–u.
U nastavku razgovora setio se Baktijar jednog detalja, za koji tvrdi da mu je ostao kao draga uspomena iz službe.
Čujemo iz nekoliko izvora da grupa Bujanovčana uz piće i karte običava da otpočne pesmu “Peti kongres složno glasa Rankovića i Đilasa”. Bilo je to vreme kada su ova dva čoveka sišla sa političke pozicije, ali su uživali ogroman autoritet. Đilas među Crnogorcima, Ranković među Srbima, posebno penzionisanim radnicima bezbednosti. Svako njihovo pominjanje u pozitivnom smislu, za našu aktuelnu službu, značilo je otvoreno neprijateljstvo. Odlučimo da mnogo ne verujemo doušnicima, već da se sami uverimo. “Dežurno uvo“ nam saopšti da baš “inkriminisano” društvo zaseda na prvoj jutarnjoj subotnjoj kafi u bifeu “Borac”, te da će po običaju krenuti pred hotel “Balkan”.
Miljković i ja, po dogovoru sa direktorom Hotela, diskretno uđemo u jednu sobu hotela. Zasedosmo i čekamo. Oko jedanaest časova stvarno pristigoše Rade Matić, Sare Puša, Dima Baron, Grza, Kaculj neki prosvetni radnici, neki studenti. Zasedoše za sastavljene stolove ispod bagrema, tačno ispod našeg prozora. Poče naručivanje pića, mezetluka, poče partija sansa sa kolektivnim komentarima.
Mi čekamo, slušamo, uključili mini magnetofone. Priča uobičajena, bezvezna
Ne potraja dugo Sare Puša otpoče pesmu:
“Peti kongres složno glasa …” Pa ućuta. Posle par minuta opet: “Peti kongres složno glasa”. Sada već neko prihvati, ali nema nastavka pesme.
Odjednom, pesma krenu ispočetka, ali sada horski čitavo društvo:
“Peti kongres složno glasa, Druga Tita i Kardenja”!
Zagledasmo se Miljković i ja, nasmejasmo, pokupismo “tehniku”, siđosmo iz hotela, prođosmo pored društva i obratismo se konobarima Tačetu i Halimu:
– Nosite piće za čitavo društvo. Kažite UDB–a časti.
To mi je draga uspomena i danas sam radostan što nisam došao do “željenih” rezultata u poslu, – sa iskrenim simpatijama završi priču Baktijar Beljuli.
U Bujanovcu, 1997. godine. – Dobrivoje Ostojić
Ukoliko bi čoveku iz Bujanovca oduzeo šalu i smeh, bilo bi kao da si hlebu oduzeo so ili jelu začin.
(BujanovačkiGlas)

Nastavak na BujanovackiGlas.info...