Izvor: BujanovackiGlas.info, 27.Dec.2017, 01:28   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bujanovačke priče: Onemoćao

Dugo se većalo u Komitetu Partije koga od Šiptara postaviti na vrhovnu vlast tek osnovanog sreza u Bujanovcu. Pismeni nisu dolazili u obzir, jer su to mahom bili pripadnici ili simpatizeri okupatora. Najzad je nađeno rešenje. Za predsednika je izabran Arif Beka, seljak iz Cerevajke. Siromah, ne mnogo pametan, ne mnogo pismen, ali priključio se partizanima pri kraju rata. Postao je član Partije. Zadovoljeno je naređenje iz Beograda da Šiptar bude predsednik, zadovoljeno je lokalno rukovodstvo jer je dobilo poslušnika. I tako će teći dani.
Na sednicama sreske skupštine običavao je Arif Beka da o važnim pitanjima svoj sud svede na samo jednu rečenicu:
– Ako Mile Šuka složi, i ja složim sa predlogom!
Mile Stošić Šuka, bio je potpredsednik, obrazovan i iskusan politički radnik.
Ne prođe mnogo vremena a Arif se na sastancima pojavljuje zabrinut, utučen, mrzovoljan. Prestao da priča, odlutalih misli, šeta po kancelariji. Postaje primetno da se sa njim nešto golemo događa. Prestao da se druži sa rukovodiocima, da izlazi u kafanu.
Najuži politički vrh razmatra uzroke Arifovom čudnom ponašanju. Na njega su vršili pritisak pismeni Šiptari, omalovažavali ga, ismevali, ali ukoliko bi to bio razlog mrzovoljnom ponašanju Arif bi zatražio pomoć od Partije…
Znalo se da su šiptarski intelektualci, osećajući se poniženim što niko od njih nije postao predsednik sreza, krenuli u čudnu osvetu, izuzetno mudro isplaniranu. U dva navrata, svojim uticajem i agitacijom, uspeli su da za predsednika Opštine u Preševu bude izabran, prvi put potpuno nepismen, čovek bez autoriteta, a u drugom slučaju, običan seoski lopov, kokošar, koji je zbog sitnih krađa često bio hapšen.
Izbor tih predsednika šiptarska inteligencija koristila je u propagandne svrhe: “Kakav je predsednik takva je vlast. Sve ludo ili lopovsko”.
Arif nije imao autoriteta kod stanovništva, ali Partija ga postavila pa time, preuzela brigu da mu stvori autoritet. Međutim, nešto se krupno dešavalo s Arifom, daleko od partijskih saznanja.
Elem. Odlučeno je da Josif Trajković, sekretar Sreskog komiteta Partije, porazgovara sa Arifom i otkrije uzroke njegovim depresijama.
Zasede Josko sa Arifom. Arif je imao poverenja u sekretara te otvori dušu:
– Drug sekretar, politički sam ja ko bog. Drugo me strefilo pravo da ti kažem, onemoćaja sam. Ne mi teknuje. Sa ženu ništa mesecima. Jest postara, al žena mi je. Žal mi je za njuma.
Iskreni razgovor završio se dogovorom da sve ostane tajna, a da će sekretar videti šta se može učiniti!
Pozove Josko jednog seljaka iz Ceravajke, Arifovog komšiju, počne izokola priču, pa kao uzgred upita kako izgleda Arifova žena i kako žive.
– Drug sekretar, žive dobro, al nema poružno na daleko ko njegova žena. Ja ne bih mogao da gu pogledam kamo li…
Dakle, Partija je došla do pravog podatka i uzroka. Red je da se njenom vernom članu pomogne.
Udesi Josko Trajković s nekim prijateljem, lekarom u Skopskoj bolnici da Arifa prime na “lečenje” dva–tri dana, saopštavajući telefonom dijagnozu. Prime Arifa na “lečenje”. Tri dana je ležao u bolnici. Najviše je pripomogla jedna pozamašna čistačica, koja je u neko doba noći prilegla uz Arifa i uverila ga da je “onemoćalost” prošlost. Vrati se Arif srećan. Podnese izveštaj sekretaru, zahvaLi se, pošalje poklone doktoru i posebno čistačici i nastavi predsednikovanje pun volje i zanosa. Međutim, počeše pristizati, što anonimne, što javne, pritužbe da Arif ima dve žene. Priveo neku mladu udovicu, bez dece. Pukla priča. Podgre javaju je Šiptari, posebno neki, učitelji. Sve se svodi da su komunistički rukovodioci nemoralni, drže više žena, ne poštuju zakone… Komitet Partije utvrdi činjeniČno stanje i Arifa kazni partijskom kaznom – vukorom pred isključenje. Sigurno bi leteo iz Partije da pred drugovima nije bio veoma samokritičan. Naloženo mu je da odmah stvar reši, te da drugu ženu otera.
Ne prođe dva dana, eto ti Arifa kod sekretara:
– Drug sekretar, zafaljujem što nikom nisi odao moju tajnu, za moju boljku. Ali, boljka je prošla, a meni ova druga žena na srcu. S njom sam ko momak. Kaže da će i da mi rodi dete. Znaš, ja deca nemam. Mnogo je voli i moja prva žena, pa ti kako hoćeš.
Razmisli sekretar. Jedno su partijski zakoni a život je drugo.
– Dobro Arife, sutra veče da pozoveš desetak komšija kući. Doći će neko od članova Komiteta pa ćemo videti šta da se radi.
Sutradan Josko pošalje Mileta Stošića Šuku, člana Komiteta u Cerevajku, sa prethodnim instrukcijama. Arif ga primi i uvede u kuću. Uz kafu i čaj desetak komšija tiho priča.
Aktivista Komiteta, u startu, ozbiljnim uvodom upozori da je Komitet raspravljao Arifov slučaj, kaznio ga, naložio mu da otera drugu ženu, jer imati dve žene ne uklapa se u ponašanje pravog komuniste.
– Tražim da čujemo prvu Arifovu ženu, – zapovedi Mile Šuka.
Ustade Arif da dovede ženu iz druge sobe. Pojavi se sa obema. Uplašene, zbunjene, čekaju presudu. Aktivista ozbiljan, kako to položaj i dobijeni zadatak nalaže, ustade, spreman da izda životnu naredbu, ili postavi životno pitanje.
Ali, pre no što poče priču, prva Arifova žena prigrli drugu, privuče je sebi:
– Drugar, nemoj da terate ovu mladu. Mnogo je dobra. Na srcu mi je. Arif je miluje. Imaćemo i dete. Ne dam ja nju.
Aktivista zapanjen. Seljaci se zgledaju, nešto se na šiptarskom došaptavaju.
– E, onda ti moraš da ideš, zapovedi aktivista.
– Ne, molim ko boga. Ko majka mi je. Mnogo se volimo. Ne, ne, – zapomaže druga žena.
Arif stade između njih i obe zagrli.
– Dobro. Vi komšije, čuli ste i videli. I nemoj više da prijavljujete slučaj. Jeste li za to da ove dve žene žive zajedno?
– Jesmo, vala, uglas odgovoriše.
– U redu, ja ću podneti izveštaj Komitetu. Videćemo šta će biti odlučeno.
Arif, njegova druga žena i troje dece dugo su čuvali prvu i s pažnjom je ispratili na onaj svet. Verovatno joj je duša pristigla u rajska naselja.

Nastavak na BujanovackiGlas.info...