Izvor: BujanovackiGlas.info, 02.Jan.2018, 19:52   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bujanovačke priče: Mimo pravila

Početkom šezdesetih godina počela je masovna kupovina automobila u Bujanovcu. Auto, makar i “fića”, smatrao se merilom prestiža. Novopečeni vozači, često s dozvolama dobijenim preko veze, ne retko su lupali automobile.
Po pravilu, u ponedeljak ujutro, pred auto–mehaničarskom radnjom Blagoja Janjića Levka, usred grada, okupilo bi se nekoliko prijatelja sa havarisanim automobilima. Pristizali su Mladen Pešić, predsednik Suda, Brana Jordanović, sudija, Dobrivoje Ostojić, profesor, Georgi Ivanov, lekar…
Neko bi dolazio zbog svog vozila, neko da vidi ko će doći, sluša priču o udesima. Levko bi se zagonetno smejao slušajući objašnjenje. Sve se svodilo na to da je posle burne subotnje ili nedeljne noći, po povratku kući na svakog “naleteo neki bezveznjaković, koji pojma nema o vožnji”. Niko nikada od prisutnih nije bio uzročnik udesa.
Ponekada je Levko morao auto prekrivati ciradom ili kriti u radionici “da ne pukne bruka” sve dok ne sredi stvar. Jednog takvog ponedeljka pristiže ljubomir Dejković Kasa, sudija Opštinskog suda u Bujanovcu, boem, šarmer i veseljak. Na automobilu nema šoferšajbne!
Pre pozdrava sa Levkom i ovećim društvom otpoče priču kroz smeh:
– Vraćam se sinoć oko dva sata iz Vranjske banje. Na prelazu preko železničke pruge spuštena rampa. Zaustavim auto, čekam. Odjednom, rampa umesto da se diže na gore, krenu prema mom autu, tresnu po šoferšajbni i vrati se, mimo svih pravila.
Eto moj Levko, ni kriv ni dužan nastradah. Smeh prisutnih, Levko proprati rečima:
Kasa, vidim da zaista nisi kriv, kada je i to moguće džaba popravljam auto.

Nastavak na BujanovackiGlas.info...