Izvor: BujanovackiGlas.info, 08.Jan.2018, 00:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bujanovačke priče: Krsna slava

Koncem 1991. posle Mihajla Obradovića tehničkog direktora “Gumoplastike” došao je Jovan Knežević. Čovek srednjih godina, ljudeskara. Iz radne knjižice vidi se da je promenio više preduzeća, između ostalih, radio dugo godina u vojnoj industriji, namenskoj proizvodnji u Lučanima. Doneo čovek i partijsku knjižicu, međutim, u zapečaćenoj koverti, koju je predao u Komitet, piše da je nekoliko puta partijski kažnjavan. Prilegao Jova na posao. Izvanredan organizator, poznavalac zanata…
Jednog dana, pozva nas iz uprave preduzeća i nekoliko radnika u hotel “Proleće”. Zasedosmo, a Jova poče naručivati piće, mezetluke. Zatraži od Dragana Stojmenovića upravnika Hotela da dovede muziku. Začudi nas njegovo ponašanje, pogotovo što ne saopštava razloge slavlju. Satima se već sedi, pije, peva, naručuju pesme. Jova galantno plaća sve.
Negde oko sedam sati uveče, ustade i svečano saopšti!
– Prijatelji, najsrdačnije vam zahvaljujem što ste se odazvali mom pozivu i što ste nekoliko časova proveli sa mnom u veselju. Nisam vam rekao razlog poziva, a to je: sutra je sv. Nikola, moja krsna slava. Znam da među vama ima članova Partije, ukoliko žele mogu ostati, a ukoliko se plaše sankcija mogu ići. Zahvaljujem im i ne zameram.
Nastade neko komešanje, međutim, sem jednog, svi ostadoše za stolom. Veselje je trajalo do posle ponoći.
Sutradan bruji preduzeće o proslavi sv. Nikole koju je organizovao tehnički direktor. Negde oko podne telefonski pozvaše Jovana u Opštinski komitet Partije. Krenu Jovan, šeretski namigujući.
Posle jedno sat i po vrati se zagonetan. Priupitasmo šta bi.
– Navikao sam ja na ovakve razgovore. Prijateljske primedbe na ponašanje, a dva udbovca vode glavnu reč. Objašnjavao sam da je tradicija u mom kraju, na Zlatiboru, da se krsna slava obeležava na najlepši način. Pomenuo sam da je moj kum, pop Vlado Zečević, sve vreme rata nosio na šubari krst i petokraku, govoreći “Tita volim, a bogu se molim”, krštavao decu u ratu, osveštavao vodicu, lomio krsne lebove… a posle rata bio prvi ministar u jugoslovenskoj vladi, baš ministarstva unutrašnjih poslova.
Ne prihvataju moje razloge, navodeći da je ovo mnogo nacionalna sredina, da moj postupak može imati negativne odraze na rad u preduzeću i šta sve ne… Sve vreme sekretar Partije (Borivoje Trajković) insistira da sam učinio veliku grešku i kao direktor proizvodnje, i kao član Partije. Navalio da priznam da je on u pravu. Osećam, ukoliko priznam, sve će se završiti drugarskom kritikom. Odlučih.
Jesam, drugari, učinio veliku grešku. Tešku za opraštanje. Zaista nisam sebi smeo dozvoliti to. Ućutah, oni ohrabreni priznanjem. Zarja, časni Srbin, iz porodice u kojoj je nacionalni ponos čuvanje tradicije u svim njenim oblicima, sebi da dozvolim da uoči sv. Nikole moji gosti na krsno] slavi jedu ćevapčiće, ražnjiće, svinjsko i jagnjeće pečenje… Pogrešio sam. Oskrnavio sam slavlje… Zabezeknuti, samo rekoše: “Možeš ići!”
Eto, tako je tekao naš razgovor.
Većanja na zvaničnom mestu, dugo su trajala. Konsultovani su i merodavni sa viših instanci. Međutim, mi iz uprave energični smo bili da je Jovan izvanredan organizator i poznavalac proizvodnje. I smiri se sve do jednog ponovnog njegovog “ekscesa”. Naime, komercijalni direktor Stojadin Timić, tri puta urgira kod Slovenaca u fabrici “Alpina” Žiri da nam plate značajnu sumu novca, koju duguju mesecima. Sva tri puta Slovenci odgovaraju da nisu razumeli pismo i traže da im na njihovom jeziku obrazložimo zahtev. Pogleda Jova treći odgovor, nasmeja se uze pismo i pozva mene u svoju kancelariju:
– Sekretaru, imaš li nekog pismenog Šiptara, trebaće da nam prevede jedno pismo.
Nađoh Kemala Sejfulu, jednog bistrog učitelja iz Turije, oženjenog Bosanskom Subhijom iz Tuzle, našom radnicom i zamolih ga da dođe. Kad stiže, Jovan ga zamoli da mu na albanski jezik prevede pismo već pripremljeno, nenaslovljeno!
Prevede Kemal, zahvalismo mu se.
Tada Jovan na pismo stavi adresu: “Alpina” Žiri, Slovenija, Generalnom direktoru…
Ispod prevoda dodade na srpskom jeziku:
“Gospodo iz Slovenije, s obzirom da kod vas niko ne zna srpski jezik, to vam pišem na šiptarskom. Znam da imate mnogo poslastičara sa Kosmeta ili čistača ulica, pa zamolite nekoga da vam pismo prevede. Preveli, ne preveli, ne igrajte se s glavom, već plaćajte dug”. U potpisu tehnički direktor: Jovan Knežević.
Ne prođe ni sedam dana kad proradi mašinerija. Na najvišem državnom vrhu raspravlja se o pismu iz Bujanovca. ljubljansko “Delo”, mariborska “Mladina”, stvorili od pisma aferu. Ponovo pozvaše Jovana na informativni razgovor. Sada već u SUP. Pojačan sastav učesnika u razgovorima. Doputovali čak iz prestonice… Podugo je trajalo.
Sutradan Jovan Knežević zatraži radnu knjižicu, izljubi se s nama, i ode iz “Gumoplastike”, sa upisanih tri meseca i pet dana staža.
U Bujanovcu, 1997. godine. – Dobrivoje Ostojić
Ukoliko bi čoveku iz Bujanovca oduzeo šalu i smeh, bilo bi kao da si hlebu oduzeo so ili jelu začin.
(BujanovačkiGlas)

Nastavak na BujanovackiGlas.info...