Izvor: BujanovackiGlas.info, 08.Jan.2018, 00:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bujanovačke priče: Ćorava posla

Početkom tridesetih godina, kancelarija Njegovog veličanstva, kralja Aleksandra Karađorđevića, obavestila je telegramom Opštinu u Bujanovcu da će se određenog dana svečani voz, kojim se Veličanstvo vraća iz Skoplja, zaustaviti u Bujanovačkoj železničkoj stanici, te da će Kralj primiti trojicu predstavnika naroda i pozdraviti se sa njima.
U naručeni dan na železničkoj stanici iskuplilo se mnoštvo naroda, predvođene stranačkim prvacima i uglednim građanima.
Voz pristiže. Na iznenađenje svih, umesto da Njegovo veličanstvo primi delegaciju u vagon–rezidenciji, Kralj je izašao iz voza dočekan burnim aplauzom Bujanovčana.
Evo priče Nikole Lazića, uglednog trgovca i časnog čoveka koji je predvodio delegaciju Bujanovčana na poklanjanje i pozdrav Veličanstvu:
– Bili smo u velikom iščekivanju u velikoj nervozi. Voz stade. Gledamo kada će se Njegovo veličanstvo pojaviti na prozoru i kada će Određeni službenik, visoki oficir, doći da nas povede u voz. Međutim, otvoriše se vrata svečanog vagona i na vratima se pojavi lično Kralj. Pozdravismo ga povicima “Živeo, živeo!” Siđe niz stepenice vagona, priđe meni rukova se, pa onda redom sa svima u počasnom špaliru. Ja mu, radostan, predstavljam Bujanovčane, domaćine, junake sa SoLunskog fronta, bankare… Kad završi pozdravljanje, zastade, okrenu se očekujući da vidi grad. Nije bio obavešten da je grad udaljen par kilometara od železničke stanice. Ipak, upita me:
“Imate li nešto što bi želeli da mi pokažete, nešto što ste podigli, izgradili…?”
Krenusmo ka Božinjevcu. Onako mahinalno, sav zbunjen rekoh: “Evo, Vaše Veličanstvo, vadimo kiselu vodu” i pokazah mu dve ručne česme sa pobodenim cevima u zemlju. Pokušah da mu pokažem kako rade. “Veliš, kisela voda. Pusti to, voda je, ćorava posla”, – reče uz široki osmeh.
Mimo svih predviđanja, zaista iskreno i neposredno, pričao je sa nama i prisutnim narodom, još dvadesetak minuta, a onda se ispozdravljao i ušao u vagon. Delovao je toliko ljudski, neposredno, toliko blizu svima nama.
Mnogi sa dočeka Njegovog Veličanstva kralja Aleksandra na Bujanovačkoj stanici, svoje prisustvo krili su decenijama posle Drugog svetskog rata iz straha od represalija. Većina je svoja sećanja s’ tog događaja odnela u grob, a da ih nikada nisu ispričali svojim naslednicima.
Deda Nikola jeste, svom unuku Bori.
U Bujanovcu, 1997. godine. – Dobrivoje Ostojić
Ukoliko bi čoveku iz Bujanovca oduzeo šalu i smeh, bilo bi kao da si hlebu oduzeo so ili jelu začin.
(BujanovačkiGlas)

Nastavak na BujanovackiGlas.info...