Izvor: BujanovackiGlas.info, 04.Jan.2018, 18:31   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bujanovačke priče: Audicija

Nerazdvojni deo bujanovačkog miljea bio je Boško Karčevski, student iz Preševa. Sin Makedonca, željezničkog činovnika i majke Srpkinje iz Vranjskog Priboja. Neoficijelan, snažan, šarmantan, “otkačen” rečeno rečnikom današnje mladosti, plenio je sredinu. Bio je neustrašiv, totalno projugoslovenski, bolje rečeno prosrpski orijentisan. Važio je u Skoplju za čvrstog momka od koga su strepele lokalne siledžije. Uz sve to, bio je ljubimac devojaka. U njega je ludo bila zaljubljena jedna operska pevačica. Pred svaku predstavu u Narodnom pozorištu, koliko sećanje služi, Roza, Boškova ljubav, donosila bi po desetak gratis karata. Boško bi ih delio Bujanovčanima. Mnogi od njih zahvaljujući tim kartama prvi put su posetili operu, mnogi je zavoleli i postali poklonici ove umetnosti.
S obzirom da je Đoka Mileusnić imao izuzetne glasovne sposobnosti, to ga Dise, Mile i Boško nagovore da se okuša u operskoj umetnosti. Čak je Boško preuzeo ulogu da organizuje audiciju kod umetničkog rukovodioca opere profesora Lipše.
Određenog dana pojavljuje se Đoka Mileusnić u sali za umetničke probe Skopske opere. Uz njega čitava grupa bujanovačkih studenata. Profesor Lipša, proslavljeni pedagog za klavirom. Bez ikakvog uvoda, pridošlom Đoki reče:
– Iz kog tona pevate? Đoka zbunjen. Ne razume pitanje.
– Kažite odakle pevate, iznerviran profesor.
– Pevam, odavde – reče Đoka i otpoče, jednim prodornim, snažnim tenorom ariju iz “Rigoleta”: Žena je varljiva, manje il jače, bilo da plače ili se smeje… A Đokin glas odjekuje salom. Studenti navijači u transu, aplauzom podržavali nastup.
Profesor izbezumljen. Samo rukom odmahuje, upozorava na izlaz, trese glavom, čupa kosu… Đoka u transu: “U ta stvorenja nema poverenja…”
Studentarija ga prihvata. Diže na ramena.
Đoka dobacuje profesoru: “Treba li još, treba li Još?“

Nastavak na BujanovackiGlas.info...