Izvor: JužneVesti.com, 18.Maj.2018, 11:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bilo kuda, uz Radnički svuda
Kada je krajem treće decenije dvadesetog veka u Skupštini ubijen Stjepan Radić, kralj je zaveo šestojanuarsku diktaturu. Godinu dana kasnije, zabranjen je i rad SK Radnički. Klub radnika i proletera, ubrzo je našao način da vaskrsne.
Nema mladog Nišlije, makar i onog koji je Nišlija postao, a da nema barem jednog pretka koji bi posvedočio o zlatnim vremenima Radničkog. Pola veka nakon zabrane rada, feniksovski uzdignut klub orao je evropsko fudbalsko polje.
>> Pročitaj celu vest na sajtu JužneVesti.com << />
Hamburger, Napoli, Dandi, Grashopers, Fejnord, Az Alkmar, pominju se poput nekih biblijskih motiva uvek kada o Radničkom govore starije generacije.
Mi, mlađi, kojima je gostovanje do Čelareva, Apatina ili Subotice bila najduža navijačka avantura, nadobudni i klinački besni, uglavnom smo skrivali emociju, sve nadajući se da ćemo i sami nekad gledati Evropu na "Čairu".
“Drugo vreme bilo“ i “Batali me s tim pričama“ najčešće bi prekidali razgovore sa starom gardom, dok smo u foliju zavijali sendvič i vozom kretali u Jagodinu, Surdulicu, Leskovac ili Pirot.
Onih je godina, za "meraklije", stadion bio oaza rokenrola, sveučilište za foliranje i urbana inicijacija sa mantrom “Gradska deca uz gradski klub“.
Ne bih da zvučim kao neko ko lagano uplovljava u skeptične vode prema svemu dobrom što se u ovom gradu dešava. Radnički, tribina i stadion su duboko upleteni u kreiranje mog identiteta. "Čair", gostovanja, mangupska leta i zime po stadionima bez tribina, dečački nestašluci i decenija ideala postavljenih visoko iznad površnosti…
Godinama me ipak tamo nema. Iz brojnih razloga. Zbog ljudi koji su klub često prljali. Zbog manjka igre. I prljave igre.
Nažalost, pregršt je onih saputnika koji su juče gutali knedlu i pustili suzu daleko od centralne proslave vraćanja "Radničkog" na evropsku scenu.
Nedavno sam se smejao na vic koji aktuelnog predsednika kluba stavlja u kafansku atmosferu među muzičare što ga pitaju šta da sviraju.
“Sviraj penal!“ odgovara ovaj.
Možda je Radnički do Evrope dogurao i uz pomoć one magične reči koju je na jednoj konferenciji aktuelni gradonačelnik ponovio sto puta. “Nepravda“. Možda se do trećeg mesta i dokotrljao u dvokolicama vučen magičnim nitima svemoguće kaste. Ko zna.
Jedino znam da se ljubav ne dobija na penale.
Zato bih da čestitam svim igračima, Nišlijama, starom stadionu koji godinama počiva, novom stadionu, svim gradskim mangupima koji su uz Radnički bili kad nije bila poza biti uz Radnički.
Čestitam svom najboljem drugu, onom koji mi je davao utehu i onda kada sam dobrovoljno dajući krv, tražio školsko opravdanje da bih se našao na utakmici. Svom milom bratu koji je vikendom umeo i da me razočara i da me oraspoloži. Prijatelju koji mi je pomagao da zaboravim sve one “najveće i prave ljubavi“. Ortaka o kog su se otimali i ovi i oni. Čestitam mom Radničkom!
Dragi Reale, biće da vazduh opet miriše na diktaturu.
No, ne boj se, nije to taj Aleksandar.
I zapamti, ti si večan, a uprava, kao i vlast, dođe i prođe.
