Izvor: KMnovine.com, 09.Jul.2016, 15:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
B. Borović: Valutna klauzula i “mrtvi ljudi”
Pre neki dan sam u štampi video naslov “Mi smo mrtvi ljudi” kao sublimirani krik onih očajnika koji su uzeli kredite indeksirane u švajcarskim francima vezan za novi skok franka zbog BREGZIT-a.
Piše: Borislav Borović
Zastrašujuće, posebno ako je to, figurativno rečeno, sasvim blizu istini.
NBS očigledno ne želi >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << da reši problem onih građana, koji nakon 10-tak godina vraćanja kredita, imaju veću glavnicu od iznosa koji su prvobitno uzeli, pravdajući to njihovim poslovnim rizikom. Ni reči o besmislenosti valutne klauzule koja postoji samo u finansijski nesuverenim državama, niti o rešenjima koje su primenile zemlje u našem okruženju (koji su na istom nivou finansijske suverenosti kao i mi, na žalost). Složio bih se sa rešenjima koje za korisnike stambenih kredita u švajcarcima daju razumni ekonomisti a koja se svode na sledeće: Ako se već (bar za sada) ne može oboriti valutna klauzula, onda treba konvertovati kredite u evre po kursu na dan odobravanja kredita.
Banke, dakle neće biti ni u kakvom gubitku, jedino što im može izmaći DEO nekog njihovog projektovanog ekstra profita. Uostalom, profit bankarskog sektora 2015-te u iznosu od 7,5 milijardi dinara bio je 3,2 puta bolji u odnosu na 2014. godinu?
Ekonomista M. Ilić navodi da je “više od polovine prihoda bankarskog sektora posledica indeksacije kredita, tj. prihoda koji su nastali kreiranjem novoemitovanih dinara – primarne emisije, koja se u izvedbi poslovnih banaka zove sekundarna emisija dinara…”. A razloga za bilo kakvu indeksaciju u stranoj valuti nikada nije ni bilo jer dinari koji su plasirani u kredite nisu nastali konvertovanjem deviznih sredstava koje su banke pozajmile, nego su to novoemitovani dinari “eh nihilo”(ni iz čega).
Generalno govoreći, centralne banke gotovo svih zemalja sveta omogućile su bankama povlašćen, gotovo eksploatatorski položaj u odnosu na klijente. U našem slučaju, vulgarizacija ovog principa je doživela svoj krešendo. Ovo je poodavno tabu tema svuda u svetu, ali stvar prosta i radi se o tome da banke pozajmljuju novac koji zapravo nemaju!? Naime, konzervativni princip je da banke imaju obavezu čuvanje određenog dela novca u odnosu na onu količinu koju mogu plasirati u kredite i nekada se on kretao od 1:3 a kasnije 1:5. Taj odnos (leveridž) je mera između kapitala banke i njene izloženosti. U nekim zemljama se peo i na 1:20, pa i 1:30 a postoje čak i zemlje gde nije bilo ni takvog (spornog) ograničenja, već su mogle plasirati kredita koliko god žele (?!), odnosno stvarati veštački, nepostojeći novac bez ikakvog limita.
Ugovorom Bazel III taj odnos je unekoliko revidiran, ali slaba uteha jer štiti poslovanje banaka a ne interese klijenata i treba da spreči progresivno narušavanja odnosa veličine kapitala banke i veličine njene izloženosti riziku. Slaba je uteha i zbog toga, jer je bankama i dalje dozvoljeno da jačaju svoje kapacitete (navodni kapital) i povećavaju rezerve kroz sistem kamata, uračunavanjem njihovih “kockarskih dobiti”, preko profita sigurnih derivata koji to nisu ili umnožavanjem kapitala vrednošću jedne te iste nekretnine ili hartije od vrednosti. Samo po sebi to je neodrživo stanje zbog stvaranja duga koji nije moguće vratiti, jer u stvarnosti nema toliko novca utemeljenog u realnom pokriću niti te produktivnosti da se namire dospele obaveze klijenata. Taj “novac” je samo broj u računaru banke iza koga ne stoji ništa stvarno ili realno. Jedino što realno raste je dug, koji je za banke (ali i države) neprikosnovena kategorija, oko koje se formira kompletna ekonomska politika i nova finansijsko-pravna legislative država.
Posledica je donošenje zakona koji uređuju oblast naplate dugova, ustupanja potraživanja, formiranje institucija u rešavanja nenaplativih kredita, specijalna odeljenja prinudnih naplata itd.
U našem slučaju, ovo “pravo na štampanje novca” se mora oduzeti bankama i stvar vratiti u nadležnost NBS i same države. Tako bi novac bio oslobođen duga a jedino bi NBS mogla da odlučuje koliko novca mora biti u opticaju. Bojazan od inflacije, ukoliko država počne štampati novac kao u nekim periodima u prošlosti, nema osnova ukoliko nivo novca ne probije potrebnu količinu u odnosu na nacionalni BDP. Srbija je sada u potpuno drugoj, gotovo šizofrenoj situaciji , jer joj je uskraćeno pravo na količinu dinara potrebnog za normalno funkciuonisanje privrede i društva.
Čini se da banke ovakvim operacijama ublažavaju stanje nedostatka novčane mase, a zapravo sistem drže u permanentnoj neravnoteži a njene građane i privredu za taoce.
A šta tek reći o “valutnoj klauzuli”? Ako je dinar i dalje sredstvo plaćanja u ovoj državi, onda je treba neizostavno ukinuti.
Izvor: KM Novine :: © 2014 - 2016 :: Hvala na interesovanju
