Izvor: juGmedia, 28.Sep.2016, 09:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
AUTOBUSKA STANICA
Svi znamo da su autobuske stanice prometna mesta, puna ljudi, života, buke, čudesnog spleta brundanja moćnih motora i kakofonije ljudskih glasova. Pa ipak, autobuska stanica u Vlasotincu kao da tu ne pripada.
Njena tišina jedna je od najtužnijih u našem gradu. Vlasotince .
Tek nekih desetak minuta pred polazak određenog autobusa, pojave se ljudi, spakuju svoje kofere i torbe u prtljažnik i odlaze. Kad se slegne prašina za odlazećim vozilom, stanična zgrada >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << i sivi peroni ponovo uranjaju u muk i melanholiju.
Doduše, stanična zgrada odavno ne radi. Nekada je tu bila prostrana čekaonica. Sada je zaključana, a kada priđeš da zaviriš unutra, shvatiš da je to nemoguće, jer smrdi na mokraću. Kao što smrde i svi pasaži u pratećim zgradama, a dok prolaziš kroz njih, moraš da preskačeš smrdljive barice.
Kroz stakla odavno ne možeš da zaviruješ.
Tamo gde nisu previše prljava, prekrivena su promotivnim političkim posterima. A ti posteri su toliko puta cepani i ponovo lepljeni, da sad sve izgleda kao neka odrpana haljina sa koje vise i lelujaju konci i parčići tkanine. Redovi vožnje od pre ko zna koliko godina, odavno nevažeći, i poneki aktuelan, oglasi za poslove i izdavanje stanova, besmisleni natpisi, sve to krasi njene zidove i niko se ne trudi da to promeni.
Nekada je tu bio i šalter gde si mogao da se raspitaš za odlazne i dolazne polaske. Nekada. Posebna priča je jedan široki stub na samom prilazu stanici oblepljen smrtovnicama.
Tužna i nasmejana lica, razrogačene oči ili setan pogled nekog od umrlih, dočekuje nas sa sumornom dobrodošlicom. I svaki put, tu je neko drugi. Novi ugašeni zivot koji nas posmatra sa zida.
Autobuska stanica jedino pijačnim danom podseća na druge autobuske stanice. Kažem podseća, jer njeni peroni su tada prekriveni kombijima i malim kamionima natovarenim paprikama, krompirom, šargarepom i drugim voćem i povrćem. Teško je probiti se kroz njihove kordone dok hitamo ka autobusu koji čeka.
A tek narednog dana, stanica kao da zasija u svoj bizarnosti svog postojanja. Dva kontejnera prepuna su kutija i trulog povrća, svuda oko njih se rasipa sadržaj pretrpane utrobe. Na sivom betonu prilaznog perona, zalutale paprike crvene se poput kapljica krvi. Poneki zeleni krastavac razbija tu monotoniju, a ispod polomljene klupe na kojoj se, zbog smrada, ne može sedeti, možemo naći svakavu odbačenu ambalažu, kutijice, plastične bočice, tetrapake, papirne omote. Jer izgleda da se na stanici mora jesti, ali je zato mnogo teško skoknuti do kontejnera i baciti svoje đubre.
I nekako, čini se da nikog nije briga. Autobusi dolaze i odlaze, noseći ljude i njihove sudbine. A stanična zgrada i dalje ćuti i trpi i kao da nešto čeka. A da li će to i dočekati, vreme će pokazati.
(Kraj)
