Izvor: juGmedia, 28.Apr.2018, 11:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
РАЈЕТИНСКИ МЕНТАЛИТЕТ
Када сам почео да пишем колумне, о начину облачења средњовечних мушкараца, дао сам упуство за читање. Замолио сам, поготову оне којима су непознате речи: кич, малограђанштина, интроспекција да уопште не читају моје текстове. Али џаба. Појединци, непрејебљиви мрсомуди и дркаџије, >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << нису се придржавали упуства, па су, привучени мојим текстовима као сомови на бућку, читали их и коментарисали. Добро. Њихово право да сазнају све.
Међутим, када прочитате текст и желите да коментаришете, чините то под својим правим именом; немојте да користите псеудониме и никове, та пракса по порталима објављивање анонимних јавних коментара, кобајаги личних мишљења, под псеудонимима, је одвратна. Не падајте толико ниско да се стидите свога имена и презимена. Ставите право име и презиме, па чак и слику, само тако оставићете неки траг да сте живели.
Када смо већ код слике имам једно питање. Већ 4-5 година, од када сам почео да пишем колумне на Југмедии, извесна госпођа, из мени непознатих медицинских разлога, нон-стоп захтева од Милице да ми не објављује слику: те немам стил и културу одевања, те стас ми није за кројеве „Бурде“, лош ми торзо, а највише би ми одговарале, по њеном мишљењу, отоманске брич гаће.
Не бавим се коментарисањем, нити критиковањем критика. Међутим, притеран уза зид присношћу у опхођењу, имам за дотичну даму скроз случајно и нехотице, али изгледа намерно, једно интимно реторичко питање, непосредним саатмалским тоном: „ Јебах ли вас ја, изузетна госпођо, па дознасте -док нежно дахтасте на грудима мојим – која дужина гаћа најбоље пасоваше мом Црвеном Бану?“
Гледу томе, а уствари баш због тога, да вам драги читаоци предочим свевременску поучну причу о древном жандармеријском поднареднику; причу коју сам требао пре Платоновe „Пећинe“, Хегеловe „Продавачицe покварених јаја“ и скаске „Смрт у Багдаду“, да распрострем пред вама, јер толико истинито говори о нашем рајетинском менталитету. Препричавам по сећању.
Елем, за време оне старе монархистичке Југославије, крајем XIX и почетком XX века, нареченом жандармеријском поднареднику, иначе познатом вагинофилу, што у преводу на чистом књижевно- колоквијалном језику моје „Саат Мале“, значи љубитељ минџе, замери се трговац вуном, који је имао, на његову несрећу, лепу жену. Дотична дама, трговчева жена, западне за око џандару и постаде мрачни предмет жеља у његовим влажним сновима.
Једног пијачног дана пође трговац на пијацу да прода вуну, и налети на нашег џандара, чувара краља и поретка, који у моменту, под утицајем подмуклог џандарског лукавства и покварености, продере се, колико га грло носи: „Коме ти краља, мајку ти геџованску“, иако трговац није ни реч рекао.
„Јесте ли чули, људи, браћо, Срби, псује краља“, кити ли кити џандар. А браћа Срби, небески и од Бога изабран народ, сви, ко један арлаукнуше: „Чули смо!“.
Наравно, трговац оде на вишемесечну робију, а наш жандармеријски поднаредник: одглумивши забринутост за краља и државни поредак, остављајући тиме утисак заштитника српских светиња (које иначе не јебе за црвљиву шљиву), увуче се у снајкин кревет, и докопа се свог мрачног предмета жеља – нагузи снајку и омасти свој Црвени Бан.
Сигурно се питате, па у чему је поента? Е, у чему. Па у томе, да је увек било и биће људи, реплике нашег поднаредника, који ће због својих влажних снова, а под утицајем стрвинарске лукавости и покварењаштва, отерати: своје кумове, кућне пријатеље, партијске другове, саборце, кафанске сапутнике на оток Голи, једном једином реченицом: „Коме ти Тита, бандо издајничка!“, и докопати се њихових жена, станова и фотеља.
А, сада, а сада? Инсистирате ви. Напиши, како је сада, ако смеш!? Е, сада!?
Сада је довољно да на сваком јавном месту, поготову у медијима, а најбоље на телевизији, избуљених очију и стиснутих вилица сикћете: „Коме ти Ацу Србина; коме ти врховног команданта, олошу жути!“, и ваш пут се зна. Још ако вам се посрећи па се зовете Небојша из Београда, или пак имате тетку у Канаду, одосте у министре. И то, силе!
Па, зашто све то пролази? Ех,зашто!?
У земљи где је магла на распродаји, где је калакурница неизбежан део живота, најљући српски карадушман је стварност! Међутим, поучна прича о нашем жандармеријском поднареднику има наставак. Када се је нареченом џандару, који „брани“ краља да би се докопао минџе, испунио влажни сан, он истом том краљу преструже даску у нужнику. Надам се, а нада ми је већа од стрепње да наш, лесковачки, Лорд-мер, за Ацу Србина немам ич интересовање, зна наставак саге о поднареднику, и да поведе рачуна о својим „најближим сарадницима“ јер, само и једино, међу њима може се пронаћи „тестераш“! Мислите о томе.
Леп дан, и свако добро! Ма где били.
