Izvor: juGmedia, 10.Mar.2018, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ШМЕКЕРСКО ЋОШЕ – АН ПАСАН
Идеју да пишем о начину облачења мушког света добио сам својевремено, пре седам година, читајући колумне под насловом „Мој мушки живот“, мудрог и изузетног новинара недељника „Време“ Милоша Васића. Он (Милош Васић) је добио идеју, да о томе пише – цитираћу самог господина >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << Васића: „Наслов ове редовне колумне сасвим бестидно сам преузео од Филипа Рота, признајем одмах.“ Од почетка ове 2018.године господин Васић поново наставља своју колумну у „Време“, док колумну у истом недељнику, о облачењу, под насловом: „О нелагоди одевања“ почиње да пише чувени новинар Љубомир Живков. Милош Васић је старији, а господин Живков нешто млађи од мене – тек толико да се зна. Код мене је наслов мој, али је сама идеја Ротова, односно Мише Васића.
Ето, то су моји плагијати.Све остало је моје.
Првенствено пишем за средњовечни мушки свет, под којим подразумевам све „мушкије“ од 35 година па надаље, докле се претекне, и док црвима не кажемо- здраво; као и за ону врсту мушкараца-господе којима Немци „тепају“ и које зову Feinschmecker – човек од финог укуса, а ми Лесковчани их зовемо „Шмекери“. Одатле и „Шмекерско ћоше.“
Пишем за њих, и то не из старачке мрзовоље и злурадости, већ зато што сам се мандајући по свету свега нагледао и накуповао, што сам давно усвојио и у пракси применио, мисао рођеног путника Ћ.С.: „Иди од куће, да света видиш! Нека код куће остане мачка. Колико ниси путовао, толико ниси живио.“ Немам илузије да текстове које пишем о лесковачкој тужној свакодневници, а сада и о начину облачења „мушког света“, могу нешто да промене; то је нека врста бесмисленог и мукотрпног посла, односно ангажмана, који је у својој суштини бесмислен и који ја радим из хобија; то је моје чепркање по сопственој глави, да бих одржао ментално здравље. То су текстови, који садрже много личне емоције, без било каквог покушаја и жеље да будем „аналитичан“, или да дајем дефиниције типа: ово је истина, а ово лаж. Не спадам у оне који мало- по мало, па ће: У наше доба, што беше… бла,бла,бла! Који све што је било – најбоље је било; то што они знају то нико на зна.
Таман посла.
Врло сам критичан према прошлим временима; нема код мене ни трунчице „жал за младост“! Такву врсту текстова остављам, уз дужно поштовање, за високе критеријуме, рафинман и деликатност, коментаторским дамама и господи, који бајаги нешто знају о моди и материјалима, да их објаве на страницама портала у Доњим Црвенбановцима на радост и весеље тамошње господе.
Међутим, не дозвољавам ни шиљокуранима да ми у овим годинама, зато што, као знају да претражују интернет, спочитавају о томе како се облачим, и шта пишем. Моје године, моја ствар! И даље се скитам по белом свету, и даље играм тенис и ватерполо, на турским, туниским и египатским теренима и базенима. Нисам, нити ћу, бар још једно 30 годинa, „дићи руке“ од себе.
Не дао Бог! Не желим, нити умем да држим придике, нити дајем савете о моди. Ма, јок! Не пада ми на памет. Никада нисам слушао савете других, нити желео да ми држе придике, па и ја то не радим, и не намећем их другима. Нисам се родио са већ изграђеним принципима, стилом и укусима, стицао сам их годинама, трагајући за њима, налазећи их и негујући њихово настајање, обликовање и усавршавање.
Животни пут и стил у одевању тражио сам и налазио првенствено гледајући друге; учио сам од дивних људи, сјајних, бољих. И не само гледајући друге, и не само оно што сам видео, већ и шта сам осећао и доживљавао, као код Егзиперијевог Малог Принца: „…само се срцем ствари могу видети исправно; оно што је битно, то је невидљиво оку.“
Зато ово што пишем не доживљавам као неки еталон, као једину истину. Као, једино, ја знам. Као, ја имам „монопол над истином.“ Није, брате. Није, чак ни у шали! Када бих тако мислио, и када би то било тачно, била би То страшна трагедија за Лесковац. Зато сам одлучио да у овом тексту не износим само моја мишљења, о начину одевања „мушког света“, него да износим аргументе и размишљања неких људи, које изузетно ценим и поштујем, а који много знају о етикецији и начину облачења, нас мушкараца.Ово је довољно за почетак, недовољно за крај. Међутим, како ми ђаво није дао мира, пишем од данас па во вјеки вјеков под мојим условима. А, то су следећи.
Упутство за употребу
Моја незнатност моли све којима смета: простран текст, моје име, моја слика; којима је матерњи језик (у овом случају српски) нужно зло, који не грле Правопис и Културу изражавања и којима језик није основна функција комуникације; којима је непознато значење речи – кич, интроспекција и малограђанштина; који „воле“ културу, а не воле моје философирање и супериоран тон; који су се гордо покондирили само у коментарима, а који се цеој живот облаче код: „Кинеза“, у секенд ханд продавницама, у бофл купљен на бувљој пијаци суботом код „камиони са дрва“; који никада нису прешли границу Србије, којима је наш, многострадални лесковачки каравилајет почетак и крај света – да не читају моје колумне. Моја молба се посебно односи на све оне којима читање мојих текстова изазива: мучнину у стомаку, терет души, узрујавање, духовну нелагоду, бес, нервирање!
Ту ситнеж, сав тај фејсбуковски јад и накот, те полуписмене тролове, ко бога молим: немојте даље да читате јер ја сам „душеван сват“, који не жели да неко „притропа с ноге“, и прође мојом улицом – Светилиском! Заиста сам озбиљан, и немојте да се љутите – карам вас за ваше добро. Нема потребе да овако „сређена“Светилиска, буде преоптерећена од загушљивог паланачког полусвета, те касте недодорљивих и непрељебљивих; да баш они окусе све благодети новог и глатког асфалта, али и џомби, на путу од подножја до самог њеног врха. Остали, пет до шест милиона редовних и верних читалаца, који ме са видљивим одушевљењем, широм планете, читају нека наставе да читају. Поучно је.
Јер, ако сте ономад бежали са часова и прескочили „наставу“ ово је јединствена прилика да нешто научите од пропуштеног. Да ли ће баш тако бити – видећемо!? „Нада ми је мања од стрепње.“ Господу коментаторе, који су понос и дика Југмедије, ово најозбиљније и најискреније мислим, нека испод мога текста, само ако осете потребу, оставе коментаре какве год желе. Мени свака критика добро стоји. И, најгора!
Леп дан, и свако добро. Ма где били.
Вјачеслав Нешић
Фото: Ја, са леве стране, у сакоу од Harris Tweeda и Чупко, са десне стране, без сакоа.
