Izvor: juGmedia, 07.Feb.2018, 09:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
МОЈ СУСРЕТ С БОГОМ
У животу сам много пута читао необичне приче и доживљаје. У многе, искрено, нисам веровао, чак сам се и смејао. На пример – сусрет са покојницима , контакт са бићима која нису са наше планете, одлазак ван планете Земље, разговор са божанским бићима и многих других догађаја. За мене >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << су то биле обичне глупости, комплекси, измишљотине, како би се скренула пажња на своју чичност.
Чак сам веровао да је понекад реч и о психички поремећеним особа, да им је потребна помоћ психолога или неуропсихијатра. Коначно, то јесте чист апсурд и бесмислица.
Међутим, шта бива када се такав човек попут мене сретне са нечим сличним, а десило се управо мени, невреном Томи.
ОПЕРАЦИЈА
Био је 19. новембар 2002. године . У мом родном гради Лесковцу, грађани се увелико припремаше за велики православни празник св. Арханђел и Аранђеловдан . Налазим се на хирушком оделењу и чекам да ме одвезу у хирушку салу на операцију жучне кесе. Био сам прилично смирен јер је операција жучне кесе обична рутина. Зато не би требало да се деси нешто на непредвиђено, био сам уверен. Као здравствени рaдник лесковачке болнице знао сам да је медицинско особље изузетно стручно. То су хирурзи Нинослав Златановић, Драган Стаменковић и анестезиолог Раде Митић и остало медицинско особље.
Операциони ток је успешно завршен. Још се налазим у операционом блоку у полусвесном стању. Ликове сам могао да препознајем и да прилично добро одговарам на њихова питања. Био сам доста свестан када сам требао да будем пребачен у шок собу.
Међутим успут одједном почињем да тонем дубоко и више се на сећам пута до шок собе. Слике и простор у коме се ја налазим указује да ми се нешто дешава .
Налазим се у васиони и доживљавам је као велико пространство с небеским телима као да их је неко руком поставио, јер свако имало своје место. Небеска тела из васионе била су мало већа и светлија у односу када се гледају са Земље. У мојој близини су пролетале комете, метеори, астероиди ... У даљини уочавао сам звезде мало крупније и и треперавије са необичним сјајем. Видео сам као на длану и планете неке друге, далеке, Галаксије. Цео Свемир, чини ми се, био би потпуно тамане боје да није Сунца, Сунца чији зраци су стварали необичне боје, боље рећи преламали се у разним бојама које ја речима не могу описати нити се то може са Земље голим оком да види.
Летим свемиром без ракете и без скафандера, са испруженим рукама и ногама. Одушевљен сам, срећан. Верујем, знам, да сам једини човек који лети овако слободно. Штета, помислих у себи, што то на могу другим људима да испричам, јер ја на Земљу више не желим да се вратим . Осврнуо сам се позади мислећи да ћу видети Земљу. Нисам је више видео.
И док сам се дивио нсвакадањем призору, уочио сам необичну светлост. Осетио сам као да је неко променио мој правац кретања и усмерио ме ка њој. Како сам се приближавао, светлост је била све већа и није била заслепљујућа и нисам имао потребе да лице заклањам рукама. Како сам се приближавао неке детаље могао сам боље да уочим. Уствари, то је била огромна светлећа планета.
БОГ
Иза планете било је велико енергетско или можда духовно биће. Ја и сада не могу да се изјасним. Знам само да му се видео само горњи труп тела јер је планета заклањала доњи део. Био је у људском облику и сав је зрачио у облику светлосне енергије. Јачина светлости на њему била је различита, тако да сам на њему могао да уочим сваки детаљ. Посебно сам обратио пажњу на његову главу. Имао је дугу косу која је светлела Светлеле су и његове очи и обрве. Браду није имао, али је имао веома благ и пријатан поглед. Бео огртач му је прикривао груди. И он је такође светлео. Руке су му биле прекрштене на грудима.
Како сам се приближавао планети и њему, његов благи поглед је био усмерен ка мени. Руку је ставио испред мене. Зауставио се. Светлећи човек с благим погледом ме пита, мени потпуно разумљивим гласом, где сам кренуо ? -Пошао сам код вас на Небо, ваљда је време за долазак – одговорих.
-Теби није још време за овај свет , мораш се вратити кући – рече.
-Пре него што се вратиш на Земљу , показаћу ти живот на овој планети. Оваквих места има још у космосу – додаде.
РАЈ
Затим је раширио руке и магла која је обавијала планету, за кратко је нестала . Угледао сам нешто невероватно , сасвим супротно животу на Земљи. Видео сам живот како ми Земљани кажемо само у бајкама. Али ова бајка на овој планети је изгледала стварна.
Људи су у овом свету спокојно живели са пуно љубави и слоге, без агресивности. Видео сам. Сви су обављали, како би ми на Земљи рекли, радне задатке. Поља су била претворена у цветне и зелене вртове са пуно испреплетаних жуборећих потока. Хране је било у изобиљу. Видео сам велики грозд где су га два човека јела. И остало воће – јагоде,помаранђе, јабуке.. све далеко крупније него на Земљи.
Животоње, птице и инсекти, понашали су се много другачије од истих на Земљи, мирније и нису једне друге нападале. Видео сам како један поред другог на ливади пасу траву вук и овца и лав и зебра. Нисам видео ниједан црквени храм, али сам чуо песме за мене неразумљиве, али пријатне, блиске нашиј озбилјној и духовној музици.
ПОВРАТАК ИЗ КЛИНИЧКЕ СМРТИ
Одједном магла поче да се појављује и све прекри. – Да ли је исти живот и на другим планетама , питао сам светлећег човека.
-Није исти. Мораш да се вратиш.
-Зар сада када сам видео ову лепоту? Нећу то не долази у обзир! А ко си ти? – скупих храброх и питах га.
Своју руку обави око мог струка. Само сам видео тај покрет, додир нисам осетио. Одједном ме је подигао изнад своје главе, као играчку. И пре него што ме је бацио у Свемир рече:
-Бићеш ти потребан како добрим тако и лошим људима.
Затим замахну лагано и пусти ме .
Тог момента се будим, отварам очи и видим да поред мене стоји доктор Раде Митић анестизиолог. Потпуно сам свестан и видим да се налазим у шок соби. Истовремено осећам велики притисак у глави и спазам у грлу. Не могу да удахнем ваздух. Почињем да се гушим, особље се узнемирило, све их видим и чујем. Почињем да кркљам. Стављају ми маску за кисеоник. Ја и даље имам спазам. Почињем да губим свест…
Одједном, спазам је нестао и ја сам удахнуо ваздух. Тог тренутка учинило ми се да сам удахнуо целу атмосферу.
Све шта ми се догодило, прво сам испричао доктору Нинославу Златановићу . Одмах ми је рекао да је доживљај врло занимљив и да га треба записати. Те ноћи ока нисам склопио. Слике из предходног догађаја непрестано су ми надолазиле. Тако је било и следећег дана и ноћи.
ЗНАКОВИ
Прво изненађење које сам после овог догађаје доживео било је да је ваза код куће из чиста мира са дебелим стаклом пукла уздуж по средини, али се није одвојила. Вода је истекла. Ваза је пукла у време када ми се све ово дешавало. Meђутим, мојој причи није крај. Мисли које су везане за овај случаји даље су ми надолазиле. Тада сам се сетио нечега што се десило у прошлости, а ја на то нисам обраћао пажњу.
Вратио сам се, заправо, десет година уназад.
Био сам неожењен. Седео сам у кафићу с другом. Придружила нам девојка коју смо знали из виђења. После краћег ћаскања сама се понудила да ми гледа у длан. У почетку збуњен, ипак сам испружио руку, само зато што ми се одавно допадала. Причала ми је о неким лепим стварима а ја сам искористио прилику и упитао је да ли можда постоји неко предсказање да ћемо се ја и она забављати
-Не – одговорила је. – То се имеђу мене и тебе неће никада десити – рече и продужи даље да тумачи мој длан . Једног тренутка је заћутала и озбиљно се замисли. Затим ми рече да ово што ће ми рећи треба да схватим врло озбиљно. Присећам се врло јасно.
-У животу бићеш два пута животно угрожен и то озбиљно. Први пут десиће ти се врло брзо. Биће пуцано у тебе и ни један те метак неће угрозити. Други пут живот ће ти висити о концу. Само твоја природа и чврстина помоћи ће ти да преживиш. То ће бити нож који ће ти оставити трајни ожиљак на телу.
Имена ове девојке не могу се сетити. Знам да се убрзо удала и отишла из Лесковца. Нисам је више видео.
Следеће године као добровољац отишао сам у рат у Хрватској и био месецима на првој борбеној линији. Неколико пута сам само захваљујући Богу избегао сигурну смрт. На једном борбеном задатку налетео сам на непријатељску заседу, сам на чистини. На педесетак метара из заседе изненада је непријатељ запуцао и то само у мене.
Стотине метака је пролетело поред моје главе и ни један ме није погодио, иако ни теоретски ни практично није био могућ промашај. Пример други. Граната пада неколико метара од мене и експлодира. Остао сам жив. Гелер је само закачио десни рукав ветровке и поцепао га. На кожи моје руке ни огреботина.
Ови догађаји постоје у мом ратном дневнику.
Други пут живот ми је висио о концу као што сам већ описао, у постоперативном току.
МОЋ?
Многе ће после овога интересовати да ли имам неку изражену папрапсихолошку моћ. Јер после оваквих дешавања , човеку се јаве овакве појаве. О тим стварима не бих причао. Јер то није циљ ове приче. Само знам да је сваки детаљ у нашем животу испрограмиран…
И ту је крај овог мог необичног доживљаја који је оставио дубоке трагове у мом животу. А читаоце остављам да размишљају. Можда ће за многе моја прича бити апсурд и бесмислица или обична искомплексирана измишљотина или можда, чак, случај за психијатријско испитивање. Ја све то прихватам и разумем јер сам и ја пре тога исто мислио о људима са сличним причама.
Ипак вас молим, немој те се овој причи ругати јер није било по мојој вољи, већ по вољи неког много моћнијег од нас.
